Aко би се судило по преговорима – што више одмичу, стање на Косову и Метохији се вишеструко погоршава – а српски народ бива све угроженији. Како су се мењали преговарачки планови, стигло се до немачко-француског ултиматума, Охридског споразума и готово свакодневног хапшења Срба, учвршћивања албанске паравојске на северу Косова и Метохије и апокалиптичних мешетара у виду посредника – чија су уста пуна претњи, а обећања далека и лажљива – јер како да поправе нешто они који су то и направили?
Тако стоји ствар и са Заједницом српских општина (ЗСО), давно обећаном, договореном и потписаном, која данас прети не само да постане фатаморгана, већ карикатура онога што би требало да буде. Никада се о једној ствари није толико причало а тако мало знало, као о толико важном питању ЗСО у преговорима Београда и Приштине.
Пре деценије је замишљено да Заједницу чине општине са српском већином на Косову, њих 10 – шест јужно од Ибра: Грачаница, Штрпце, Ново Брдо, Клокот, Партеш и Ранилуг, и четири територијално повезане на северу: Северна Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток.
Заједница општина са српском већином је договорена 2013. у оквиру „дијалога Приштине и Београда о нормализацији односа”, док су принципи усаглашени 2015. године. Споразум (из 2015) се састоји од 22 тачке – којима се прецизирају законски оквир, циљеви, организациона структура, однос са централним властима, буџет и подршка ЗСО. Неки од циљева Заједнице су јачање локалне демократије, развој економије, образовања, здравствене и социјалне заштите, урбаног и руралног планирања, те пружања услуга њеним чланицама у складу са законима тзв. Косова. Заједница општина са српском већином, на основу Бриселског споразума би требала да има скупштину, председника који представља Заједницу пред централним властима и ван „Косова”, потпредседника, савет, одбор, администрацију, канцеларију за жалбе, док би седиште требало да буде одређено статутом.
Међутим, Уставни суд тзв. Косова је утврдио да неки принципи нису у складу с косовским законима – што је био разлог да званична Приштина одбије да имплементира договор. С друге стране, Београд је инсистирао да се Заједница формира онако како је договорена у Бриселу, а не да се неке тачке мењају како би се ускладиле с приштинским уставом.
Дијалог и мутиводе
Даље се није одмакло а сви наредни преговори, заслугом посредника, били су све конфузнији јер, уместо да помогну, били су највеће мутиводе; у дијалогу се губио редослед а приоритети били помешани, и по хронолошкој, и по политичкој важности. Иако логика налаже да се до договора дође тако што се прво испуне раније обавезе (потписани споразуми), ушло се у „креирање” нових предлога, и уместо да се ствари рашчишћавају – што се и очекивало од преговора – за деценију дијалога се стигло до нејасних, нетранспарентних и ултимативних предлога, са очигледним пребацивањем тега на албанску страну.
Резултат је био више него очигледан. Приштина је трећег маја разрешила четворочлани тим српских представника чији је задатак био да израде статут ЗСО. Чак је и Петар Стано – портпарол Европске комисије и не баш наклоњен Србима – рекао да се „у споразуму о дијалогу јасно наводи да Управљачки тим треба да буде на дужности све док се не усвоји статут ЗСО, а до тога још није дошло”. До њега није дошло јер су у низу иступа америчких званичника „САД су биле јасне” да „не треба стварати додатни ниво власти на ‘Косову’”, те да „извршна овлашћења нису нешто што се предвиђа за Заједницу српских општина”. Све уз закључак да би ЗСО требало да буде „у складу са уставом тзв. ‘Косова’”.
