Слободан Малдини: Треба ли страдалничкој Србији Тријумфална капија?

У обимном, историји непознатом страдању једног малог народа, нема ничег тријумфалног. Поготово, нема ничега што оправдава идеју подизања тријумфалне капије у срцу Београда

У Владу Србије и Скупштину града Београда недавно је стигао предлог Српског покрета обнове за подизање тријумфалне капије. Ово монументално знамење које ће „подсећати на блиставе тренутке наше историје и бити надахнуће садашњим и будућим генерацијама“ требало би да буде постављено у београдском Пионирском парку између Новог двора и Скупштине Србије. Ова идеја постојала је и пред Други светски рат, али до данас није остварена. Светски позната Тријумфална капија налази се у Паризу, а сличну је подигла 2012. Северна Македонија. За изградњу овог споменика грађани Србије треба да плате четири милиона евра.

Тријумфалне капије или славолуке први су подизали стари Римљани, у почетку у част војних победа и тријумфалних дочека легија са освајачких похода. Најпознатији славолуци налазе се у Риму, Ниму, Тимгаду, а највећи и најсложенији је Константинов, у непосредној близини римског Колосеума. Париска Тријумфална капија изграђена је 1836. на Тргу Етоал у славу бораца из Наполеонових освајачких похода, у неокласицистичком стилу. Међутим, савремене интерпретације ове историјске архитектонске форме, попут недавно изграђене у Скопљу, изгубиле су симболички значај и уметнички смисао, а савремена архитектура одавно је напустила овај антички историјски ликовни израз. Уместо да сведочи о херојској прошлости, „Капија Македонија“ у Скопљу тако представља образац лошег, промашеног уметничког израза који је главни град нашег јужног суседа сврстао у квазиантичку престоницу неукуса и кича, лажне помпезности, скоројевићке естетике. Али, ако оставимо по страни неестетске карактеристике и то што је ова идеја превише скупа, због чега Београду није својствен овакав архитектонски монумент?

Српска војска никада није била освајачка. Напротив, Срби су одувек били паћенички, поробљен, угњетен народ, који је водио одбрамбене ратове. Након вишевековног тамновања под Турцима, Србија је велику победу у Првом светском рату несразмерно скупо платила изгубивши трећину укупног становништва, више од 60 одсто мушке популације. За време Другог светског рата само на стратишту Јасеновца усташким камама и маљевима погубљено је више од 700.000 Срба. Током деведесетих, демографска слика Хрватске је поново промењена када је етнички очишћена од Срба. Само у војној операцији „Олуја“ коју су 1995. иницирале и надзирале САД, побијено је више хиљада и протерано из Хрватске више од 250.000 хрватских држављана српске националности. Резултат НАТО и САД бомбардовања СРЈ 1999. радиоактивним бомбама са трајним последицама је етничко чишћење од Срба и окупација територије саме Србије – Косова, где је потом изграђен Бондстил, највећа америчка војна база на Балкану. У овако обимном, историји непознатом страдању једног малог народа, нема ничег тријумфалног. Поготово, нема ничега што оправдава идеју подизања тријумфалне капије у срцу Београда.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 20. 12. 2019)