Т. Бурзановић: Два метка за Павелића

Опет је у Србији актуелизовано име бившег равногорца, благопочившег Благоја Јововића. Заправо, још откако је овај некадашњи Дражин четник на почетку 1999. године исповедио митрополиту Амфилохију тајну коју је у себи закопао давне 1957. године и откако га је митрополит охрабрио да је изнесе у народ, тема подвига Благоја Јововића из српског племена Бјелопавлића, лебди над српским духовним етром.

Међутим, ових дана је у затвореној пројекцији приказан филм Рука правде потписан креативним тандемом Немања Ћеранић и Небојша Пајкић, који се базира на судбини Благоја Јововића и његовом подвигу, односно пуцњу у хрватског поглавника Павелића. Такође, актуелна министарка у Влади Србије Милица Ђурђевић Стаменковски најавила је да ће посмртни остаци Благоја Јововића бити пренети из Аргентине у Србију и сахрањени у „Алеји заслужних грађана“ у Београду.

Подсећања ради, пре шест година градска власт у српској престоници је донела одлуку да Загорску улицу у Земуну преименује по Благоју Јововићу. Ова одлука није прошла без примедби једног дела јавних личности у Србији – посебно у Београду – којима је основни аргумент био да Благоје не заслужује ово признање јер је починио нелегитимни и насилни чин.

Симптоматично је да се ради о оном истом интелектуалном серклу који можемо означити придевом „авнојевски“, дакле о оном који сличном аргументацијом негира и подвиге Милоша Обилића и Гаврила Принципа. Чак без обзира што је Анте Павелић међу највећим монструмима у новијој историји због злодела према српској нејачи који су почињени под његовом командом. Такође и без обзира што Брозова држава није показивала озбиљне намере да се докопа овог монструма, или да га елиминише као што је својевољно учинио Благоје.

Повратак у отаџбину

Управник Задужбине краља Петра Првог, Миладин Гавриловић, је, некако у слично време када се Благоје Јововић први пут појавио у Србији после 55 година и исповедио митрополиту Амфилохију, водио на Опленцу, у кафани „Код Шанета“ исповедне разговоре са пензионисаним удбашем Слободаном Учом Крстићем. Том приликом је Уча Крстић напоменуо да су постојали наводни тајни државни планови за отмицу или ликвидацију Павелића.

У књизи Убиј ближњег свог на исту тему пише и Марко Лопушина. Било је поштено изрећи и ове претпоставке. Међутим, делују толико неуверљиво и нелогично да много више изгледају као удбашки алиби, него као историјски трагови. Испада да када је само пар српских родољуба и правдољуба одлучило да узме правду у сопствене руке – није било тешко елиминисати Павелића који се слободно кретао по Буенос Аиресу, најчешће са само једним телохранитељем.

Уколико је постојала воља југословенске државе за обављањем овог посла са свом пратећом логистиком – било би бар три пута лакше реализовати га. Нажалост, очигледно је да није постојала никаква озбиљна намера Титове Југославије за отмицом или атентатом на Павелића. На велику срамоту свих тадашњих, као и данашњих удбаша.

Један део јавних личности – махом из историјске струке – покушао је да Благојеву исповест пред Митрополитом обезвреди као чињеницу у историјској науци, сматрајући како не постоје докази за његове тврдње. Најупорнија је била Дубравка Стојановић. У београдском листу Данас се 2023. године појавио лични став црногорског правника и историчара Новака Аџића који такође тврди како Благоје није био атентатор на Павелића.

Аџић, поред осталог, каже:“… срео са г. Амфилохијем и рекао му да је он пуцао на Павелића и ранио га, а дично перо од ‘истинољубивог новинара’ г. Тихомира Бурзановића објавио је његову причу (без иједног историјског извора и без иједног свиједока) са тенденцијом да се то прогласи за истину“. Тако смо дошли – додуше са погрешне стране – до праве особе за ову причу: Тихомира Тиха Бурзановића. И до његове вредне књиге Два метка за Павелића.

Када се Благоје Јововић, на самом крају 1998. године, после 55 лета први пут појавио у отаџбини, сачекао га је његов рођак Страхиња Јововић, син свештеника Љуба Јововића страдалог у Словенији. Одвео га је после извесног времена до манастира Доњи Острог, где се у иконописаном делу трпезарије Благоје први пут у животу срео са митрополитом Амфилохијем. Управо испод фреске која осликава Јуду са тридесет сребрњака.