Од тада се у јавности појављују нови предлагачи и нуде нови предлози за формирање ЗСО – као да онај из Бриселског споразума не постоји, мада је и он фигурирао као услов за признавање независности, после које је изгубио вредност. Тако су уместо реализације једног, до сада израђена четири нацрта статута: Нацрт статута српског Управљачког тима, нацрт визије „премијера Косова” Аљбина Куртија, нацрт статута који је израдила немачка организација „Фридрих Еберт Стифтунг” (ФЕС) и Европски институт за мир (ЕИМ), као и нацрт статута премијера Албаније Едија Раме (занемаримо фарсичне покушаје на којима су радили невладин сектор из Холандије, „добронамерни саветници” и појединци…).
Додуше, Рамин нацрт текста о формирању ЗСО поменут је у јуну ове године – Рама га је проследио председнику Француске Емануелу Макрону и немачком канцелару Олафу Шолцу, те о томе обавестио председника Европског савета Шарла Мишела и америчку страну, а рекао је и да се о нацрту није консултовао с Куртијем.
Западни медији су одмах објавили да су дипломатски извори који су видели Рамин нацрт оценили да је реч о „озбиљном и висококвалитетном документу”, да се текст пажљиво анализира и третира као још један допринос дијалогу, сличан нацртима које су израдиле разне организације и тинк-тенкови.
Рамин предлог нацрта ЗСО се поново актуелизује после експресних састанака у веома кратком временском року, у Бриселу, код куће па поново у Бриселу, током којих се нацрт статута крио од јавности како би, наводно, Курти и председник Србије Александар Вучић добили на времену да припреме јавност да су прихватили компромисе. Рама ће рећи да је нацрт предлог ЕУ.
Договорена тајност
Статут су, опет према упућеним западним медијима, Приштини и Београду 21. октобра представили изасланици ЕУ, САД, Француске, Немачке и Италије. Потом су две стране, како тврде западни медији, навеле да је документ „прихватљив”, али се у јавности не износе никакви детаљи о његовој садржини. Курти и Вучић су, наводно, своју „тајновитост” образложили тиме да су то од њих дискрецију затражиле дипломате „велике петорке”.
Неколико дана касније, високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику, Жозеп Борељ, изјављује да је ЕУ на састанцима предложила Вучићу и Куртију европски избалансирани предлог за успостављање Заједнице српских општина, и додаје да до договора није дошло јер стране нису биле спремне да то прихвате без предуслова, наводећи да је у претходном периоду било доста проблема у процесу нормализације односа између Београда и Приштине, и да је велика препрека била управо ЗСО.
Све се врти око Охридског споразума из фебруара, боље рећи француско-немачког плана као предлога ЕУ о нормализацији односа, и мартовског анекса за његову имплементацију који, поред осталог, предвиђа да се припадницима српске заједнице на Косову и Метохији пружи одређени ниво самоуправе која се односи на формирање Заједнице општина са српском већином.
ЗСО је и по Охридском споразуму био приоритет, да би се после најновијих састанака поручило да имплементација споразума треба да иде паралелно, односно како је то председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, отворено рекла током посете 30. октобра – да „Косово” треба да успостави ЗСО, а Србија дефакто призна Косово.
У Охридском споразуму се не помиње признање „Косова”, али договор предвиђа да Србија призна државне симболе „Косова”, не приговара чланству лажне државе у међународним организацијама, те да стране узајамно поштују територијални интегритет и суверенитет – баш онако како је амерички изасланик Габриел Ескобар безочно изложио у америчком Конгресу.
Европски став је, наводно, заоштрен јер Србија показује да је Охридски споразум, и поред прихватања, не обавезује, нарочито у делу који се тиче статуса Космета. Као пример кршења договора наводи се да је Србија гласала против прихватања апликације тзв. Косова за чланство у Савету Европе у априлу, одмах након Охридског споразума. С друге стране, премијерка Ана Брнабић је пре двадесетак дана у Тирани – у оквиру Самита Берлинског процеса – потписала споразум о узајамном признавању професионалних квалификација за медицинске сестре, докторе ветеринарске медицине, фармацеуте и бабице, управо по принципима Охридског споразума, који предвиђа да ће стране развијати добросуседске односе и међусобно препознати своје документе и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате.
