Слободан Владушић: Лов на китове у близини Рејкеавика

Од стотина фотографија и десетина кратких филмова, које доносимо са путовања, очекујемо да представе све оно што смо видели, чули и осетили на том путовању. У стварности, оне су најчешће, само површни фрагменти, делићи недостижне целине. Сваки од тих фрагмената, бори се, сам, не толико против нашег заборава, колико против наше будуће равнодушности.

Није тешко сачувати слику неке плаже, куће, улице или пејсажа. Тешко је сачувати стање свести или низ асоцијација, или осећај који се тада појави у нама, као нека епифанија, а затим нестане, да би нас подсетио на призор који се пред нама указује само за један час, као када за тренутак отворимо врата која никада раније нисмо отворили, а која нека сила, са друге стране, одмах потом затвори пред нашим очима.

Да бих све то што је недоступно колико оку толико и камери, фотоапарату, или мобилном телефону, некако сачувао у себи и за своје пријатеље, одлучио сам да напишем причу о Исланду. Та прича неће описати све што сам на Исланду, видео, чуо или доживео, али ће имати свој почетак и свој крај и тако ће постати искуство. (Или уметност, ако говорите руски). А искуство је оно што плута на површини мора равнодушности.

Прича, међутим, не почиње тамо где почиње наш боравак на Исланду, а то значи одмах иза аеродрома у Рејкеавику, где нас је дочекала ромињава киша и сиво, али не и суморно небо. Она почиње тамо где је, први пут, идеја о ономе што видимо, надјачала виђено. То се догодило на излету који је био посвећен посматрању китова. Безмало цела група нас, туриста из тзв „региона“ – Срби, Хрвати и (северни) Македонци – потрпали смо се осталим туристима из Италије, Шпаније, Енглеске, Немачке и Америке у један црвени брод на три спрата који није био дужи од 15-20 метара. Сви смо били заведени рекламама агенција које су нам на различитим језицима слале отприлике овакву поруку: Спектакуларно искуство које омогућава посетиоцима да се приближе неким од најимпресивнијих морских сисаваца. Током излета можете видети врсте попут грбавих китова, плаветних китова, делфина… Обалу Рејкеавика окружују плитка мора богата храном за китове, па су шансе за успешно посматрање добре.

Поглед са брода на Рејкеавик (Фото: Слободан Владушић/Нови Стандард)

И тако смо, заиста, кренули из Рејкеавика пут пучине, у то плитко море, богато храном за китове. Међутим, већ после неколико минута бродарења, постало ми је јасно да је то море плитко можда за китове, али није за нас, и да таласи љуљају наш брод горе доле, као да је направљен од папира. Док смо се удаљаваљи од луке, десно од нас, видео сам високе, беле глечере чије је врхове прекрила магла. Осећао сам већ тада да је излет whale watching in Iceland, још један пример да туристичка индустрија воли да обећа и оно што не може да се обећа. Међутим, слутио сам да искуство које ћу доживети на овом туристичком броду неће бити спољашње и спектакуларно, него унутрашње и знатно дубље од онога које нам је обећано.

Двадесетак минута касније, на прамцу брода појавила се једна симпатична девојка која је, уз осмех, путницима почела да дели папирне врећице за повраћање и таблете против морске болести. Много руку је кренуло ка тим врећицама и пилулама, рекао бих, из предострожности: већина се, међутим, још увек више надала да ће убрзо видети китове, а не властиту повраћку. Девојка је тако прошла поред нас, а моја супруга и ја се нисмо померили са задњег дела палубе, на коме смо, држећи се за ограду брода, посматрали Рејкеавик.

Поред нас, један млади Македонац, не старији од двадесет година, превентивно је гутао пилулу против мучнине, иако је изгледао да још увек сасвим добро подноси љуљање брода. Хтео је да буде сигуран. Супруга ми је тада казала да неке агенције овај излет називају whale hunting: ако посматрање китова претворимо у „лов“  на китове, то значи да их можда нећемо „уловити“, односно видети. Тако желе да се обезбеде од неуспеха. Ово watching, делује као да ће се китови свих врста испловити на површину када им приђемо, да бисмо могли да их фотографишемо и снимимо за успомену. А то се сигурно неће десити, казала је уз смешак.

Док смо се удаљаваљи од луке, десно од нас, видео сам високе, беле глечере чије је врхове прекрила магла

Пожелео сам да одем до прамца и видим какав је поглед одатле. Међутим, чим сам се одвојио од ограде, изгубио сам равнотежу под утицајем љуљања брода. Почео сам да заносим лево и десно, као да сам пијанац. Туристи у близини гледали су ме у чуду, или чак љутито, плашећи се да ме замах брода не баци на неког од њих. Ипак, успео сам да се некако докопам прамца, а да никога не ударим.

Неко време сам гледао у голу пучину која ме је подсетила на тамно плаву, талаласту плочу. Дизање и понирање брода, под таласима, овде је било још интензивније и ту сам осетио прво комешање у стомаку. Међутим, нисам желео никакву таблету, па чак ни папирну врећићу из предострожности, да ми се нађе, ако будем морао да повраћам. Одлучио сам да се не разболим од морске болести и да не повраћам. Помислио сам: једино је то важно. То одлука ми се истог тренутка учинила толико чврста и неопозива да сам склонио једну руку са ограде, како бих још интензивније осетио нестабилност брода, који се високо пропињао, а затим исто тако дубоко пропадао. Почео је да дува ветар и неравнотежа се дуплирала.

