СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Британија сузама не верује

ИСКРА на Фејсбуку

Тереза Меј (фото: standard.rs)

Британска премијерка Тереза Меј је поднела оставку на место лидера владајуће Конзервативне партије, што аутоматски значи и одлазак са места премијера. Уместо објашњења или извињења за оно што јесте или није учинила, британској јавности је понудила сузе, заплакала је. Остаће упамћена као премијерка која је изгубила контролу над сопственом владом, урушила ауторитет премијера и није испунила своју основну мисију – да реализује већинску вољу Британаца да Британија напусти Европску унији (ЕУ). У том неуспеху она је симбол урушене политичке сцене Краљевства и ретког понижења Велике Британије. Сузе у том посрнућу не могу да помогну.

Тереза Меј је дошла на место премијера после референдума 2016. године о изласку из ЕУ. Другим речима, дошла је да спроведе Брегзит и да Британији поново врати пуну независност. Имала је тако ретку историјску шансу да буде и прва премијерка поново независне Велике Британије. Ту шансу не само да није искористила, него је довела политичку Британију у до сада невиђени хаос у којем уместо изабране владе и посланика владају међународне корпорације и банке. У Британији има пословица која каже: када имате проблем и трагате за решењем, „пронађите неку жену“. Тереза Меј је срушила то историјско народно искуство.

Британија Терезе Меј је доспела у дубоку политичку кризу са готово потпуно разбијеном политичком инфраструктуром. Она је била премијерка која је у новијој историји највише понижавана у Парламенту, али све то јој ништа није значило, наставила је по своме. Њен план изласка из ЕУ, који је постигла са Бриселом, поражен је три пута, а желела је да га стави на гласање и по четврти пут, што је незапамћено у историји Парламента. У гласању у Парламенту о поверењу премијерки преживела је са само 17 гласова. Требало би подсетити да је Маргарет Тачер 1990. године такође победила на гласању о поверењу са 20 гласова, али она је ипак поднела оставку јер, како је рекла, „двадесет гласова није довољно за британског премијера“.

ГЛАС ИЗ ЗАТВОРА
Времена су се, међутим, променила. Меј је упорно избегавала да преузме одговорност за остварење Брегзита, изласка из ЕУ, па је у томе покушала да се сакрије иза Парламента. Уместо владе, контролу је преузео Парламент у којем седе посланици  формално изабрани на изборима док се у суштини ради о групама лобиста који спроводе инструкције оних који их плаћају за разне услуге, а који не слушају вољу оних који су их бирали. У том хаосу уследила је серија бесмислених гласања, и то без јасног победника, и политичка Британија се свакога дана растакала.

Можда је најбизарнији случај са бившом посланицом Лабуриста Фионом Онасањом. Било је гласање да ли да Британија напусти ЕУ са договором или без договора. Однос снага је био идентичан, нерешено. Посланица Онасања је у то време била у затвору, осуђена на 30 дана због тога што је слагала полицију када је ухваћена у прекорачењу брзине. И онда, док је издржавала казну, хитно је пуштена из затвора, добила је наногвицу, и отишла у Парламент да гласа. И тај њен глас је пресудио да Британија не може из ЕУ без договора са Бриселом. Одмах потом су је сменили они који су гласали да она буде посланик у граду Питербороу, али то нико не зарезује. И то је данашња, Британија Терезе Меј: да историјска одлука зависи од једне посланице која је у затвору.

СЛУГЕ ЦЕНТАРА МОЋИ
Меј је додуше успела да разбије британску политичку инфраструктуру уобличену пре стотину година када је уведено опште право гласа и којом су доминирале две водеће партије као и ауторитет премијера и Парламента. Политичка криза у Британији већ дуго траје, али је Тереза Меј „успела“ да ту кризу сада потпуно оголи и претвори у политичке рушевине земље са најстаријим парламентом у савременом свету. И ту је та историјска улога Брегзита. Брегзит је допринео том разобличавању политичке елите која нема снаге за одговорност и историјске одлуке, на сцени су генерације које слушају људе из сенке и интересне групе. И ту се крије и кључни проблем – савремени политичари уопште немају интерес за народну вољу, него су слуге центара моћи.

