СРЂА ТРИФКОВИЋ: Криза Запада и изазови за српски народ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Упркос свим изазовима, тежње ка очувању културног и духовног идентитета и суверености имају подршку већине Срба. То нам даје основу да у будућност не гледамо само са стрепњом, већ и са надом

Живимо у интересантним временима. Карактерише их нестабилност и крајња неизвесност. Протеклих седмица хронична криза система у САД попримила је зрелу форму завођењем грубе цензуре јавног дискурса, чистком друштвених мрежа, манипулисањем изборним процесом, демонизацијом Доналда Трампа и десетина милиона његових бирача, као и криминализацијом ма ког облика сумње у победу Џозефа Бајдена. У току је – до не тако давно незамисливо – укидање низа слобода под плаштом очувања привидног континуитета постојећег уставног поретка САД. Тај нови поредак личи на ону Америку која је настала пре четврт миленијума, и која је постојала до последње деценије хладног рата, само као што вампир личи на живог човека.

Са источне стране Атлантика, пак, савремена „уједињена Европа“ светлосним годинама је далеко од цивилизацијског јединства Старог континента, какво је постојало пре паневропске катастрофе 1914. Данашња ЕУ не ствара друштвено и цивилизацијско заједништво, већ само фабрикује културне обрасце, формуле и слогане о солидарности и новом поретку какве смо видели у недавном јавном обраћању Ангеле Меркел и Емануела Макрона о свету после пандемије. У центрима моћи ЕУ – Бриселу, Стразбуру и Луксембургу – ставови доносилаца одлука могу да се разликују у зависности од бирократског ранга, али не и у погледу њихових културних образаца. Они мисле исте мисли и пишу исте меморандуме. Њихова ЕУ је творевина олигархијске, а не демократске природе, творевина постнационалне елите. Тај „Брисел“ замењује дух аутентичне Европе култом прогреса кроз друштвено-политички инжењеринг.

Избори у државама-чланицама ЕУ – на пример у Пољској и Мађарској – сметња су за технократе који желе да намећу одлуке ван домашаја националног законодавства. Политичка решења која не би прошла демократски тест намећу се административном заповешћу. Еврократија одбацује завештање европске породице, њене културе, духа и историјских искустава. Услед негације вредности таквог наслеђа, додајмо, они су тврдо противни опстанку српског корпуса на Косову и Метохији. Намећући окове политичке коректности и једноумља у јавном дискурсу, припадници западне елите теже да избришу разлике између нација, вера, раса, земаља и држава, између мушкарца и жене, родитеља и детета, природног и морбидног, а пре свега између Добра и Зла. […]

Отуђене елите

Сведоци смо наступања зреле фазе једног процеса који на Западу траје већ деценијама и који је недовољно познат српској јавности. Пре четврт века постхумно је објављена збирка есеја америчког историчара Кристофера Лаша Побуна елита и издаја демократије. Основна Лашова тема јесте отуђење владајућих слојева Запада од културних и моралних корена сопствених народа. Он указује да је првобитна елита америчких „очева нације“ била културно хомогена и да је поседовала колективни осећај лојалности према заједници из које је поникла.

Крајем 20. века, међутим, настала је нова професионално-менаџерска елита правника, медијских коментатора, академских експерата, системских аналитичара, банкара, програмера. Она је повезана по принципу меритократије, високо покретна и без корена у традиционалним, спонтано насталим локалним заједницама. Та елита живи у апстрактном свету манипулисања информацијама, речима и цифрама; притом ствара нови, изразито идеологизовани облик политичког дискурса. Њу, по Лашу, карактерише агресивно секуларни поглед на свет, који води у морални и културни релативизам са поразним последицама.

Док је синдром још био у повоју, раних 1970-их година, пок. Збигњев Бжежински – који је недуго потом постао саветник за националну безбедност председника Џимија Картера – тврдио је да се по први пут у историји ствара глобална свест. По њему, сведоци смо настанка транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци разних профила и државни функционери. Споне међу припадницима ових нових елита по Бжежинском превазилазе државне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним традицијама: „Њихови интереси више су функционални него национални“.

У истом периоду, 1974 године, Ричард Гарднер, који је недуго потом био Картеров амбасадор у Италији, сажето је у часопису Форин аферс описао пројекат овим речима: „Зграда светског поретка мора да се гради од темеља навише. Постепена разградња националног суверенитета, његова ерозија парче по парче, много ће више да постигне него старомодни фронтални јуриш.“ Гарднерова препорука била је јасна алузија на Антонија Грамшија и његов познати модел „дугог марша кроз институције“.