Након тога га је митрополит позвао баш у време васкршњег поста да се поново нађу у манастиру Ждребаоник, где се чувају мошти другог српског архиепископа Арсенија Сремца (наследника Светог Саве), и докле је Благоја одвезао управо Тихо Бурзановић. За време њиховог исповедног разговора где је Благоје износио своје житије Митрополиту, и то у време НАТО агресије на СР Југославију, Тихо Бурзановић је био једини присутан поред њих двојице, и снимио је овај разговор.

Митрополит и Благоје су имали још један сусрет у животу: трећи пут су се видели на парастосу Благојевог оца и стрица које су побили партизани током рата. Сусрет је био код сеоске цркве у селу Косић (односно Косови Луг), код Даниловграда, у Бјелопавлићима.

Тихо Бурзановић је снимљено житије Благоја Јововића исповедано митрополиту Амфилохију преточио у књигу, у којој између осталих описује и овај догађај: „Благоје Јововић дошао је још једном под Острог, у родне Косиће, на гробље својих предака, на парастос мученичком оцу, стрицу, браћи. И учинило му се да његових педесет и пет година лутања и страдања, нису ништа више него само још један тренутак – било је пуно радости али и пуно туге на том његовом састанку са отаџбином, за коју нисмо знали – а он је то можда слутио – да ће бити и растанак“. Средином те 1999. године, после само пар месеци, Благоје се упокојио у Господу након повратка у Росарио у Аргентини.

Историјски роман

Зато је књига Тихомира Бурзановића темељ и претеча свега каснијег: и политичких одлука, и јавних одјека, и медијских приказа, и уметничких дела. Она извире на бистром зетском изворишту од кога се касније гранају сви токови ове приче која тече до ушћа у подвиг. И она је на таласу античких епова који уче да срећа долази тек после, а не пре подвига или врлине.

Морам да признам, питао сам се пре него што сам узео да читам Бурзановићеву књигу, зашто је све време скрајнута из јавности када је очигледно да се ради о аутентичном сведочењу историје. Такође ми није било до краја јасно због чега јавне личности авнојевског светоназора толико покушавају да дискредитују Благојево сведочење о атентату на хрватског поглавника. Ипак је Павелић био монструм, нацистички сарадник и најодговорнији за геноцид над Србима.

Зашто авнојевски интелектуалци попут Дубравке Стојановић покушавају да оспоре једини историјски доказ, базиран на примарном сведочењу, а прихватили су активно или пасивно толико очигледних историјских фалсификата из комунистичког дискурса о Другом светском рату. Рецимо, измишљотину о „седам непријатељских офанзива“, о дану „устанка у Србији“ и устанцима у осталим југословенским републикама, о „равногорској колаборацији“, о догађањима у вези Сремског фронта, и слично. Или су ћутали над очигледним срамотама попут мита о „највећем сину наших народа и народности“ или попут „Мартовских преговора“. Зашто им толико смета Благоје Јововић?

Читањем књиге Тиха Бурзановића ствари полако постају јасније. Важно је нагласити како се ради о историјском роману писаном у првом лицу, дакле литератури која комбинује прецизна историјска сведочења са литерарном техником аутора, који у стилској равни бруси и улапшава изречена сећања Благоја Јововића. Зато ова књига-исповест-житије повремено, по исповедном садржају, подсећа на Књигу о Милутину Данка Поповића или на Аризане Ивана Ивановића.

Јововић, пером Бурзановића, потанко и хирушки прецизно слика стање у Црној Гори од почетка Априлског рата 1941. године, када и почиње његово житије преточено у литературу. Тада јасно видимо многе чињенице због којих се авнојевском свету, нарочито некима у Црној Гори, диже коса на глави. Прво сазнајемо како су комунисти здушно подржавали Хитлера све док је на снази био споразум „Рибентроп-Молотов“ о ненападању између Немачке и СССР-а, дакле све до операције „Барбароса“ од 22. јуна 1941. године, када је Хитлер вероломно погазио реч.

