Сумрак уставног судства: Између медијског испада и институционалног слома

У бесконачном низу правничке литературе при домаћим и светским универзитетима под лупом оштрог ока не може се пронаћи израз „палента“. Међутим, колико год нездраву дозу инфантилности овај израз новопеченог председника Уставног суда носио са собом, мора се признати да веродостојно осликава поједине ингеренције овог макар и на уставном парчету хартије „самосталног и независног државног органа, који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе“.

Виталност и одрживост државног суверенитета мере се снагом његових уставних бедема, при чему стабилност целокупног поретка директно зависи од метаисторијског дигнитета људи који те институције представљају. Недавни наступ председника Уставног суда у емисији „Србија пита“ на каналу Euronews Srbija представља финални чин којим се теоријска деградација једне институције коначно материјализовала у јавном простору кроз кочијашки манир и потпуно одсуство каквог господског, државничког држања. Овај догађај је оголио сурову реалност да је функција која по својој суштини мора оличавати апсолутну неутралност, стручност и непристрасност, претворена у платформу за отворено подривање уставних темеља егзистенције сопствене земље. То је чин којим је носилац највише правне заштите у земљи свесно погазио начела судијског достојанства и превео суверену правну мисао на језик партијског трибунала.

„Најрелевантнији“ теоретичари уставног права, међу којима и сам горе поменути „гопсодин“, са правом доводе у питање „независност институције НБС“ обзиром на чињеницу да управљачку структуру централне народне банке бира Народна скупштина и да иста врши надзорну функцију над НБС. Занимљиво је да ти исти теоретичари уставног права не увиђају исти проблем код Уставног суда, не доводећи у сумњу његову независност и непристрасност у одлучивању обзиром на непосредну политизацију тог органа кроз избор његових судија и посредну која се рефлектује код доношења одлука Уставног суда.

Према томе није згорег још једном нагласити да: члан 172 став 2 и 3 Устава Републике Србије недвосмислено одређују да „пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет именује председник Републике, а пет општа седница Врховног суда. Народна скупштина бира пет судија Уставног суда између десет кандидата које предложи председник Републике, председник Републике именује пет судија Уставног суда између десет кандидата које предложи Народна скупштина, а општа седница Врховног суда именује пет судија између десет кандидата које на заједничкој седници предложе Високи савет судства и Високи савет тужилаштва“.

Из самог избора произлази закључак да једну трећину судија бира непосредно председник Републике односно да другу трећину индиректно одређује такође воља шефа државе. А када је у питању случај друге епохе Републике Србије онда се може без задршке констатовати да су две трећине судија Уставног суда израз директне воље адресата са Андрићевог венца.

Члан 42а Закона о Уставном суду таксативно набраја ситуације у којима Уставни суд доноси одлуке на седницама већином гласова свих судија. Код таквог одлучивања за доношење одлуке неопходна је већина од 8 судија. Такав начин одлучивања Уставног суда између осталог предвиђен је и за одлуку из члана 45 тачка 11 Закона о Уставном суду илити о повреди устава од стране председника Републике. Безнадежност санкције председника Републике у смислу уставом предвиђеног и законом разрађеног института „повреде устава од стране председника Републике“ огледа се на два нивоа: на нивоу самог Уставног суда и на нивоу Народне скупштине као коначне инстанце у поступку покренутом поводом „повреде устава од стране председника Републике“.

Сва инфантилност уставног решења у погледу састава и избора Уставног суда очитује се приликом одлучивања о „повреди устава од стране председника Републике“, јер је за доношење исте потребно најмање 8 гласова, што значи да чак и уз хипотетичку правдољубивост 5 судија изабраника опште седнице Врховног суда, повреда устава од стране председника Републике не може бити констатована без подршке најмање тројице верних протежеа челника са Андрићевог венца. У дефакто једнопартијском систему са концетрацијом целокупне политичке власти у рукама једног човека готово гротескно звучи помисао да би неко од „његових“ изабраника отказао послушност и покушао да му „извуче“ уши жигосајући га као виновника уставног поретка.

Премда и да се међу 10 љутих кандидата нађе довољан број ренегата који ће изрећи суд о повреди устава, сама одлука Уставног суда којом се утврђује повреда устава од стране председника Републике је декларативног карактера и ни на који начин правно не обавезује параламент да исту изгласа и разреши председника дужности. Теоретски и када би одлука Уставног суда о повреди устава од стране председника Републике била донета једногласно био би то Сизифов посао уколико, а хоће, Народна скупштина не потврди став Уставног суда двотрећинском већином гласова.

Телевизијски авантуризам председника суда само је потврдио да на челу ове институције више не седи суверени чувар правног поретка, већ марионета која је свој лични професионални интегритет трајно подредила улози заштитника владајуће политичке воље.

Председник Уставног суда мора бити најтврђи бедем поретка, врховни чувар правне државе и брана која заједницу заштићену правом разграничава од стања исконског хаоса. Његово јавно деловање и целокупно биће представљају непрекидну литургију уставног пијетета. Свака његова изговорена реч има тежину коначне пресуде, а сваки његов гест у јавности мора одисати аскетском узвишеношћу, хладном непристрасношћу и апсолутном недостижношћу за дневнополитичке тривијалности. Он је институција која говори, судија који својим држањем потврђује да изнад пролазних владара стоји вечни закон државе. Тек када се на тој највишој катедри правосуђа нађе личност способна да своју индивидуалну вољу у потпуности потчини императиву правде, уставни поредак ће добити своју пуну стабилност и апсолутни легитимитет пред судом историје.