СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Сенке над Вашингтоном

ИСКРА на Фејсбуку

Бела кућа (Фото: Wikipedia)

Такозвани „Споразум о економској нормализацији“ између Србије и Косова и Метохије је под све већим сенкама које разоткривају да уопште није реч о „економској нормализацији“ него пре свега о новој америчкој геополитичкој агресији. Упркос агресивној политичкој пропаганди и бескрајним уверавањима јавности како је он „користан за све“, не може се избећи утисак да је на делу још једна обмана.

Међутим, кључно питање је зашто је и како уопште дошло до „споразума“ – зашто баш сада и шта је његова стварна позадина? У тражењу одговора пажњу би требало усмерити пре свега на Америку и Србију пошто Приштина, иако ће имати највише користи, и није битна јер ипак не одлучује ни о чему. Суштина „споразума“ је много компликованија од онога што се представља јавности.

Прво да кренемо од могућих разлога зашто је Србија прихватила такав „споразум“. Међу врло вероватним разлозима је, упркос охрабрујућим изјавама званичника, веома неповољна финансијска ситуација у Србији. Економска активност је, делом и због коронавируса, успорена, буџетски прилив осиромашен, па је дефицит у државној каси све већи док су обавезе остале исте. Србија је у основи у „дужничком ропству“ јер највећи део нових задуживања одлази на отплату ранијих кредита. Другим речима, Србији је готово очајнички потребан новац, и то што пре.

ДВА РАЗЛОГА
Нове кредите је све теже добити па је сугерисано да се иде у продају преосталих капацитета у државном власништву. И то пре свега Телекома Србије, његових огранака, па и делова или читаве Електропривреде Србије. Наговештена је и продаја такозване наменске, војне индустрије. Продаја, дакле, стратешких капацитета. Уз то – што није ништа мање важан разлог – мишљење владајућих кругова је да једино Америка у Србији има инфраструктуру деструкције и може релативно брзо да изазове дестабилизацију земље, утолико пре што ваљаног ширег политичког дијалога готово да и нема. Познато је, такође, да америчке и западне специјалне службе већ дуго пажљиво прате разне афере везане за личности из власти у Србији, па је њихов уцењивачки капацитет поприлично велики.

Такво стање већ дуго помно прате службе америчке администрације па су понудиле „помоћ“. Важно је, међутим, запитати се зашто баш у ово време. Припреме су, додуше, почеле још пре више месеци, али је баш ово време диктирало динамику. Чини се да су два основна разлога за то. Један је нова фаза хибридног и економског рата Америке против Кине и Русије, чији је регионални циљ њихово „протеривање“ са Балкана и прекид веза Србије са тим земљама. Други је чињеница да се амерички пројекат независног Косова полако осипа и такозвана независност постаје све даља. Америка верује да је први корак у таквим околностима економски и финансијски упад у Србију и њена практично нова, овога пута далеко озбиљнија, окупација.

Део тих разлога су и амбиције америчких компанија да инвестирају у термоелектране на Косову. И то су једине могуће инвестиције на Косову јер све друго није вредно улагања. Али за инвестиције у термоелектране је неопходна контрола воде без које оне не могу да раде, а вода долази из језера Газиводе. Коначно, Газиводе и систем Ибар-Лепенац су у великој мери и прављени због тих термоелектрана, и зато Американци желе контролу над тим водним ресурсом. Такође, део језера је и у ужој Србији, што значи да Американци стављају под контролу и тај део државне територије. На крају, треба рећи и то да се водом из тог језера, било директно или преко акумулације Бадовац, снабдева око 800.000 становника Косова.

Дакле, суштина „споразума“ није Косово као такво – оно је само форма обмане јавности. Мета и главни циљ је – Србија. Приметно је да се Американцима жури више него Србији. Зашто? И због чега Србија жури?

Ваљало би се подсетити 2008. године, када су Американци журили са проглашењем независности Косова. То је учињено само неколико месеци пре финансијског слома и у Америци и на Западу после којег односи у свету више нису били исти, и после чега је западни блок изгубио на значају. И сада – до краја 2020. и током 2021. године – очекује се нови финансијско-економски слом Запада. Уз то, после новембарских избора у Америци, очекује се веома нестабилна ситуација уз могуће масовне немире и неизвесност па се Вашингтону жури да обави послове тамо где још може. Утолико пре што председника Доналда Трампа Балкан као регион уопште не занима те америчка администрација жели да направи „споразуме“ који ће бити инструменти америчке политике без обзира на хаос и економски слом.

ГРЕНЕЛОВА УЛОГА
Има ту још нешто. Читав посао поверен је Ричарду Гренелу, специјалном представнику председника Трампа за преговарачки процес између Београда и Приштине. Временом, та необична функција је прерасла у улогу гувернера Србије, а циљ свега је промоција Гренела у евентуалној Трамповој победи у новембру. То би требало да буде референца за Гренела за неку високу функцију. У том светлу, читава ствар је на неки начин приватни посао који се крије иза ауторитета председника Америке, што је иначе стара америчка пракса.

И, на крају, шта ко добија а шта ко губи „споразумом“ из Вашингтона?