Каснији заменик државног секретара за иностране послове у администрацији Била Клинтона, Строуб Талбот, сажео је јула 1992. суштину пројекта изјавом у часопису Тајм да је оптимиста у погледу настанка „глобалне нације“, процеса којим ће постојеће нације у 21. веку наводно бити превазиђене. По њему, све државе света ће пре или касније да признају само  једну, глобалну власт: „У својој основи све нације су само друштвени аранжмани, исход прилагођавања променљивим околностима. Без обзира колико деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привремене“.

Поглед на свет који је Бжежински наговестио, а Гарднер програматски славио пре више од четири деценије, који Талбот потом јасно дефинише и на чије последице Лаш упозорава 1990-их, увелико је метастазирао на обе стране Атлантика. Већ дуже од једне генерације одражава се у безбројним политичким и економским одлукама ЕУ и САД, пројектима друштвеног инжењеринга, медијским садржајима и академским програмима широм западног света.

После колапса европског поретка 1914-1945, западна цивилизација ушла је у другу половину ХХ века као сопствена бледа сенка. Њен економски и технолошки развој дуго је прикривао њену културну, моралну и духовну кризу, која се данас првенствено огледа у демографском колапсу. Ово је кроз историју вазда био поуздан симптом цивилизације на силазној путањи. Карактер кризе наговестио је Самјуел Хантингтон 1993. у свом чувеном Сукобу цивилизација. Он је као битне концепте западне цивилизације навео индивидуализам, либерализам, људска права, једнакост, слободу, законитост, демократију, слободно тржиште и раздвајање цркве од државе.

Његови критеријуми одишу бескореном универзалношћу, у складу са постнационалном визијом коју су најавили Бжежински, Гарднер и Талбот. Нема помена наслеђа антике и хришћанства, стварних темеља развоја европске духовности, етике и осећајности кроз векове; нити историјских народа повезаних крвљу, колективним сећањима, веровањима и симболима, народа који генерацијама деле одређене просторе северне хемисфере.

Америчка елита у истом духу деценијама инсистира да су САД и њени житељи дефинисани посвећеношћу наводно универзалним идеолошким вредностима, а не припадништвом једној стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој. Од тврдње о моралној узвишености америчких институција био је само корак до самопрокламоване „мисије“ да се оне шире, ако треба и противно вољи примаоца; да се посрнули, грешни свет искупи и спасе. У оквиру ове парадигме Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејно-вредносни концепти: „Запад“ и сам постаје једна идеологија.

Криза западне културе

На рушевинама Европе, после трагедије 1914, поникле су две сличне, модернизујуће, материјалистичке, антитрадиционалне, гностичке идеологије: бољшевизам и наци-фашизам.

Крајем ХХ века сумрак Запада изнедрио је и трећег брата-близанца, успешнијег и лукавијег од ове двојице силеџија. Челичну песницу увио је у плишану рукавицу, а агитпроп заменио масовним медијима и системом сублимиране индоктринације кроз систем државног образовања. Као и фашизам и бољшевизам, неолиберални тоталитаризам има колективистичку и елитистичку суштину: веру у богомдану мисију авангардне елите посвећених да кроз манипулацију политичког процеса води и индоктринира масе. Тај систем данас све грубље тежи контроли сваке изговорене или написане речи и криминализацији отпора доминантној идеолошкој матрици.

Тај систем контроле производи огроман квантитет информација које су процесоване путем медија и бивају уклопљене у дуалистичку псеудо-стварност у којој речи и концепти имају битно ново значење: нпр. инклузија, толерантност, терор, мултикултурализам, правда, право, побуна, демократија, расизам итд. Раздвојени су Реч и Свет. Емпирија је подређена крутом номинализму. Искуственој стварности не допушта се да стане на пут развоју идеолошке визије која производи своју „реалност“. Примаоци порука или кротко подлежу манипулацији, или се праве да је прихватају, или се проглашавају за девијантне, гађења достојне криминализоване отпаднике.