Под утицајем те нестабилности и недостатка чврстог ослонца, сетио сам се разлике између телурократије, чија се моћ демонстрира на копну, и таласократије, која се ослања на моћ над морима. Док телурократије одликује „фиксираност за простор, седелачки менталитет и постојаност социјалних традиција“ дакле, утемељеност, таласкократије одликује „номадство, нарочито мореполовство, покретљивост, лако мењена спољних културних обележја“ укратко, одсуство темеља.

Али не и одуство живота, помислио сам, док ми је ветар шибао лице. Те речи, које сам давно прочитао у књизи мог пријатеља Душана Пророковића, до сада биле су пуко знање, чињенице, апстракција. Сада, на овом броду, чињенице су постале осећања и ја сам постао свестан заводљиве снаге таласократије коју, као човек копна, никада раније нисам доживео.

Пучина, Исланд (Фото: Слободан Владушић/Нови Стандард)

У том тренутку, на некој врсти постоља у туби, која је била највиша тачка на палуби, појавио се члан посаде обучен у жуто-зелени флоресцентни прслук. Био је то неки младић са брадом. Преко микрофона нам је казао како ћемо сада почети да гледамо китове, па је водени простор око брода поделио на основу распореда бројева на часовнику, 12 сати – прамац; три сата – десни бок; шест сати – задњи део; девет сати – леви бок.

Сада, на овом броду, чињенице су постале осећања и ја сам постао свестан заводљиве снаге таласократије

Вратио сам се са прамца до супруге. Заузели смо позицију на девет сати. За сада, уместо китова видели смо само још неколико туристичких бродова на истом задатку. Чекајући да се нешто случи, осматрач нам је причао о врстама китовима за које смо већ тада знали да их уживо нећемо видети никада. А онда је почео да нас теши: посматрање китова често почиње као чекање китова. (На енглеском језику то алиби-претварање „whale watching“ у „whale waiting“ није лишено извесне духовитости, услед гласовне сличности глагола „видети“ и „чекати“. Када се то у глави преведе на српски, од духовитости не остане ништа).

Наредних сат времена, наш брод је кружио по том замишљеном простору, пратећи напутке оног осматрача, који би повремено викнуо на ком се сату, на замишљеном часовнику, назире нешто што би могао да буде кит (било зато што је нешто збиља видео, било зато што се правио да види). Ако би се траг кита појавио на девет сати, сви путници на палуби би, под оним љуљањем брода, незграпним корацима похитали на леву страну; ако би се појавио на три сата, вратили би се на десну. И ја сам неко време трчкарао тако лево, десно. Као и остали путници, видео сам ускоро за тренутак једно пераје кита који зарања, један сноп воде који се појавио изнад површине море и црно тело једног малог кита или делфина које је пресекло таласе и нестало у дубини на повећој удаљености од брода. И то је било све.

Да би повећало шансе да видимо китове, невидљиви крмарош је правио бродом кратке маневре улево и удесно или би се окретао полукружно, а затим би заустављао брод и гасио моторе. Међутим, испрекидано кретање, удружено са таласима и ветром који је дувао, чинило је да се брод још више клати и љуља. Људи су почели да побољевају од морске болести. Ускоро ми је то трчкарање по палуби брода досадило, па сам се укопао на позицију девет часова. Одатле сам посматрао подједнако шта се дешава на пучини и на палуби. Тако сам ускоро видео једну жену на прамцу, помало нагунату преко ограде за коју се држала са обе руке. Повраћала је. Оно што је испадало из њених уста испрва је била прилично хомогена маса, да би се на пола пута до мора претварала у кишу. Гледао сам је неко време како повраћа, а онда сам поново почео да гледам море и таласе који су нас сада већ мање подизали и спуштали.

Око мене је све мање људи на палуби слушало повремена упуства осматрача о могућим појавама кита, а све више их се задржавало тамо где би се нашли: на металним клупама у дну палубе или на тераси на прамцу, држећи се за ограду, са мучнином у стомаку, или само сморени, чекајући да све ово прође. Вероватно се много њих мислило да су проћардали три сата на Исланду и 125 евра колико је по особи коштао овај излет. Мука коју су осећали, била је већа од сиромашне појаве делова тела китова које једва да су и видели.

Док сам гледао у пучину, молио сам се у себи Богу, да видим још једном кита, али не зато што сам мислио да би без тога овај излет био пропаст, већ зато да то осећање лепоте у мени добије и неки видљиви белег. Једна жена поред мене казала је мужу да је агенција требало да им каже за морску болест, јер се онда не би пријавила за овај излет. Муж је одобравао. Препознао сам у њима туристичку логику понашања, која може бити изражена следећом формулом: новац плус степен уложеног напора увек мора бити вишеструко мањи од спектакуларности призора који су купили тим новцем и напором. Оно што су видели на овом излету, није им изгледало као спектакл. Осећали су се превареним. Успели су да нађу слободно место на металној клупи, сели су, и почели да гледају фотографије које су раније били направили. Ја сам наставио да гледам у празну пучину.

