ШЕН ЈИ: Морамо одбацити злоупотребу концепта људских права

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: РТРС

Због своје огромне геополитичке важности кључног чворишта старог и новог Пута свиле, али и своје етничке измешаности, кинеска провинција Синђан је данас посебна мета западних, а поготово америчких интереса, који по сваку цену желе да зауставе даљи раст Кине и њен циљ инфраструктурног повезивања евроазијске копнене масе преко пројекта Појас и пут, чији битан крак треба да прође и кроз Србију. Које су методе западних притисака, и како се оне подударају са методама коришћеним у вишедеценијском обрачуну са Србима, првенствено преко Косова и Метохије?

У трећем делу серијала ИН4С „Србија до Шангаја“, српски постдипломац на Универзитету Фудан у Шангају, Филип Филиповић, разговарао је на тему Синђана са својим ментором, професором Шеном Јием са Факултета за међународне односе и јавне послове Универзитета Фудан, чије области специјализације су сајбер простор и информатичка технологија, међународна безбедност и кинеско-амерички односи. Професор Шен Ји има око три милиона пратилаца на кинеским друштвеним мрежама.

Видео верзија интервјуа на кинеском језику може се наћи овом линку.

Професоре, данашња тема је актуелна ситуација у Синђану. Знамо да се Кина озбиљно бори против сепаратизма, екстремизма и тероризма у Синђану. Али ако погледамо верзију приче коју су измислили на Западу испада да у Синђану „кинеска диктаторска власт црвеног терора мучи и етнички чисти јадне ујгурске муслимане“. Колико се разликује стварна ситуација од западне приче?
– Прича коју су они измислили и оно што се стварно дешава су два потпуно различита света која немају везе један са другим – као имагинација и реалност. Верзија коју је Запад преко медија наметнуо базирана је на њиховој машти. То је као када је Дон Кихот умислио да се бори против џинова па копљем нападао ветрењаче. Толико је велика разлика.

Ево шта се дешава у Синђану – Кина је суочена са озбиљним изазовом, а то је талас тероризма, екстремизма и сепаратизма. Док се Кина бори против тих негативних појава, она мора истовремено да развија и економију овог региона, тј. мора да сачува територијални интегритет и суверенитет и паралелно са тим да смањи цену негативних појава. Кроз политику одрживог развоја кинеска власт мора да реши проблеме у Синђану. Ми мислимо да се у Синђану суочавамо са проблемом управе. Зато административним методама морамо да се боримо против негативних појава и помогнемо људима који су угрожени, а циљ је, наравно, подизање стандарда локалног становништва.

За нас је ова ситуација веома компликована, а Запад је приказао само једну једноставну причу. Да би америчка прича деловала уверљиво, Запад је на њихов начин препричао кинеску историју и описао стару кинеску нацију као колонијалну силу која је нападала околне народе, док ми сматрамо да се кинеска нација формирала мешавином тадашњих народа са ширег простора источне и централне Азије. Чим уђете у западну структуру препричавања, брзо схватате да то нема никакве везе са реалношћу.

Када говоримо о терористичким нападима који су се десили, а које Запад нигде не спомиње, да ли можете да нам појасните колико су ти напади били озбиљни?
– Предлажем вам да у вези тога погледате серију документарних филмова коју су наше амбасаде приказивале по свету. Ту вам се налази и најозлоглашенији напад који се десио 5. јула 2009. године (када је убијено 197, а повређено 1.700 лица), као и снимци осталих терористичких напада. Код приказивања, кинеска власт била је у дилеми. Ако прикажеш те крваве сцене свом народу, неко ће искористити тероризам као повод за међуетничке сукобе. Али, с друге стране, ако не објавиш и не даш комплетну слику, ретко ко ће поверовати да у Кини заиста постоји тако велика опасност од тероризма, и да је било тако много жртава.

Искрено речено, и наша власт је сносила део одговорности за погоршање ситуације. Кад је Синђан у питању, свако има своје мишљење како да реши проблем. Једно време, део кинеског врха је наивно мислио да може да реши проблем благим и пасивним наступом у циљу смиривања ситуације. Али касније се показало да је тај корак уназад само дао више простора ширењу екстремних идеја. Екстремисти су то схватили као немоћ државе, па су форсирали своје криминално деловање до тачке која више није могла да се толерише. Крајњи циљ екстремиста је да отцепе ту територију, а то је нешто што ниједна суверена држава нити може, нити сме да допусти.