Благоје исповеда, а Тихо пише: „Мислио сам да се људи шале, али ми послије рођаци причају како су у Косић дошли интелектуалци и ђаци који су студирали у Београд и да праве велике проблеме, пропагирају Хитлера, Њемачку и њену политику. И то комунисти и комунистичка омладина нијесу радили само у Бјелопавлиће, него по читавој Црној Гори, шири се та пропаганда у народ. Тих неколико мјесеци народ је био на јаде од комунистичке приче како је Хитлер најближи комунистима. А Београд нагрђен, пола Србије у ропству, да те драги Боже сачува!“

Ово је сигурно један од разлога зашто авнојевски интелектуалци нападају Благоја Јововића и Тиха Бурзановића речима да је „измишљена прича атентата на Павелића“, да би између осталог забашурили велику срамоту идеологије којој су одани. Када је Милослав Самарџић из крагујевачких „Погледа“ изнео у јавност фотографије пријатељских утакмица у фудбалу између немачких окупатора и комуниста у Београду за време њихове љубави пре почетка операције „Барбароса“ – некима је „маца појела језик“. Или, можда, да се изразимо урбанијим речником: „А на Хајберију мук!“.

Благојева прича

Неко ко није довољно упућен рекао би како је можда Благоје пристрасан: био је краљев војник у Струмици који је пуцао на Немце када је наступио слом у Априлском рату, а касније се некако пробио до Бјелопавлића у Црној Гори где се прикључио четничком покрету под вођством Баје Станишића, код кога је пре рата похађао две године у школи за обуку официра у Билећи.

Међутим, није баш тако. Када се Благоје вратио у родно село Косиће, он се придружио партизанима под утицајем Бошка Тонковића. Чак је у јесен 1941. године постављен за командира Косићке партизанске чете. Током боравка у партизанима Благоје је имао непосредне контакте са највишим комунистичким руководиоцима у Црној Гори: Мошом Пијадеом, Арсом Јовановићем и Иваном Милутиновићем.

Поред војничког признања млади Благоје је добио и велико партијско признање – примљен је у СКОЈ на предлог Бошка Тонковића. О тим данима Благоје казује: „Када су ме примили, казали су ми и то да ја, као млад скојевац, не смем никоме да говорим о нашој организацији и њеним задацима. А кад су ми рекли да ништа о СКОЈ-у не говорим мајци, оцу и попу, кад пођем у Цркву, ја сам се скаменио и мислио: ‘Гдје сам ја ово примљен, кукала ми црна кукавица’.“ Дакле, бар формално, Благоју се смешила велика комунистичка каријера – што су му наговештавали и виши руководиоци у партији. Ипак, он се ње одрекао. Зашто?

Обзиром да Јововић породично припада епски надахнутом и за нарацију талентованом племену и народу – као и аутор књиге Бурзановић – странице које описују Благојеву патњу због многих убистава недужних Срба од партизанске руке током 1941. године и на самом почетку 1942, клизе пред читаоцем стварајући му јасне слике, као да уживо присуствује овим трагедијама.

Тако Благоја упозоравају неки пријатељи у партизанском покрету: „Не помињи то, Јововићу, да нећеш дозволити да се бијемо са браћом. Биће боље за тебе!“. Благоје тим поводом каже: „Ђорђе Лашић је био у академији код мога стрица Стева Јововића, у најбољој класи и први међу завршеним питомцима. Нијесам могао вјеровати да ми треба да идемо да се бијемо са таквим Србином и јунаком…“

У наставку свога болног сећања на те крваве дане Јововић исповеда: „Али, братоубилачки рат је већ почињао. У мом селу, Косовом Лугу, прве жртве биће мајор Петко Јововић, брат његов, учитељ Марко (син му је сад очни љекар) и Бошко“. Благоје Јововић долази из познатог братства Јововића чувеног по српској комитској и војничкој традицији. Код њега је српски патриотски осећај изнад сваке партијске или чак фамилијарне припадности, зато га убиства знаменитих Срба од стране партизанске руке тешко погађају.

Директно због ове чињенице, он током 1942. године напушта партизански покрет. О томе каже: „Тих дана комунисти су били протјерани из Црне Горе. Та година, 1942, без комуниста, била је доста мирна“. Већ почетком следеће године Благоје постаје припадник „Југословенске војске у отаџбини“ (ЈВуО, четници, равногорци), а занимљиво је да су у народном жаргону (који преноси ова књига) они означавани као „националисти“, наравно у позитивном контексту.

Зато Благоје исповеда: „Следеће, 1943, ја сам у штабу Јакова Јововића, у штабској чети, гдје сам био водник. Послије командовања у комунистичким јединицама, код националиста ме једва запало да будем водник“. Али пре Благојевог четниковања још нешто о злочинима.

