СОЛЖЕЊИЦИН ПИШЕ ПАТРИЈАРХУ ПИМЕНУ
Александар Солжењицин (www.globallookpress.com © Marina Shimanskaya)
Солжењициново писмо
Седамдесетих година прошлог века, обесправљени положај Цркве у СССР-у изазвао је далеко јачу реакцију на Западу, па чак и унутар земље, него у претходним деценијама. Отворено писмо Александра Солжењицина Његовој Светости патријарху Пимену, написано током Великог поста 1972. године и стога познато као „Великопосно писмо“, добило је међународни одјек путем разних западних радио станица које су емитовале програм на руском језику.
Шта је био повод за писмо?
У својој патријаршкој божићној посланици, Његова Светост патријарх московски и све Русије Пимен је позвао руске емигранте да ојачају своје духовне везе са Мајком Црквом и да васпитају своју децу у љубави према својој Отаџбини и Руској Православној Цркви:„Драги сународници који живе ван граница наше Отаџбине, сада вам се обраћамо речима срдачног поздрава. Нека ваша љубав према Руској Православној Цркви и вашој великој Отаџбини никада не ослаби нити избледи. Нека ваше духовне везе са Мајком Црквом и вашом Отаџбином постану јаче. Усадите ову љубав у своју децу и ојачајте је добрим примером. Свим средствима која су вам на располагању служите помирењу људи ( Друга Кор. 5:18, 19), успостављању жељеног мира међу народима. Избегавајте свакога ко сеје непријатељство и злобу, научите да препознајете клевету и лаж, и нека вас Господ учврсти у истини и правди.“
Ова божићна посланица дала је повода за прилично оштро, изванредно сведочанство о духовној пропасти у Русији, обесправљеном и угњетаваном положају Цркве, али и за оптужбе на рачун пасивности руског епископата У свом отвореном писму, Солжењицин и други дисиденти су своје оптужбе усмерили не толико против режима колико против јерархије.
„Нека пишу“, рекао је патријарх Пимен са горком иронијом, „кад би само могли да прошетају у мојим ципелама неколико дана…“.
Александар Солжењицин
ПИСМО ПАТРИЈАРХУ ПИМЕНУ
Свјатјеши Владико!
Попут надгробног камена притиска главу и гњечи груди још недокрајченим Русима – оно о чему је ово писмо. Сви знају, и већ је гласно викнуто, и опет сви безвољно ћуте. И на камен треба још каменчић додати, да се даље не може ћутати. Мене је такав каменчић пригњечио када сам у божићној ноћи чуо Вашу посланицу.
Стегло ме је оно место где сте најзад рекли о деци – можда први пут за пола века с такве висине: да родитељи упоредо с љубављу према Отаџбини својој деци усађују љубав према Цркви (очигледно и према самој вери?) и да ту љубав поткрепљују сопственим ваљаним примером. Чуо сам то – и преда мном се уздигло моје рано детињство проведено у многим црквеним службама, и онај исконски утисак изузетне свежине и чистоте, који потом нису могли избрисати никакви жрвњеви и никакве учене теорије.
Али – шта је то? Зашто је тај честит позив упућен само руским емигрантима? Зашто позивате да се само та деца васпитавају у хришћанској вери, зашто само удаљену паству упозоравате да „распознају клевету и лаж и да се крепе у правичности и истини“? А ми – да распознајемо? А нашој деци – да усађујемо љубав према Цркви или не? Да, заповедио је Христос да се потражи чак и стота изгубљена овца, али ипак – кад је њих деведесет девет на броју. А кад деведесет девет помоћника нема – зар не треба бринути у првом реду о њима?
Зашто, дошавши у цркву да крстим сина, морам показати личну карту? За какве је то канонске потребе Московској Патријаршији неопходно да региструје крштене душе? Још се треба и чудити снажном духу родитеља, из дубине векова наслеђеном нејасном душевном отпору с којим они пролазе кроз ту доушничку регистрацију да би их потом прогањали на послу или јавно исмевале незналице. Али на томе пресахњује истрајност, крштавањем новорођенчади се обично завршава читаво прикључивање деце Цркви, а каснији путеви васпитавања у вери чврсто су затворени за њих, затворен је приступ учешћу у црквеној служби, понекад и причешћу, па чак и њиховом присуству. Ми поткрадамо нашу децу, лишавајући их непоновљивог, чисто анђеоског примања богослужења које у зрелом узрасту више не могу надокнадити, па чак ни сазнати шта су изгубили. Сломљено је право да се настави очинска вера, право родитеља да васпитавају децу у сопственом светоназору – а ви, црквени јерарси, помирили сте се с тим и доприносите томе, нашавши да је веродостојно обележје слободе вероисповести у томе. У томе да беспомоћну децу морамо предати не у неутралне руке, већ у посед атеистичкој пропаганди, најпримитивнијој и најнесавеснијој. У томе да је малолетницима, ишчупаним из хришћанства – само да се њиме не заразе! – за морално васпитавање остављен теснац између агитаторовог блокчета и кривичног законика.
Већ је пропуштена полувековна прошлост, да и не говорим – да избавимо садашњост, али будућност наше земље како да спасемо? – будућност коју ће чинити данашња деца? На крају крајева истинска и дубока судбина наше земље зависи од тога да ли ће се у народном схватању коначно учврстити исправност силе, или ће се очистити од помрачења и поново синути сила исправности? Хоће ли нам успети да у себи обновимо макар поједине хришћанске црте или ћемо их све до краја погубити и препустити се рачуници самоодржања и користи?