Тек после катастрофалног терористичког напада стратегија државног врха је промењена. Та промена става састоји се од више елемената и ово што сада видимо у Синђану је резултат тога. Кинеска власт почела је да полако пушта информације у јавност и те информације треба да се чују широм света. Поготово информације о реалној ситуацији на терену. Циљ је да се заобиђу неспоразуми који су настали због рупа у информисању.

Сада имате две категорије мишљења о Синђану. Прва не схвата ситуацију због рупа у информисању. То је разумљиво зато што човек одлуке доноси на основу информација које прима. Када човек прими информације које су искривљене и филтриране није крив он, него онај који их пушта. Друга категорија људи су они који игноришу добијену информацију. Они виде само оно што желе да виде… а то је већ посебна прича.

Када Кина пружа информације, да ли постоје блокаде? Да појасним: то вам је као када се у Европи деси терористички напад, па одједном делује као да су сви на планети Европљани, али када се тако нешто догоди у Кини – то никога не занима.
– То јесте нешто што нас збуњује. Једино што можемо да урадимо на том плану је да појачамо способност коришћења различитих тактика и технологија, и да боље спознамо разлике са другим културама и начине на које они третирају информације. И да потом изаберемо начин информисања који је њима близак.

Међутим, проблем са којим смо се објективно сусрели су Велика Британија, САД и њихови медији, попут Би-Би-Си-ја, који са селективним информисањем играју очигледну улогу непријатељских агенција. Прикупљају свакојаке информације да нас опишу као „силу зла“. До детаља смо изучили њихове методе рада – од начина изражавања, колорита, снимања, до монтирања фимских материјала. Све те методе могу да прикажу искривљену слику. Онда брзо схватиш да их је баш брига за Синђан. Њих не занима истина. Њима треба само њихова прича.

То сам лично искусио 2009. године, приликом боравка у Америци. Једног дана отишао сам у Конгрес да присуствујем једном конгресном сведочењу и нисам унапред знао о чему се ради. Тек сам касније схватио да је сведочила Ребија Кадир, гласоговорник ујгурских сепаратистичких интереса. Тог дана сам мало раније стигао и проћаскао сам са новинарима. Један новинар ми је рекао да два месеца пре тог сведочења неки амерички медији нису ни знали да напишу реч „Ујгур“. Али за само пар недеља, исконструисали су целу структуру приче о Синђану. Зачудио сам се како су успели да за тако кратко време све то осмисле.

Изненадиће вас ко стоји иза тога. Новинар ми је рекао да то гурају израелске лобистичке групе. Упитао сам какве везе са тим имају Јевреји, шта је позадина тога? У то време су (амерички професори) Стивен Волт и Џон Миршајмер написали серију текстова у којима су критиковали израелске лобистичке групе и начин на који су киднаповале америчку спољну политику. Због тога је Америка изгубила моралну позицију на Блиском истоку. Државе на Блиском истоку почеле су да мрзе Америку.

И онда су Американци рекли „не“ – морамо да докажемо да немамо ништа против муслимана. Погледајте, постоји једно место, зове се Синђан. Тамо муче муслимане. А ми им помажемо. И тако, одједном, уплитање лобистичких група произвело је две последице. Прво, Синђан се одједном претворио у модерну и популарну реч. И друго, Американци су почели да описују Синђан на основу њиховог стереотипног виђења исламских земаља. Ту ћеш видети разлику између онога што је у фокусу камере. Кинези описују Ујгуре који на свој начин верују у ислам, али нису задрти муслимани. Њихов приступ исламу потпуно је другачији од ислама на Блиском истоку, почевши од народне ношње па све до начина живота.

Фотографије о Синђану треба да буду шаренолике, а ако гледате Си-Ен-Ен и Би-Би-Си видећете само црно-беле тонове. Американци мисле да грађани Синђана не желе да се понашају као обични муслимани, већ као фундаменталисти који следе шеријатско право. За Кинезе који познају Синђан то је будалаштина. То је у рангу објашњења да се Сунце окреће око Земље. Са таквим америчким приступом са њима је немогуће разговарати, пошто су нам почетне основе за разговор потпуно различите. То о чему они причају се у историји Синђана никада није десило. Чак и у дугој кинеској историји, кад су се на том подручју одвијале битке, није постојао религијски екстремизам. Уопште не знам одакле им је дошла та идеја.