Иако се још од Охрида „вуче” баласт нејасних констатација и саопштења, још мање јасних одговора самих преговарача, сада ће правни експерти рећи да се, у ствари, сви наведени елементи из Охридског споразума третирају као дефакто признање.
Писање албанских медија
Што се тиче ЗСО, и председник Србије је 26. октобра навео да је Србија спремна за формирање ЗСО, да је тај документ (нацрт о којем се обавезао да неће јавно говорити) „добра основа за будућност” – али да не прихвата чланство „Косова” у међународним организацијама нити независност јужне српске покрајине. Потом је 2. новембра поновио да је „лаж да је спреман да потпише независност ‘Косова’”, реагујући на неке инсинуације овдашњих прозападних медија. Пада у очи да није био тако изричит по питању ЗСО из Бриселског споразума из 2015. године.
Ако се вратимо на Рамин предлог који фигурира као нацрт ЕУ, као главни циљ бомбастично се наводи спровођење Основног споразума из 2013, ратификованог од „Косова”, и споразума из 2015. године. Други циљ је стварање оквира за самоуправу са значајном аутономијом за заједницу косовских Срба. Статутом се дефинишу „овлашћења, организација и начин функционисања” заједнице. Међу главним надлежностима су међуопштинска сарадња и интеракција, промоција и заштита права и интереса српске заједнице на „Косову”, управљање локалним здравственим и образовним институцијама и израда политика које промовишу напредак демократије и локалног грађанског ангажовања.
Рама је предложио да организациона структура буде таква да ЗСО има скупштину, председника и потпредседника, одбор, саветодавну групу, администрацију и канцеларију за жалбе. Што се тиче односа са централним властима, Рама предвиђа следеће: „Заједница не треба да замењује или подрива уставне и правне односе централних и локалних власти на ‘Косову’, те да ће стога нацрт статута бити упућен Уставном суду ‘Косова’ на оцену.”
Прве две године након почетка рада ЗСО ће пратити Европска унија, наводи се у документу. Нацрт су прихватиле обе стране, мада се Приштина у почетку противила, наводи ТВ „Кљан” (који је објавио делове нацрта) и додаје да је међународни притисак натерао косовску страну да прихвати Рамин предлог. „Обе стране су рекле да би нацрт документа могао да послужи као одговарајући радни документ. ‘Косово’ је покренуло неколико питања, изнело неке недоследности са уставом ‘Косова’ и другим документима, а Србија је саопштила да има неких питања и недоумица, не истичући конкретне примедбе”, пренео је ТВ „Кљан”.
На крају нацрта се наводи да је статут добио подршку главних међународних партнера – Немачке, Француске, Италије и САД. „Нацрт статута не крши ниједну црвену линију ‘Косова’ и истиче главне приоритете Србије”, додаје се у предлогу. Упућени овај предлог пореде са Српским националним већем у Хрватској, што и Влада у Приштини званично подржава, мада би за поређење адекватнији био Ердутски споразум о подручју источне Славоније, Барање и западног Срема којим је предвиђено покретање процеса мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у уставно-правни поредак Републике Хрватске.
Споразумом је предвиђен прелазни период у трајању од једне до две године у оквиру кога би подручје Источне Славоније, Барање и Западног Срема било под административним надзором УН. Током тог периода, УН је требало да оснује вишенационалну полицију, спроведе демилитаризацију и организује локалне изборе. Чак седам, од укупно 14, одредаба споразума односило се на различите аспекте заштите људских права.
Није згорег подсетити да од тих права није остало ништа, да је чак укинута и ћирилица као званично српско писмо, и то не само у тзв. службеном саобраћају већ и на надгробним споменицима сахрањених Срба. Довољно за упозорење и опомену да и Срби на Косову и Метохији не доживе сличну судбину.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор Печат
Насловна фотографија: Tanjug/AP Photo/Virginia Mayo