Лева скретања

Благоје наводи: „Једног дана, када сам замјенио Бака, каже ми Милосав Бабић да треба да се убију, на положају, учитељ Саво Јововић, поп Љубо Јововић, Нешко Бајов Јововић. Саво и Нешко били комите и јунаци, а поп Љубо угледни националиста“. Благоје у наставку описује њихова подмукла убиства, а затим како му у његову кућу долази тај исти партизански првак Милосав Бабић и каже: „Благоје, једна добра ствар за тебе, ти си одређен од Главног штаба да будеш командир једне чете и да идете на Баја Станишића, који се под Острог дигао на оружје, кад је чуо да комунисти убијају националисте“.

Благоје одбија овај предлог (наредбу) речима да му не пада на памет да пуца на свог некадашњег команданта, односно: „Ни на њега, ни на једног Србина!“. Већ тада у Црној Гори постаје јасна основна намера партизанске идеје која је касније свој антисрпски програм формулисала у Јајцу на другом заседању АВНОЈ-а. И већ тада се увелико видео крвави партизански траг што је водио према „пасјим гробљима“.

Благоје описује партизански масакр у његовим Јововићима када су побили тројицу рођене браће Јововића и бацили њихове лешеве у Кечину јаму. Он даље казује: „Кад је видео да су му убили синове и бацили их у јаму, стари Ђуро је сам скочио за њима. У Кечину јаму. Оца, три сина и снаху. Побили. Све. Била су то страшна времена.“ Благоје описује још оваквих зверских убистава виђених Срба (националиста) од партизанске руке – не наводимо их јер је и описано довољно читаоцу да разуме идеолошке мотиве ових тешких злочина.

Већ тада се увелико видео крвави партизански траг што је водио према „пасјим гробљима“

Након тога, он је закључио како више нема шта да тражи у партизанском покрету. Завршетак сопствене одисеје међу комунистима Благоје потврђује речима: „Мој отац, Јово Лазаров, окупили неколико виђених Јововића, Брајовића, Ђикнића, прве комшије, барјактара Јакшу Филиповића, Нешка Бајова, који је био чувени комита… Сви ти људи су били код наше куће и они позову и мене… Било је тих дана страшно, јер се народ стравио од тих партизана на све стране, због њихових звјерских злочина. И ми ријешимо да тражимо везу са Бајом Станишићем… Питају мене да ли сам за то, ја кажем да јесам“.

Тако партизан Благоје због тешких партизанских злочина над Србима одлучује да постане четник Благоје. Дражин четник који ће касније на непредвидивим путевима судбине задужити српски народ занавек, и који ће због свога подвига озбиљно забринути стари и нови авнојевски нараштај.

Емиграција

Током свога четниковања, Благоје ће поред пуковника Баја Станишића ратовати „раме уз раме“ и са генералом Блажом Ђукановићем, војводом Баћевићем, доктором Тошковићем и мајором Ђуришићем, а имаће сусрет и са начелником штаба Захаријем Остојићем, као и са министром војним ђенералом Драгољубом Дражом Михаиловићем.

Заједно са Јаковом Јововићем биће примљен и код генерала Милана Недића, а посебно ће памтити шта им је Недић рекао на растанку: „Све сам урадио да спасем српство, али нисам могао од комуниста, можда ће ми народ за то захвалити, али политичари сигурно неће“. Успеће да посети и заточеног патријарха Дожића у Панчеву, током лета 1944. године. Он ће му даривати дрвени крст, и том приликом ће се срести и са Николајем Велимировићем.

Благоје није био директни сведок када су под Острогом, у борби са партизанима, погинули Бајо Станишић и тројица његових најближих рођака, генерал Ђукановић и доктор Тошковић, али је од своје куће у Бјелопавлићима видео дим са Острога након те борбе. Крајем августа 1944. године Благоје је у борби са партизанима изгубио прво стрица Душана, а затим и оца Јована. На очевој сахрани је говорио уредник четничког часописа Милош Јововић, отац каснијег угледног српског песника Ранка Јововића.

На крају рата Благоје је морским путем пребегао у Италију. И тамо је преживео тешке заточеничке дане у разним логорима, наизменично излазећи на слободу, где је једном приликом, преко Адама Прибићевића, у нашој мисији у Риму упознао и политичара Живка Топаловића. Управо тада, 1946. године, Благоје Јововић је, заједно са Мишом Поповићем, начуо да се и Анте Павелић крије у Италији, прерушен у римокатоличког свештеника у неком самостану где га је сместио Ватикан. Сковали су план да још тада ликвидирају Павелића. Међутим, ти планови су се изјаловили због афере у коју су ненадано упали Благоје и Миша, због чега су интернирани из Рима на Сицилију.