Иако, како тврди главни оперативац ове специјалне операције Ричард Гренел, Америка формално није потписник „споразума“, Вашингтон је једини прави добитник. Најмање се, наравно, овде ради о Косову. Уосталом, у самом тексту „споразума“ врло мало тога има о Косову – много више ствари се односи на Србију. Споразумом је Међународна финансијска корпорација за развој (ДФЦ) институционално у ствари ушла у финансијски и економски систем Србије. ДФЦ ће 21. септембра отворити своју канцеларију у Београду и то са „пуним радним временом“ и за „стално“, како пише у „споразуму“.

Та корпорација је приватна компанија коју чине приватни инвестициони фондови, а од децембра 2019. године је променила назив у овај садашњи и постала је формално агенција америчке владе са циљем промоције „америчког ангажовања у свету“. То значи да америчка влада даје ауторитет приватном капиталу који онда у име интереса Вашингтона контролише економију конкретних земаља. Њено ангажовање је углавном у Африци, где покушава да истисне Кину.

У „споразум“ су Американци убацили и „пристанак“ Србије да либанску организацију Хезболах прогласи терористичком организацијом, да Србија забрани телекомуникациону 5Г мрежу, коју на свету има само Кина, да Србију угура у хомосексуални (амерички) лоби који ће се противити земљама које још увек криминализују сексуалне мањине, што значи Русији и Кини, да Србија премести своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим и да контролу језера Газиводе препусти Американцима. Србија је такође пристала да подигне кредите, наравно од Американаца, и да финансира изградњу НАТО путне мреже од Ниша до албанске луке Драч. Значи, грађани Србије финансирају НАТО.

У основи, за сада је реч о великој геополитичкој победи Америке јер „споразум“, како је то рекао Гренел, удаљава Србију и од Русије и од Кине. Оно што Гренел није поменуо јесте то да „споразум“ удаљава Србију и од Немачке, а потом и неких других земаља Европе. Веома занимљив случај биће у вези Кине. Амерички председник Доналд Трамп планира потпуни прекид економских и политичких односа са Кином, и тражиће да то учине и друге земље. Како ће се томе одупрети Србија, у којој је Кина велики инвеститор?

КОМПЛИКОВАНА ИГРА
Србија је „споразумом“ показала вољу да призна Косово као другу државу и већ је то посредно и учинила. Београд је пристао да премести амбасаду у Јерусалим иако је то кршење резолуције 478 Савета безбедности која је правно обавезујућа. Такође, пристао је да на годину дана суспендује кампању за повлачење признања Косова. За награду за те уступке, Изреал је признао Косово као државу. Заиста, необична трговина. Пристао је на инсталацију ДФЦ, коју чине „плаћене економске убице“, у нади да ће преко те корпорације извршити за јавност мање видљиву продају Телекома и дела Електропривреде.

Ту продају власт већ назива „инвестицијама“, а не продајом. Србија очекује од те необичне операције до пет милијарди долара, и то су те инвестиције о којима се говори, али је велико питање да ли ће ту бити толико новца. Преко ДФЦ купују инвестициони фондови, а они обично, уз подршку америчке владе, сами одређују цену. Уз то, ти фондови нису компаније – они купују да би продали компанијама, па се намеће питање зашто није објављена продаја, па ко понуди највише нека купи, како је према закону. У преводу: Србија се одриче Косова како би добила новац. Тачније, да прода своју имовину а заузврат да се одрекне Косова. Необична трговина Србије.

Изнад свега, међутим, утисак је да се Србија упустила у једну компликовану геополитичку игру којој, ипак, није дорасла. Гренел је, изгледа, био у праву, овај „споразум“ удаљава Србију и од Кине и од Русије, али и од других, пре свега Немачке. Србија ризикује да изгуби пријатеље, што би на крају могло скупо да је кошта.

Тако ствари сада стоје према тексту „споразума“. Наравно, ово је тек почетак америчке геополитичке игре и још увек је неизвесно како ће се даље ствари одвијати. Не само због тога што је проблематична правна валидност споразума. У геополитичкој игри у Србији ни Америка ни Србија нису једине – ту има и других „играча“. Уз то, Америка јесте сурова у својим захтевима, али по правилу има погрешне процене даљег развоја догађаја. Упркос свему, уопште није јасно зашто је актуелна власт у Србији пристала на „споразум“ и зашто то ради. Кажу, велики су притисци Америке. Али Србија сада, за разлику од времена пре 20 година, није сама. Има моћне пријатеље, којих се у Вашингтону изгледа одрекла.

На неки начин, овим „споразумом“ и његовим узрочним последицама Србија постаје активан део антисрпске коалиције. У дипломатским круговима је приметна једна дилема – зашто Србија више воли своје непријатеље него пријатеље? Такав закључак је неизбежан упркос уверањима у супротно. Уз то, требало би имати на уму да Америка сваку добронамерност за разговор тумачи као слабост, а не као добру вољу, и онда нема краја условљавању.

То тако изгледа – све друго су обмане.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

Нови Стандард

1 коментар

  1. Neko каже:

    Uveravaju nas Vucicevi mediumi u Srbiji, da Izrael nije priznao Kosovo…
    Ali, jesmo priznali – kaze izraelski ambasador u Beogradu.
    Niste, niste… kazu mediumi.
    Izraelci izgleda ne shvataju, da Aleksandar Vucic bolje zna od svoje majke koliko je bio tezak kada se rodio!
    I nije tacno da Srbija vise voli svoje neprijatelje od prijatelja.
    Možda Vucic voli, ja ne volim!
    Molim da me ne poistovećujete sa Vučićem. Pu.. pu…pu… daleko bilo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.