Запад-као-идеологија данас је у фази зреле синтезе. Демократија је претворена у манипулативни процес заснован на унапред зацртаном, идеолошки вреднованом исходу. Конкретно, након што је Трамп систематски демонизован, политички систем није могао да допусти његов реизбор. Грешка из јесени 2016. није смела да се понови. Са друге стране, мајданска операција насилног рушења савршено легално изабраног шефа украјинске државе Виктора Јануковича у зиму 2014. била је тобоже аутентично демократски чин. Правда и моралност очигледно није функција објективног понашања актера, већ је зависна од положаја тих актера на скали идеолошког вредновања – као што доказује пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

Суочени смо са проблемом који представља синтезу свих осталих проблема Запада у последња три века, а то је крај културе. Хиљадама година људи су живели у заједницама у којима су међусобне везе биле директне и емотивне. Заједнице су се временом стапале у друштва, али је човек, појединац, и даље био субјекат сопственог понашања, деловања мотивисаног осећањима и тежњама живог, мислећег бића.

Другом половином ХХ века у научно-технолошком развоју Запада наступа доба информатике у коме човек од субјекта активности постаје само један њен елемент, људски фактор. Импулси за деловање и даље пролазе кроз појединца, али их диктира систем. Интегрисан у мрежу односа који стварају сопствену „стварност“, појединац мора да се повинује системским оквирима. Природа као „објективна“ стварност изван постиндустријског инфо-система постаје за западног човека чисто симболична категорија. Већина односа међу припадницима елите није условљена пре-рационалним импулсима, као што су осећања, обичаји, вера, љубав, мржња, нада, страх, спознаја добра и зла, лепог и ружног, истине и лажи. Замењују се информативним садржајем.

Исход је крај западне културе као интегрисаног система знања, веровања и понашања. Трансформација западног друштва у постисторију има једну битну одлику: да култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Емотивна искуства и лична мишљења су баласт, атавистички отпаци предтехнолошког, историјског друштва. Питање смисла искључује се а приори, јер је концепт сврхе превазиђен. „Култура“ је продукт који се конзумира, а не проживљава. Крај историје, у смислу претварања друштва у социотехнолошки систем регулисан тржиштем, изискује не само крај нација већ и крај човека.

Демографија као судбина

Тест опстанка Европе биће пре свега културни и биолошки. Секуларизам је, замењујући хришћанство као темељ идентитета Запада, одбацио и сам концепт европског друштвеног, географског и културног простора који би требало да буде заштићен од физичког продора и моралне пенетрације онога шта му је страно. Европа је сада на путу историјски невиђене демографске и културолошке самоликвидације.

Питање је да ли је још могуће инстинктивно самодефинисање угрожених нација. Отпор захтева кидање окова елите, пре свега њеног консензуса о мултикултурализму, који је принудно наметнут, идеолошки уоквирен, догматски у пракси. Са јужне стране Медитерана, из Африке, као и источно од Босфора, из Азије, ово ствара наизглед оправдан утисак да се Запад налази на силазној путањи. Успех великих демографских налета, попут оног из 2015, ствара утисак да је Европа богато опремљена и удобна вила са разваљеном бравом и без ноћног чувара.

Одсуство историјског памћења навело је носиоце елитног консензуса да своја сазнања граде у виртуелном свету чијих су последица они сами поштеђени. Већ пуна три века носиоци су духа просветитељства који им је усадио арогантну мисао да човек може решити све дилеме свог постојања искључивим ослањањем на свој разум. Без опоравка хришћанске вере, коначни плод тог погледа на свет биће демографски и сваки други крај Европе и њених прекоморских потомака. Тај поглед на свет почива на патолошкој негацији вредности и легитимитета сопственог европског, хришћанског историјског, културног и цивилизацијског наслеђа. Афримација „Другога“ у име мултикултурализма и антидискриминационизма попримила је карактер секуларне религије која не сме да буде подвргнута критичком преиспитивању.

Елитна класа је узрок мноштва фаталних слабости Запада, укључујући како примарни узрок – губитак вере – тако и низ секундарних. Негација историјске утемељености сопствених народа и друштава пропраћена је наметањем парадигме глобалног света. Ово пружа идеолошку подлогу политици отворених граница, мигрантским инвазијама и наметању култа „различитости“ и „толерантности“. На крају следи демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима, применом драконских закона против „говора мржње“ и мерама полицијског надзора против „девијантних“ особа и група, чему управо сада сведочимо.

У објашњавању феномена самомржње владајућих кругова Запада, посебно пада у очи дволичност, па и криминалност политике западних сила на Балкану. Њихова србофобија само је манифестација једне много дубље патолошке зловоље. Психолошки, културни и геополитички корени православофобије вуку корене још од срамотног Четвртог крсташког рата, пре више од осам векова. Данас се огледају првенствено у разузданој русофобији доминантног западног дискурса и демонизацији председника Путина лично.