И наредни дани у животу Благоја Јововића били су препуни авантуризма и патње, све док се, септембра 1947, није докопао брода у Ђенови који ће га одвести до Аргентине. Тамо ће Благоје провести остатак свога живота, оженити се и добити децу. Упокојиће се другог јуна 1999. године такође у Аргентини, недуго након повратка из отаџбине где је исповедио свој живот митрополиту Амфилохију и Тихомиру Бурзановићу.

Упокојиће се у Господу у граду Росарио, у родном месту Че Геваре и Лионела Месија. У име српске колоније од њега ће се опростити Владимир Иванишевић некрологом у листу Слобода, када ће између осталог рећи: „Читавим својим животом, Благоје Јововић је доказао да је био верни и искрени српски родољуб, достојан потомак војводе Белог Павла. Због његовог срца Обилићева, сви честити и родољубиви Срби, који су га познавали, упоређују га са Гаврилом Принципом. О Благоју ће писати новија српска историја…“

Оспорена биографија

Само је Господ уредио да се на истом путу судбине укрсте и да се сретну опет на истој територији, српски четник Благоје и хрватски поглавник Павелић. Због ове божје промисли Јововић из српског племена Бјелопавлића ће, 10. априла 1957. године, у предграђу Буенос Аиреса испунити свој завет, који пре тога није успео да изврши у Италији у првим годинама после рата. Трећи део Бурзановићеве књиге, уједно и последњи, насловљен као и сама књига „Два метка за Павелића“, посвећен је тематици припреме и извршења атентата (први део књиге је назван „Кокарде и петокраке“, а други „Имао сам једну ружу“).

У овом приказу неће бити детаљнијег описа овог подвига, јер је на ту тему било и биће много више речи у јавности: било у медијима, било у уметничким делима која се баве Благојевим херојским чином (уосталом, овом тематиком се бави и поменути историјски трилер „Рука правде“). На срећу овај подвиг, полако али сигурно, постаје део нашег народног предања. Више нам је интересантно Благојево житије пре његовог одласка у Аргентину, јер постоје основани закључци да је „авнојевски“ део наше јавности покушао да оспори Благоја Јововића због његове исповести о историјским догађањима пре укрцавања на брод у Ђенови. Благоје Јововић, пером Тиха Бурзановића, разбија њихов авнојевски наратив у парампарчад.

Сваком читаоцу ове књиге је јасно неколико ствари. Прво, Благоје Јововић није био никакав анонимни и безначајни ратник – како покушавају да га представе јавне личности авнојевске оријентације – нити је у емиграцији био само анонимни радник. Благоје се током рата и на партизанској, као и на монархистичкој страни, сусрео са многим значајним народним првацима и ратним командантима – што Бурзановићева књига недвосмислено доказује. И сама чињеница да је Благоје братанац Стева Јововића била је довољна да му отвори многа велика врата: и Дража и Недић су посебно ценили Стева.

Као емигрант, Благоје је био успешан трговац, индустријалац, хотелијер; на националном пољу је био утемељивач и велики добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача удружења бораца „Дража Михаиловић“, члан управе друштва „Његош“.

Подсетимо се да је један од главних аргумената оних који су покушали да оспоре Благојево сведочење о атентату на Павелића управо био тај да је Благоје био невидљив и анониман члан српске емиграције. Односно особа за коју нико пре тога није чуо. Међутим, довољно је само се подсетити речи које је у вероватно најугледнијем српском часопису у емиграцији изрекао Владимир Иванишевић одмах након упокојења Благоја Јововића, како би се расветлио прави значај и углед Благоја, управо у емиграцији.

Затим, Благоје је као примарни сведок историје потврдио две дуго прикриване чињенице. Прва да су комунисти у почетном периоду рата пропагирали Хитлера у Црној Гори, све до почетка операције „Барбароса“. Друга – и много злокобнија и срамнија – да су због идеолошких убеђења, махом на превару, убијали српске домаћине и комите из Великог рата (у народу у то доба такозване „националисте“). Тако је и Благоје сведочио о траговима „пасјих гробаља“ и „лијевих скретања“ почињених у његовим Бјелопавлићима.

