ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН: Отворени Балкан и културно насиље

Насловна фотографија: kultura.gov.rs

Какву „културну сарадњу“ можемо да постигнемо са државама које инсистирају на негирању нашег националног и културног идентитета на својим територијама у свим могућим контекстима?

„Отворени Балкан отвара културу“ био је назив пленарне седнице самита „Отворени Балкан“ којој је почетком јуна у Охриду присуствовала потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић. Поделивши са нама усхићење због потписивања „Меморандума о разумевању и сарадњи у области културе на Западном Балкану између Србије, Северне Македоније и Албаније“ министарка нас је упутила у општа места ове агенде, не остављајући простора сумњи да би једна оваква иницијатива могла да буде опасна по нашу националну културу. Упркос томе, зебња постоји и сасвим је оправдана.

Смислено је поставити питање – шта лоше може да донесе међусобно упознавање уметника из различитих држава, њихових култура и традиција? Ако вам ниједан одговор не пада на памет сетите се феномена популарне културе чији се назив више чак ни у државним медијима не посрбљује – мислим наравно на Еуросонг. Уместо смотре песама инспирисаних културним различитостима добили смо фестивал имитатора англосаксонске постмодерне псеудокултуре као горак пример добровољне асимилације представника већ традиционално увелико двоцифреног броја европских држава.

Уклањање „српског”

Културна размена између различитих држава или народа, појединаца који стварају у различитим друштвима никада сама по себи није проблем, свеједно да ли је фестивалског или свакодневног типа, онда када су контакти органски и преплитања дефинисана историјским и географским околностима. Проблем настаје када умрежавање нема за циљ поштовање и очување различитости већ управо њихово укидање и усмеравање аутентичких покрета, израза и традиција у један формално наднационални а заправо антинационални али и антицивилизацијски и шовинистички главни ток који кружи као вода у природи заједно са крупним капиталом земаља из којих се њиме манипулише. У том смислу, пројекти, иницијативе и програми у култури данас најчешће подразумевају културни инжењеринг, а не подршку спонтаном културном животу неке заједнице или више њих. Најсвежији и врло репрезентативан пример и доказ ове тврдње представља пројекат под именом „Европска престоница културе“ чије је заморче ове године имао несрећу да постане Нови Сад.

Од гостовања „регионалних“ и домаћих књижевних и глумачких „звезда“ чије су каријере практично искључиво засноване на аутоколонијалним вредностима (уз понеки изузетак ради стицања легитимитета и бацања прашине у очи) до прославе Дана Европе уместо Дана победе 9. маја на градском тргу уз украјинске народне песме – све је природно водило једно другом. Српско народно позориште није издржало хајку монтенегринских екстремиста и домаћих теоретичара завере да ништа није српско те је праизведбу опере „Владимир и Косара“ испратио скандал – са друштвених мрежа, након шовинистичких напада страних држављана, у маниру добровољног самопорицања а све ради општег мира и лепе атмосфере, уклоњен је опис према коме свети Јован Владимир и Косара представљају српску верзију приче о Ромеу и Јулији. Реч „српско“ морала је бити обрисана ради „вишег добра.“

Плач без суза

Последњи немио догађај који ме је оставио потпуно констернираном одиграо се у оквиру обележавања годишњице оснивања Архива Војводине. У Новом Саду, уз Матицу Српску, ова установа и њен  садашњи директор познати су по истрајавању на српском путу и вредном раду на очувању нашег националног и културног идентитета те моја критика и није усмерена према самој институцији – претпостављам да су притисци градског, покрајинског и републичког „менаџмента“ те страних агентура, асоцијација и ЕУ фондова по својој природи уцењивачки јер се ми, у складу са статусом „земље кандидата“ налазимо у положају релаксиране окупације. Тако смо се, уместо на свечаном обележавању Дана архива нашли на политичкој трибини феминистичког агитатора који нам је четрдесет минута препричавао просечну брошуру просечне невладине организације, покушавајући у једном трену, у маниру полазника школе глуме Амбер Херд, чак и да заплаче.

Но ученик није превазишао учитељицу, плач без суза изобличио се брзином светлости у позиве на хуманост, инсистирање на појму „мушког насиља“ (ваљда смо научили да насиље нема пол а богами ни род), реминисценције на други талас феминизма (зашто, како, ради чега? остало је нејасно) и закључак да су све то што он говори „чињенице“. Иако је ово последње говорник неколико пута поновио, те „чињенице“ ни након тога нису постале уверљиве нити релевантне. О експлоатацији и политичкој инструментализацији насиља над женама већ сам у неколико наврата писала, па се овде нећу задржавати на питању етичности овакве манипулације.

Право је питање шта повезује ребрендирање супруге ратног и послератног злочинца и диктатора Јосипа Броза Јованке (у оквиру „Европске престонице културе“ изложба „Партизанка и Фрагонар: Колекција слика Јованке Броз“), жал због наводне табуизираности женског самозадовољавања (?), рок камп за девојчице, деконтекстуализацију биографија Милице Томић, Марије Трандафил, и Милице Стојадиновић Српкиње, неколико наступа „ди – џејева“ и ламент над Југославијом Миљенка Јерговића?

Бројне асоцијације падају ми на памет али култура није једна од њих, осим ако не прихватимо антрополошку перспективу у којој је култура све што човек живи и ствара. Можда је то у одређеном смислу и добра опција јер би отворила могућност да неке од учесница ријалити програма, који су нам, гле чуда, такође дошли са напредног Запада, у оквиру какве манифестације о „ослобађању жена“ „едукују“ збуњене и ућуткане патријархатом уметнице о тајнама (јавне) мастурбације.

Лек за све

Међутим, феминистичка агитација коју сам малочас описала (налик на некадашње комунистичке, када су нас такође учили да нам је друштво заостало и да ће нам са укидањем сељаштва, задруга, породице и самоодрживости доћи „прогрес) подржана је  у оквиру програма Европске уније „Европа за грађане и грађанке – Европско сећање” и финансирана – широко. Јавно нам је саопштен податак о уложених 98.000 евра (!). О укупном новчаном фонду ове манифестације не смем ни да размишљам. Али ако вам кажем, на пример, да „Абрашевић“ (1926) из Краљева, једно од наших најстаријих и најуспешнијих културно-уметничких друштава нема своје просторије већ плаћа месечни закуп, разумећете колико је прича о „донацијама“, „инвестицијама“ и „европским улагањима у нашу културу“ кварна. Количина новца који троше да би нам променили „свест“ и културу заиста је импресивна, само је цинично и безобразно када од нас траже да им пружимо захвалност (и ако је могуће Косово и Метохију и Републику Српску као доказе да смо стварно захвални) због тога што нас излажу културном насиљу за своје паре.

Да се вратимо „Отвореном Балкану“. Какву „културну сарадњу“ можемо да постигнемо са државама које инсистирају на негирању нашег националног и културног идентитета на својим територијама у свим могућим контекстима? Да ли нам се брисање присвојне заменице „српско“ поново преписује као лек за све нестабилности на Балкану? И ако је тако, хоћемо ли пристати да Јован Владимир више не буде српски краљ?

Ако, дакле, „отворени Балкан отвара врата“, бојим се да нам преостаје само да их својим телима из све снаге подупремо понављајући „hold the door“ док има живота у нама, уколико не желимо да нам опскурне Црне куће, повампирени А-Фе-Жеи, професионални измењивачи свести из ЕУ и САД заувек униште језик, културу, друштво и отаџбину. Уосталом, погледајте шта су урадили Европи.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: kultura.gov.rs

 

Извор Нови Стандард

standard.rs