Проучавање руске историје током последњих векова уверава нас у то да би сва она потекла неупоредиво човечније и споразумније да се Црква није одрекла своје самосталности, и народ би њен глас слушао, као што је, на пример, у Пољској. Авај, код нас већ одавно није тако. Ми смо губили и изгубили светлу етичку хришћанску атмосферу у којој су се хиљаду година устаљивале наше нарави, начин живота, светоназор, фолклор, чак и сам назив људи – крстјани.1 Губимо последње цртице и обележја хришћанског народа – зар је могуће да то не буде главна брига руског Патријарха? Поводом сваког зла у далекој Азији или Африци Руска Црква има своје узбуђено мишљење, једино поводом унутрашњих невоља – никад никакво. Зашто су тако традиционално спокојне посланице што нам стижу с црквених врхова? Зашто су тако доброћудни сви црквени документи, као да се издају усред најхришћанскијег народа? Од једне спокојне посланице до друге, а неће ли једне зле године отпасти потреба да се уопште пишу: неће бити коме да се упуте, неће преостати пастве, осим патријаршијског уреда,
Већ је седма година откако су двојица најчеститијих свештеника, Јакуњин и Ешлиман, својим жртвеним примером потврђујући да се није угасио чист пламен хришћанске вере у нашој домовини, написала познато писмо Вашем претходнику. Они су му обилно и поткрепљено приказали добровољну унутрашњу подјармљеност – до самоистребљења, до које је Руска Црква доведена: замолили су да им се укаже ако има неистине у њиховом писму. Али свака њихова реч била је истинита, нико се од јерарха није нашао да их оповргне. И како су им одговорили? Најпростије и најгрубље: казнили су их због истине – искључили из богослужења. И Ви то ни до данас нисте исправили. И страшно писмо дванаесторице Вјатича такође је остало без одговора, и само су их тлачили. И дан-данас је протеран и заточен у манастир једини неустрашиви архиепископ -Јермоген Калушки који није дозволио закаснело острвљеном атеизму да му цркве затвара, иконе и књиге спаљује, премда је тако много постигао пре 1964. године у осталим епархијама. Седма је година отка-ко је фомогласно речено – и шта се променило? На сваку активну цркву – двадесет их је запуштено и оскрнављено – има ли болнијег призора од тих костура препуштених птицама и гробарима? Колико је насеља у земљи којима је најближа црква удаљена сто или чак двеста километара? И сасвим је без цркава остао наш Север – вајкадашње спремиште руског духа и, предвидљиво, најпоузданија руска будућност. А свака брига да се обнови макар и најмања црква, по једностраним законима такозваног „одвајања Цркве од државе“, препречена је за делатнике, за дародавце, за завештаоце. За звоњаву звона више не смемо чак ни да питамо – а зашто је Русија лишена свог древног украса, свог најбољег гласа? Ма шта цркве? – Чак ни Јеванђеље нигде код нас не може да се набави, чак нам и Јеванђеље доносе из иностранства, као што су некада наши проповедници односили на Индигирку. Седма је година – и да ли је Црква ишта саградила? Читава црквена управа, постављање пастира и епископа (који чак творе и непочинства, да би што прикладније исмејали и разорили Цркву) и даље се тајно води из Савета. Црква којом диктаторски руководе атеисти – невиђен је призор током Два Хиљадулећа! Њиховој контроли је препуштено и читаво црквено газдинство и коришћење црквених средстава – оних бакрењака које побожни прсти спусте. И велелепним гестовима прилажу по 5 милиона рубаља у неке друге фондове – а просјаке терају с паперти, а нема пара за поправку крова у сиромашној парохији. Свештеници су обесправљени у својим парохијама, засад им се још једино богослужење поверава, па и то не излазећи из цркве, а преко прага болеснику или на гробље – морају да траже дозволу од градског совјета.
Каквим аргументима можемо убедити себе да ће се планским разарањем духа и тела Цркве под руководством атеиста – она најбоље сачувати? Сачувати – за кога? Сачувати – чиме? Лажима? Али после лажи – каквим рукама причешћивати?
Свјатјеши Владико! Не пренебрегавајте сасвим мој недостојан крик. Можда нећете сваких седам година ни такав чути. Не дајте нам да претпоставимо, не приморавајте нас да мислимо да је за архипастире Руске Цркве овоземаљска власт изнад небеске, овоземаљска одговорност – страшнија од одговорности према Богу.
Немојмо се ни пред људима, а тим пре у молитви служити лукавством да су спољашњи окови јачи од нашег духа. Није лакше било ни у зачетку хришћанства, па је опстало и процветало. И указало пут -жртву. Онај ко је лишен сваке материјалне силе – у жртви увек побеђује. Исто такво мучеништво, достојно првих векова, примили су многи наши свештеници и истоверци за нашег живота. Али онда су бацани лавовима, док се данас може изгубити само благостање.
Ових дана, падајући на колена пред Крстом изнетим у средиште цркве, упитајте Господа: па који је други циљ Вашег служења у народу који је малтене изгубио и дух хришћанства и хришћански изглед?
Крстопоклона недеља 1972.
С руског превела
Сава Росић