Треће, Благоје је, као аутентични сведок, описао многе догађаје из рата који апсолутно руше светоназор савремених авнојеваца. Он пише о следећем у реминисценцији на догађај из зиме 1943. године: „Сјећам се једног страшног призора. Када смо ишли кроз Босну видјели смо један логор. То је било у Ливну. На једној ливади коју су оградили бодљикавом жицом. И у тој огради била су дјеца од пет до седам година. И била су гола. У том логору, усташки доктори су на дјеци вршили медицинске експерименте. То су били мали Јевреји, дјеца су Јевреја које су усташе убиле…. То су били живи лешеви од дјеце, а не дјеца“.

Овиме и Благоје додаје своје драгоцено сведочење о хрватском геноциду који је деценијама авнојевска памет прикривала и минимализовала, посебно у логору Јасеновац. Раније у име некаквог „братства и јединства“, а данас у име „европског пута“, због чега је ваљда и актуелна власт у четири наврата одбила да у Народној скупштини усвоји документ о хрватском геноциду над српским народом у НДХ.

Завршне речи

Коначно, Благоје је сведочио о правој верзији можда кључног догађаја из Другог светског рата: Битке на Неретви. Подсетимо се како је накнадно писано историјско тумачење партизанске победе у овој бици било угаони камен комунистичке идеологије и њихове званичне историје. На овој стени су подигли своју цркву са Брозом као божанством, и на њој су створили каснији мит о ингениозној „наредби Друга Тита да се сруши мост“ преко набујале Неретве.

Коначно, ово је био постамент за изградњу култа личности „највећег сина наших народа и народности“. Благоје Јововић као примарни сведок историје у својим житијама, а пером Тиха Бурзановића, потврђује све чињенице које су већ објавили неки истраживачи. Посебно Мишо Лековић у књизи Мартовски преговори 1943, као и Милослав Самарџић у књизи Битка на Неретви: демистификација, који Битку на Неретви посматра само као део ширег геополитичког и војног сукоба за „јадранско залеђе“.

Благоје каже да је био учесник битке, и те 1999. године износи суштину: „Чуо сам да ови комунистички историчари пишу како је ту погинуло пет хиљада четника! То није тачно. То су комунистичке лажи…. Ја данас кад чујем шта су они све писали за ових 55 година, колико нијесам био овдје, ја се само смијем, које су то глупости. На Неретви смо ми страдали, али не у великом броју. На Неретви је комуниста пуно погинуло. Али они то не пишу. На Неретви ми, четници, нијесмо видели ниједног Њемца ни Италијана. Него смо се борили са партизанима“.

Ове речи су суштина „Битке на Неретви“: Немци активно не учествују у њој, јер у исто време тајно преговарају са врхом партизанског покрета око заједничког наступа против савезника, због контроле јадранског залеђа: такозвани Мартовски преговори. Битка на Неретви је првенствено битка између врха партизанског покрета и локалних четника. Зато тамо учествује Јосип Броз Тито, а не учествује Дража Михаиловић.

Благоје закључује: „И још једном хоћу да кажем, а то бих поновио и пред комунистима и пред Богом и народом: ми смо се тукли са партизанима сами, нико нам није помогао, а партизански савезници на Неретви били су Италијани, партизани су од њих добијали оружје“. Сада код ширих народних маса постаје јаснија права истина о Бици на Неретви, односно ко је био тамо савезник са окупаторима, а ко је деценијама лажно оптуживан. И због тога, гледано из угла авнојевске логике – треба што више игнорисати и дискредитовати подвиг Благоја Јововића, а онда логично треба и скрајнути вредну књигу Тихомира Тиха Бурзановића „Два метка за Павелића“.

Закључујући овај текст најбоље би било присетити се неких завршних Бурзановићевих речи из предметне књиге: „Ова књига о Благоју Јововићу, дуг је оних који су чули његову животну причу, причу човека који је испунио завет дат самом себи и Српству, човека који је убио највећег крвника у српској историји“.

Такође, и онога што је у поговору написао Зоран Богавац: „Нека се врши правда Божја. А трагика хероја Благоја Јововића у томе је што нема других начина да докаже како није злочинац, осим да пролије крв, узимајући Божју правду у своје руке, на начин старозавјетан. Преузимајући тежак крст на земљи: да га ухвате, да му суде, да га дефинитивно жигошу на земљи као злочинца. И да о ономе што је учинио мора да ћути. И крст на небу: није случајно дошао у Острог, да се поклони моштима Светог Василија, ни да неколицини људи, пре свих Митрополиту Амфилохију, исповједи свој живот, прије него што изађе пред Праведног Судију“. Зато нека је вечна слава овом храбром припаднику српског племена војводе Белог Павла.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Fair use)