Слободан Иконић (Печат): Тајне и јавне калкулације Запада

Док се скупштинска звона на Тргу Николе Пашића у Београду готово свакодневно оглашавају ради усвајања нових сетова „европских закона“, Србија се налази у својеврсном политичком међупростору. На први поглед, законодавна активност сугерише убрзани марш ка Бриселу.  Ипак, реалност је далеко сложенија: Србија данас подсећа на ђака који предано решава задатке из математике, док му комисија истовремено мења правила за пролазак на испиту, инсистирајући на питањима из историје и географије на која он одбија да одговори.

Тако се Србија обрела у зачараном кругу; техничко усвајање европских закона служи као мост који државу држи изнад воде, док политички услови делују као тегови који не дозвољавају да се стигне до друге обале. А тегови су услови који се тичу Косова и Метохије и увођења санкција Русији.

Још у априлу 2013. године, када су тадашњи премијер Ивица Дачић и Хашим Тачи ставили потписе на „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, државни врх Србије уверавао је јавност да је реч о историјском компромису који чува Србе на Косову и Метохији. Пре 13 година у Бриселу се наздрављало „историјском споразуму“ а европска бирократија је то представљала као тријумф дипломатије, док 13 година касније биланс Бриселског споразума не осликава компромис, већ систематско повлачење државе Србије са простора где је њен суверенитет био највидљивији.

Данас, док се на северу Косова и Метохије српско присуство свело на апартхејд и пуко преживљавање, јасно је да Бриселски споразум није био мост ка миру, већ лукаво осмишљен инструмент за демонтажу српске државности уз амин међународних посредника.

Кључни ударац српским позицијама није дошао кроз војну силу или уличне протесте, већ кроз тиху деконструкцију паралелних, односно „српских“ институција. Улога међународне заједнице у овом процесу тешко се може назвати неутралном. Напротив, Брисел и Вашингтон су годинама наступали као активни саучесници у игри у којој је Србија била једина страна са обавезама, док је Приштина уживала статус привилегованог делинквента. Београд је, под притиском „европске шаргарепе“, испоручио све: полицију, правосуђе, енергетику, позивни број и општинске структуре. Заузврат је добио мртво слово на папиру под именом Заједница српских општина.

Споменик лицемерју

Заједница српских општина (ЗСО) данас не стоји као симбол српске аутономије, већ као споменик међународном лицемерју. Док су западне дипломате за свако попуштање Београда имале спремне аплаузе, за приштинско минирање ЗСО имали су само „благу забринутост“ и немоћно слегање раменима. Та тактика „конструктивне двосмислености“ омогућила је Аљбину Куртију да заврши оно што је Брисел почео – потпуну окупацију севера специјалним јединицама и институционално насиље под заставом КФОР-а и ЕУЛЕКС-а.

Још ономад, када је бивша немачка канцеларка Ангела Меркел признала да су Мински споразуми служили искључиво томе да се Украјини „купи време“ за наоружавање, а не да се успостави трајан мир са Русијом, у Београду је то одјекнуло као закаснело отрежњење. Паралела између Донбаса и севера Косова није само теоријска – она је структурна. У оба случаја, међународна заједница је користила дијалог као параван за постепено мењање реалности на терену, док се држава којој су дата обећања свесно држала у заблуди.

Бриселски споразум је, баш као и Минск један и два, постао школски пример „дипломатије фикције“. Србија је, верујући у потпис Европске уније, демонтирала сопствени безбедносни и правни апарат на северу КиМ. У замену је добила обећање о Заједници српских општина, која данас, 13 година касније, неодољиво подсећа на статус „специјалне аутономије“ за Донбас – обећање које је Запад подржавао реторички, док је на терену активно радио на јачању војних и полицијских капацитета друге стране.

Западни посредници данас наступају као „неутрални посматрачи“ процеса који су сами иницирали, тврдећи да „не могу да натерају“ Аљбина Куртија да испуни обавезе. Иста немоћ коју су показивали у контролисању Кијева до 2022. године, сада се рециклира на Балкану, док се српске институције претварају у прах и пепео.

Образац западне непринципијелности није нов, али је на примеру Косова доведен до апсурда. Списак изневерених договора је дугачак: Резолуција 1244; документ који гарантује суверенитет Србије постао је за Запад само историјски архив који се помиње када треба оправдати присуство НАТО-а, али игнорише када треба заштитити територијални интегритет земље.

Вашингтонски споразум, олако бачен у страну чим је дошло до промене администрације у Белој кући, чиме је још једном потврђено да потпис водећих светских сила важи само док је у функцији њиховог моменталног интереса. Чак и Ахтисаријев план (који Србија није ни прихватила), односно они делови који су предвиђали заштиту српског наслеђа и децентрализацију данас се у Приштини третирају као „оптерећење“, уз прећутну сагласност западних амбасада.