Већина припадника европских нација свесна је нужности самоодбране, али их спутава елита која држи власт, медије, институте и катедре и ствара климу цивилизацијске капитулације. Култура смрти, оличена у контрацептивној пилули, абортусу, промискуитету и еутаназији, донела је горке плодове. Отпор и опоравак још увек су могући, као што указују примери Мађарске и Пољске. У противном, до краја овог века неће постојати „Европљани“ као припадници нација које деле исти језик, културу, историју и претке и који насељавају земље назване својим именом. Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији са циљем да поверују – или принудно прихвате – да је демографски преокрет заправо благослов мултикултурализма који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликим.

Бриселска антиевропа

Евро-елите још увек верују да ће медијска и образовна индоктринација ућуткати остатке историјске, културне и етничке самосвојности. Сагледавање система вредности управног апарата Европске уније важно је за разумевање дисфункционалних процеса широм Старог континента. Пре једног столећа, европске владајуће елите  везивало јe заједништво чије су географске координате биле Монте Карло, Карлсбад или Париз, зависно од сезоне. Њихов lingua franca био је француски. Енглези и Руси, Италијани и Аустријанци делили су исти Weltanschauung и осећање пристојности, остајући притом укорењени у сопствене културне идентитете.

Губитак осећања за историју и сопствено место у њој, који су искусили милиони западњака, конкретан је плод напора авангарде у грамшијевском дугом маршу кроз институције. Радикални карактер њиховог „културно-марксистичког“ пројекта је у формули Раса, Пол, Сексуалност, у новој дијалектичкој сили која покреће историју унапред. Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у сукобу између власника средстава за производњу и пролетаријата који нема ништа да прода до свог рада и ништа да изгуби осим сопствених ланаца.

Данашњи револуционари елитне класе – а наговестио их је још Достојевски у Злим дусима –надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма. Они увођењем метафизичког концепта „жртве“ додатно разарају друштвену кохезију растућим мноштвом захтева за посебним правима и привилегијама исфабрикованих „мањина“.

Запад деценијама губи консензус о темељима норми и вредности које су му политички систем чиниле функционалним. „Културу“ елите више спонтано не дели већина друштва, док држава, медији и школе намећу нове норме, као што су истополни назови-бракови. Системски су подривани и сада напокон подривени темељи кохерентности друштва. Доследна идејној матрици својих франкфуртских очева, еврократија одбацује сваку сугестију да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства вредни очувања.

Притом је у дводеценијској пропаганди тзв. ,,европског пута Србије“ замагљена чињеница да Србе у кључним земљама ЕУ они напросто не желе да прихвате, јер мителеуропско срце старе Европе Србе априорно третира као реметилачки фактор и према њима има цивилизацијски и културолошки отклон. Ова чињеница није подложна ревизији, без обзира на понашање самих Срба.

Предстојећи изазови

У међувремену, Србима прети двострука опасност. Прети им даље сужавање матичне територије. Прети им истовремени захтев да се и даље кротко приклањају културним обрасцима западне постмодерне, како би, ето, доказали своју зрелост за бескрајни процес „евроинтеграција“ – од прихватања неограниченог броја миграната, до слављења политизоване девијантности свих боја и скраћеница. Мотивација спољних ментора тих процеса није афирмација разноликости и толеранције већ преваспитавање Срба сходно идеолошким стандардима постмодерног, пост-хуманог Запада.

Хегемонистичка елита САД, вођена идејама самоименованог глобалног лидерства, довела је у Белу кућу старца који се неће одвећ мешати у свој посао. Сада ће тежити да очува и ојача „доминацију пуног спектра“. Враћа се на курс неолибералног интервенционизма из времена Била Клинтона. Под новим творцима спољне политике САД заоштриће се хладни рат са Русијом, који уистину никада није ни престао. О томе сведоче две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у размаку од десет година (2004, 2014). То се види и у хистеричном демонизовању Русије и хитлеризацији самог Путина, што одражава онтолошку нетрпељивост западне елите према Русији као таквој – независно од њених поступака. Изазови Русији суштински нису у вези са политиком и поступцима Русије. Они долазе и наставиће се без обзира на евентуалне уступке и попустљивост Кремља.