Брегзит је био само прилика да се та политичка срамота разголити и покаже очигледном. Међу симболима те несреће је и Тереза Меј која је инсистирала на плану изласка из ЕУ који је одговарао међународним корпорацијама и банкама и који у суштини значи да Британија буде део европске интеграције у свему сем у у формалном чланству. И када се ипак све то срушило, понуђени су сузе и плач. Нација која је била позната по својој упорности, снази и издржљивости, отпорности на овоземаљске изазове, и на томе направила своју историју, доспела је до суза, до плача. Тачније, британска елита својим грађанима уместо идеја, визије и решења нуди само сузе и емоције. То је симбол савремене елите  Велике Британије.

Али, ако је судити према реакцијама јавности на друштвеним мрежама, Меј није успела у тој трговини емоцијама. Британија нема сузе за Меј. Већина реакција указује да нема разлога за сажаљење јер је „довела нашу земљу на колена“ служећи своје и туђе, а не интересе Британије. Оптужена је да је „лажов“, обећала је да ће Британија, према закону који је она иницирала, напустити ЕУ 29. марта 2019, а то се није десило. Она, тврде твитераши, и није желела да Британија напусти ЕУ. Јавност је имала далеко већу прилику да изнесе своје мишљење на изборима за Европски парламент за које је Тереза Меј тврдила да се никада неће одржати. Ипак су одржани а Конзервативна партија, коју је она водила, је доживела највећи изборни пораз у историји. Добила је подршку само девет одсто гласача, мање и од Зелених.

ТЕКТОНСКИ ПОРЕМЕЋАЈ
Британија не верује њеним сузама. На изборима је убедљиво победила Брегзит партија која постоји само шест недеља и која се залаже за обавезан излазак из ЕУ. Чињеница је да је та партија победила пре свега вештином свог лидера Најџела Фаража, човека који је најистакнутији борац за напуштање ЕУ. Фараж је сада онај који диктира политичку динамику у Краљевству. Победа Брегзит партије је на неки начин други референдум о напуштању ЕУ и потврђено сведочанство да већина грађана Британије није променила мишљење од времена референдума 2016. године. Истовремено, ти избори су показали да се традиционалним партијама, Конзервативцима и Лабуристима, више не верује.

Десио се тектонски поремећај у политичкој Британији. И у томе је и значај Брегзита, тај процес је симбол побуне већине Британаца не само против бирократије у Бриселу него, можда и више од тога, и против домаће елите. У томе се огледа значај европских избора за које многи верују да су бесмислени, јер Британија ће изаћи из ЕУ 31. октобра, то је сасвим извесно, али су ипак били важни јер су створили прилику да јавност још једном каже шта мисли о онима који воде државу.

МЕЈ ОДЛАЗИ, ТРАМП ДОЛАЗИ
Политичка криза коју  је разоткрио Брегзит ће потрајати дуго времена, годинама. Јер, срушен је систем и изгубљено поверење. Невоља је такође што Британија нема писани устав и не постоје решења како се носити са том врстом кризе, не постоји легални капацитет. Без писаног устава, Британија се ослањала на правну праксу и културу поверења грађана према влади и Парламенту. Тог поверења више нема, а монархија, којој се још верује, нема директног, оперативног уплива у политику. У том смислу Брегзит је заиста историјски догађај, и као чин напуштања глобализма и идеје интеграција, и као процес политичког разобличавања.

Другим речима, све је сада јасно. Али упркос свему и даље се намеће питање зашто је Тереза Меј баш сада поднела оставку, а не раније. Или зашто је уопште то урадила пошто је говорила да то неће учинити. Да ли, наиме, време њеног одласка има неке везе са одлуком америчког председника Доналда Трампа да објави, учини јавним сва тајна документа о прљавим пословима Велике Британије, Аустралије и Украјине у манипулацијама и оптужбама да је Русија била уплетена у Трампов избор за председника. Британија је, колико се до сада зна, била кључно место креирања такозваних „прљавих досијеа“ против Трампа и медијских кампања. Све се то дешавало у време владе Терезе Меј. И то ће ускоро бити познато. Њена оставка ступа на снагу 7. јуна, а председник Трамп тих дана долази у прву државну посету Великој Британији.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард  

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.