Бриселски споразум је, баш као и Минск један и два, постао школски пример „дипломатије фикције“

Кључно питање за Брисел гласи: како је могуће да се пред вашим очима споразум спроводи искључиво на штету једне стране? Одговор се крије у циничној реалности – циљ међународне заједнице никада није био праведан компромис, већ пацификација Србије до тренутка када њен повратак на Косово постане технички немогућ. Србија је у Бриселу увучена у преговарачку замку где је свака рунда дијалога значила степеник ниже за српска права, а степеник више за косовску „државност“.

Данашњи хаос на терену није случајност, већ директна последица бриселског инжењеринга. Међународни посредници су свесно жртвовали сигурност српског народа зарад геополитичког „штиклирања“ косовског питања. У тој представи, Србија је изгубила своје кључне позиције не због недостатка воље за дијалогом, већ због наивног веровања у кредибилитет оних којима је истина увек била подређена интересу, а право сили. Питање које се поставља није само ко је одговоран за овакве преговоре, већ шта је преостало од „црвених линија“ које су, након Брисела, постале само бледе контуре на мапи која се сваким даном мења на штету Србије?

Цинизам којим се Београд држи у преговарачком процесу док Приштина спроводи терор на северу, неодољиво подсећа на вишедеценијско изигравање договора о неширењу НАТО-а на исток, кога прате паралелне активности али са истим циљем.

Загрљај анаконде

Далеко од очију јавности одвија се игра у којој САД и Запад покушавају да Русију ставе у својеврсни обруч, где би кључни правци – морски и копнени – постали полуга притиска. То је прича о такозваном „загрљају Анаконде“ која се поново враћа у фокус, али овај пут кроз призму транспорта, рута и контроле над кретањем робе и енергената. Са једне стране, фокус је на морима – Средоземном, Црном, Балтичком и Баренцовом, па чак и на улазу у Северни морски пут са стране Тихог океана. Са друге стране, истовремено се ради на преузимању или слабљењу копнених коридора, што додатно компликује слику.

У том контексту посебно се издваја међународни транспортни коридор Север–Југ. Управо ту, запажају упућени експерти, долази до најдиректнијег покушаја уплива. Казахстан се појављује као кључна тачка – не само географски, већ и стратешки. Како кажу, америчка страна ову земљу види као „срце Хартленда“, што у преводу значи централну зону контроле евроазијског простора. Није случајно што се помињу покушаји да се откупе железничке линије у тој држави.

Ту се, међутим, прича не завршава. Паралелно се разматра и Транскаспијски коридор, који повезује Казахстан преко Каспијског мора са Азербејџаном, Грузијом, Турском и даље ка Европи. Према истој анализи, циљ је да се и овај правац стави под контролу, чиме би се додатно смањио маневарски простор за Русију и њене партнере. Механизам деловања који се описује прилично је директан и без много дипломатских нијанси. Или се одређени транспортни правац преузима и интегрише у сопствени систем контроле, или се, у супротном, доводи у питање његова функционалност. У таквој поставци резултат је јасан – покушај стварања транспортне блокаде Русије.

Занимљиво је да се ова стратегија не односи искључиво на Москву. У анализи се јасно наглашава да би последице осетио и кинески пројекат „Један појас – један пут“. Ако се кључни коридори пресеку или ставе под спољашњу контролу, ланац повезивања Азије и Европе трпи озбиљан удар. Тиме се отвара шири геополитички оквир у којем се не ради само о једној држави, већ о читавој мрежи економских и логистичких токова.

У позадини свега остаје једна константа – контрола над транспортним правцима као средство за приступ ресурсима и очување геоекономске доминације. То је, према овом виђењу, основни алат којим САД покушавају да задрже своју позицију у свету који се убрзано мења.

И док је пажња јавности заокупљена ратним пожаром на Блиском истоку, уз већ дуготрајни сукоб у Украјини, иза затворених врата у Вашингтону се одвијало нешто што поједини аналитичари описују као далеко важније од било ког званичног самита.

Од 10. до 12. априла 2026. године, у луксузном хотелу америчке престонице, окупила се Билдерберг група – круг који већ деценијама важи за једно од најутицајнијих места неформалног одлучивања на глобалном нивоу. И управо овај састанак, по мишљењу многих, носи потенцијал да усмери ток наредних година.

Састав учесника и теме које су биле отворене указују на могуће припреме за нову поделу света, при чему би Запад могао да преузме иницијативу без укључивања других великих центара моћи. Индикативно је да за столом у Вашингтону није било представника из Азије, Африке нити Русије. Без кинеских, индијских или арапских стратешких гласова, без икога ко би представљао већи део планете. Према проценама упућених, у питању је готово потпуно затворен круг – искључиво западни актери, укључујући лидере НАТО-а и њима блиске структуре.