За страховати је да ће Бајденова администрација у најкраћем року покушати да докаже своју озбиљност у погледу сузбијања „малигног утицаја Русије на Балкану“ преко српских леђа. Државни секретар за спољне послове Ентони Блинкен је изразито тврди поборник либералног интервенционизма и – како се сам изразио у више наврата – тзв. „дипломатије принуде“. Током рата у Босни и Херцеговини био је велики заговорник става да треба укинути ембарго на испоруку оружја Муслиманима и бомбардовати Србе, и пропагатор тврдњи о „геноциду“ у БиХ. Потом је био загрижени поборник рата против Србије 1999. Он је Бајдену, док је био на челу Спољнополитичког одбора америчког Сената, писао говоре у коме су Срби називани расистичким именима пуним мржње.

Суочени са непосредно предстојећим агресивним притисцима са друге стране Атлантика, Срби морају да очувају сабраност и хладнокрвност. Треба да буду свесни чињенице да 2021. ипак није 1991, да им више не прете ни бомбе ни санкције. Такође је потребно сагледати хроничне дубоке слабости хегемонистичке структуре моћи – како САД под Бајденом, тако и ЕУ после Брегзита. Сходно наведеном, неопходно је потребно редефинисати приоритете спољнополитичких опција Србије и битно ширити спољнополитички и војно-безбедносни маневарски простор.

Другоразредни бирократи и даље ће долазити из Вашингтона и Брисела у Београд да траже ово или оно, да прете и уцењују, да понешто и понуде, да причају о неким поглављима и о неком европском путу… али Срби треба да спознају охрабрујућу чињеницу да цар више нема одело. У самом срцу глобалне империје, срозавањем тзв. демократског процеса, уздрмана је и црвоточна кула транснационалне елите. Самом том чињеницом окови Србије су олабављени. Са мало више смелости и мудрости они напокон могу да буду сасвим скинути.

Као прво, Београд треба да се залаже да се решавање косовског проблема одузме безнадежно компромитованој ЕУ и да се врати у СБ УН, где му је и место. Као друго, тврдо остајање Србије при формалној неутралности има смисла као неопходна и практично остварива стратегија. Уобичајени придев уз термин „неутралност“ треба проширити са војне на војно-политичку. У целини, порука Бриселу и Берлину треба да буде јасна: Срби своју психу мењати неће по вашем шаблону, а ви се самоуништавајте и мулти-културалишите до миле воље и горког краја! Нужно је да се напокон саопшти и Америци и Немачкој: ако је услов пријема у ЕУ признање тзв. независног Косова и укидање РС, онда је са европским путем заиста готово.

Кина треба да буде главни стратешки партнер Србије у годинама пред нама. Неки нам руски пријатељи поручују да будемо стрпљиви, јер „Руси споро седлају, а брзо јашу“ – али за тако нешто Срби немају више ресурса, а још мање кондиције.

Зрела фаза распада

Лаж на којој савремени Запад почива, она главна и основна, јесте да Бога нема па је стога све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствену амбицију и разум реши сва питања свог постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском, по рецептури Џона Ленона: без раја, без пакла, у свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас. САД и ЕУ данас указују колико се одмакло на путу остварења сатанске визије „либерално-демократске“ нирване која почива на истим идеолошким премисама као и ранији тоталитарни, антитрадиционални, материјалистички пројекти – од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Броза, Кастра и Пола Пота.

Самомржња западних елита на обе стране Атлантика, разуздана демонизација противника, реторика тобожње слободе без икакве одговорности према ближњем, хедонизам уместо заслуженог задовољења стварно људских потреба, култура неодговорности насупрот зрелој уздржаности, подрили су темеље западних друштава. Она су сада у зрелој фази распада.

Суштина тог система, као што смо у данашњој Америци спознали ових дана, јесте принцип да не постоји „истина“, постоји само моћ. Пре сто година, Лењин је ову чињеницу свео на просто питање, кто-кого, „ко ће кога?“ Ми или они. Бесмислено је за Србе да унедоглед анализирају хипокризију тог система. Супротстављати се логиком и рационално утемељеним дискурсом је узалудно.

Да би опстали, Срби морају да се по сваку цену држе по страни од трансатлантских, бриселско-вашингтонских механизама за млевење свих облика идентитета, културе, традиције и морала утемељеног на колективном сећању истинских, на крви, миту и вери заснованих заједница, на наслеђу Атине, Рима, Константинопоља и вере у Христа.

Упркос свим изазовима, тежње ка очувању културног и духовног идентитета, породице, националног бића, територијалног интегритета и суверености имају тиху, али стабилну подршку већине Срба. То нам даје солидну основу да у будућност не гледамо само са стрепњом, већ и са надом.

 

Текст представља Сретењску беседу аутора емитовану на Радио телевизији Републике Српске 15. фебруара 2021.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци

 

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.