Таласи и стене, Исланд (Фото: Слободан Владушић/Нови Стандард)

Било ми је заиста, веома, веома, лепо. Размишљао сам о томе колико је модеран човек постао роб онога што назива срећом, а то је збир осећања сигурности и одсуства не само бола, већ и обичног напора, или чак само нелагоде коју изазива овај ветар који нам шиба лица, оштрином какву је ретко ко од нас осетио на копну. Помислио сам, тада, да осим среће постоји и нешто што се зове интензитет живота, а то је способност човека да без роптања издржи неки притисак, упркос патњи, страдању, болу или макар обичној нелагоди. Гледао сам у пучину и молио сам се да видим још једног кита, срећан због тога што сам све издржао: и ветар који нам је браздао лица, и љуљање брода од кога је много људи око мене повраћало или се превијало у мучнини, и празну пучину, на којој нису позирали китови за Инстаграм, Фејсбук или приватне колекције фотографија. Док су брод и таласи узалуд покушавали да ме натерају да повратим или бар попијем таблету, осећао сам тај интензитет живота јаче него било где на копну до тада. Било ми је жао што ветар није јачи и хладнији и што се брод још више не љуља.

А онда, када сам помислио да моје молбе неће бити услишене, дијагонално од мене, у даљини, опазио сам реп једног кита који је управо одлазио. И њему је бука бродова била досадила. Насмешио сам се. Леп крај приче, помислио сам. Само секунд касније, огласио се и осматрач који га је тек онда видео. Међутим, нико се на палуби више није померио. Сви су били сморени или исцрпљени и сви су чекали да се вратимо назад, у Рејкеавик.

Помислио сам, тада, да осим среће постоји и нешто што се зове интензитет живота

На повратку, спустио сам се са супругом спрат ниже, у унутрашњост брода, где се налазио шанк и клупе, а одакле се кроз прозоре и даље могло видети море. Тај простор је личио не неку мешавину кафане и болнице. Људи око нас су били или весели или исцрпљени и уморни од пловидбе. Први од лименки пива и флашица вина нису ни видели палубу, а други су се управо са ње вратили, већина са осећањем да скоро ништа није видела. Моја супруга је села на једну столицу код улаза. Глава би јој неколико пута клонула од мучнине, али се видело да ће издржати да се врати на копно, без повраћања.

Ћутала је и није се жалила. Поред ње је, међутим, седела једна старија Енглескиња, чије је тело обузела јака дрхтравица. Помислио сам да би се од једне жене која припада народу који представља симбол таласократије, ипак очекивало да боље подноси море. Девојка која је радила за шанком, пришла јој је и питала је да ли јој треба помоћ. Уплашила се била да се тој жени нешто лоше догоди на броду. Муж Енглескиње, који је стајао до мене, одговорио је, међутим, да је све у реду. Онда је, смешећи се, пожелео да мало разведри атмосферу, па ми је казао: и ми смо за овај излет – ту показује на наше болесне жене – дали велики новац. Обојица смо се насмејали. Поред мене је затим прошао онај (северни) Македонац који је попио пилулу из предострожности. Био је испијен и блед.

Док смо се тако полако приближавали Рејкеавику, ја сам мислио на оне мушкарце и жене, из Норвешке, који су пре више од хиљаду година, истим овим морским путем којим ми сада пловимо, долазили на Исланд на коме тада није било људских насеобина. Њихови бродови ниси имали моторе, радаре, сателитску навигацију, а они нису имали интеренет и мобилне телефоне. Љуљали су се на својим бродовима, као и ми, док им се у даљини није указао залив из кога се нешто димило, па су га назвали задимљеним заливом – Рејкеавиком.

Ледени предео, Исланд (Фото: Слободан Владушић/Нови Стандард)

Помислио сам да 90 одсто мушкараца и жена, данас, не би имали нити физичке, нити менталне способности да се нађе у бродовима тих људи који су населили Исланд. А онда сам се сетио једне од омиљених метафора која се појавила у касном средњем веку, а која је оновремене људе видела као патуљке који седе на раменима џинова, односно великих људи који су постојали пре нас. Касније, у епоси Просвећености, та метафора била је схваћена тако да ми, савремени, иако смо „мали“, видимо даље и знамо више од наших „џиновских“ предака, јер се знање временом сабира, па онај који долази касније иако „мањи“, више зна од оних који су дошли раније а који су били „већи“ од нас.

Док сам гледао људе око себе, на том броду, помислио сам да су се ти џинови, на чијим смо раменима сви донедавно седели, сада измакли. Китови, таласи, планине и заливи који се ко зна зашто диме, остаће на површини земље. За нас то више није било сигурно. Човечанство је збиља само кожна болест планете, као што је на једном месту написао Ниче.

Помиловао сам супругу по коси, и она ме је погледала, нежно.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Слободан Владушић/Нови Стандард

Извор: Нови Стандард