Занимљиво, Србија (односно Југославија) била је тема разговора групе неколико пута током деведесетих година (1991, 1996, 1998. и 1999.), али без присуства домаћих званичника у то време. До сада је једина званично потврђена учесница из Србије била Ана Брнабић: Као тадашња председница Владе Србије, учествовала је на састанку у Торину 2018. године.

САД и Запад покушавају да Русију ставе у својеврсни обруч, где би кључни правци – морски и копнени – постали полуга притиска

Формално гледано, Билдерберг група (или Билдербершки скуп) је незванични годишњи састанак затвореног типа који окупља између 120 и 150 најутицајнијих људи на свету — политичаре, банкаре, директоре корпорација, власнике медија и академске стручњаке из Европе и Северне Америке. Због екстремне тајности, група је деценијама главна мета теоретичара завере који је називају „светском владом у сенци“. Са друге стране, организатори тврде да је то само неформални форум за размену мишљења без икакве стварне извршне моћи.

Међутим, ако се осврнемо на актуелна светска дешавања, све чешће се намећу процене да операција против Ирана није циљ сама по себи, већ нека врста тестирања сценарија. Идеја је једноставна, али и узнемирујућа: ако се покаже да је могуће дестабилизовати и преузети контролу над великом државом са комплексном инфраструктуром и великим бројем становника, онда се отвара простор за шире планове.

У том контексту, поједини аналитичари не крију да би Русија могла бити посматрана као следећи корак у таквом размишљању. Управо зато се овај скуп у Вашингтону посматра не само као политички, већ као стратешки тренутак.

Често долази до мешања са Трилатералном комисијом, која је сродна организација, али има стално чланство. Трилатералу су основали 1973. амерички бизнисмен Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински, некадашњи саветник за безбедност председника САД Џимија Картера.

Полуге моћи

Професорка Смиља Аврамов, један од наших највећих стручњака за међународно право, посветила је велики део свог касног рада анализи ових група кроз призму „трилатерализма“ и концепта светске владе. Она их није посматрала као безазлене дебатне клубове, већ као кључне полуге моћи које обликују судбину суверених држава.

Професорка Аврамов је тврдила да су Билдерберг и Трилатерала део шире мреже неформалних центара моћи који имају за циљ потпуно укидање суверенитета националних држава. Према њеним речима: Циљ је успостављање Новог светског поретка заснованог на интересима мултинационалних корпорација и крупног капитала. Сматрала је да су ове групе одредиле Србију као мету јер је представљала препреку за тоталну контролу Балкана.

Сви кључни људи који су одлучивали о југословенском простору били су повезани с Билдербершком групом, почев од лорда Карингтона, Ричарда Холбрука, Мадлен Олбрајт преко Хавијера Солане и Бернара Кушнера до Олија Рена. Дезинтеграција је била повезана с интересима Сједињених Држава и интересима великог капитала с европске стране, посебно немачког.

Професорка Аврамов је тврдила да се међународно право свесно урушава како би се заменило „правилима“ која диктирају ови елитни кругови. Смиља Аврамов је упозоравала да су Билдерберг и Трилатерала опаснији од војних савеза (попут НАТО-а) јер делују суптилно, кроз финансије, медије и образовање, стварајући свет у којем демократија постаје само празна љуштура.

Да не остане само на професорки Аврамов, својевремено изложеној тешкој дифамацији, поменимо цењеног научника и лингвисту Ноама Чомског и његове наводе да се Трилатерална комисија залаже за „више умерености у демократији“ у циљу стварања пасивног и послушног друштва. Чомски још наводи да Трилатералци желе да ограниче утицај грађанства на власти. Нарочито истиче залагање Трилатералаца за „индоктринацију“ младих, уз напомену да је младе „потребно боље контролисати јер су превише слободни да следе своје иницијативе“.

Претходница Трилатерале у Србији је НВО „Ист-вест бриџ“. Чланови ове организације су потпредседница Владе Зорана Михајловић (замрзла статус), државни секретар у МУП-у Србије Александар Николић, Бојан Костреш из ЛСВ, Горан Свилановић, Марко Благојевић, Ненад Боровчанин, принцеза Јелисавета, социолог Јово Бакић и други.

У Београду је 2014. године одржан састанак европског огранка Трилатералне комисије где су теме биле европски проблеми, перспектива европских интеграција и западног Балкана, актуелна ситуација у Русији и Украјини и изазови у Европи. Некако баш после усвајања Бриселског споразума.

Данас је за Србију лекција из Брисела и Минска јасна: у новој глобалној архитектури, међународно право је постало „мени“ са којег велике силе бирају само оно што им одговара. Проблем за Београд је што је цена те геополитичке вечере плаћена суверенитетом на Косову и Метохији, док је обећана заштита српског народа остала заробљена у вакууму западних „добрих намера“.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Wikimedia commons/AgronBeqiri/CC BY-SA 3.0