А после су почели да користе измишљени модел приче о „геноциду“. Кинези попизде када то виде. Извињавам се за псовку, али стварно не знам шта друго да кажем. То већ није ни у домену неразумевања, него је реч о злонамерној имагинацији базираној на непријатељском расположењу. А знате ли шта нас највише љути? Они измишљају и шире ту причу да би задовољили своју потребу за моралисањем са позиција узвишеног моралног ауторитета. А шта је срж њиховог такозваног морала? То је нешто што сада не смеју ни да изусте – то је расизам. Срж њихове моралне супериорности је расизам, ма колико то покушавали да прикрију.

Такође је занимљиво што кроз проблем Синђана можемо да видимо да Запад још увек болује од симптома виновника. Када причају о Кини често кажу да Кинези имају осећај жртве и да бурно реагујемо на дешавања која се тичу наше блиске историје. Али када је Синђан у питању, могли смо кроз догађаје везане за памук (тј. западну кампању за бојкот памука произведеног у Синђану, под плаштом бриге да га производи „робовска радна снага“ – прим. аут.) да осетимо тај њихов грех виновника. Концепт приче је истинит, али се он десио код њих, а не код нас. То се десило када су присиљавали незападне мањине да раде као робови. А у тој причи памук је симболичан.

Да ли се сећате једног видео-снимка са интернета у којем црнац описује средњошколску екскурзију са плантаже памука? После сакупљања памука, од деце је узет сав памук, али је овај дечак однео смотуљак памука кући. Кад је мајка то видела била је бесна на школу. Прича о памуку и принудном раду има јаку емотивну конотацију на Западу зато што су то у прошлости тамо заиста радили. Али кад кажеш Кинезу реч „памук“, он на то нема емотивну реакцију. Највише што западњаци могу да сазнају на ту тему је да у Кини постоје радници за брање памука, али заправо тај посао раде сезонски радници који долазе их других провинција. Јесте тежак посао, али зато добро зарађују. Данас већину тог посла обављају машине, и то машине које смо увезли из Америке, што је иронија. Америчке фабрике за пољопривредне машине најбоље знају шта се у Синђану дешава.

Американци су започели ту причу због политичке коректности, али у сенци тога налази се њихов грех из прошлости. Зашто то раде? То је као када неко помисли да ће читањем верских књига окајати своје грехе. Нападом на измишљену појаву – која је код њих заиста постојала – они хоће да окају или ублаже осећај кривице, кривице која се налази у њиховом колективном сећању. А то је неозбиљно, јер са таквим резоном неминовно се појављује контраефекат. Они мисле да санкцијама спречавају локалну присилу радне снаге и кажњавају кинеску власт. Али резултат тих санкција је велики губитак радних места управо у Синђану.

У визији Запада је чудна сцена – Запад хоће да људи у Синђану живе на начин како диктира Запад и да увек буду у том статусу. То је као када неки туриста приликом обиласка интересантне примитивне заједнице пожели да она вечно остане примитивна и сиромашна. Запад каже да хоће да сачува слободе и права локалног становништва, а заправо због личног интереса исцрпљује могућности за развој те регије. То је као када су некада мисионари из такозваног цивилизованог света хтели да диктирају пут слабије развијених земаља. Извињавам се, али ми не прихватамо тако нешто. Имамо наш начин развоја и не занима нас шта Запад каже.

Претходно сте споменули западни осећај моралне супериорности. Сетио сам се наше ситуације са Косовом, када је Запад ширио пропагандну причу како ми вршимо етничко чишћење Албанаца. Ако погледате пропаганду коју Запад сада пласира о Кини, наћи ћете исти тај модел. На тој њиховој моралној структури изградили су читав систем теорија – као нпр. људска права су изнад државног суверенитета, теорија одговорности за заштиту, итд. – и од тога је настала злоупотреба међународног права. Пре пар дана, Кина је санкционисала једну групу Британаца у којој се налази Џефри Најс који заступа самозвани Ујгурски трибунал. Такође, он је био главни тужилац у процесу против Слободана Милошевића. Да ли можете да нам кажете где су додирне тачке у западном наступу када је реч о Југославији, Чеченији и Блиском истоку?
– То је добро питање. Америка је седамдесетих година започела са дипломатијом људских права. За време Регана осамдесетих година кроз такву врсту дипломатије дошли су до једног резултата, а то је распад СССР-а. Тако су дошли до два закључка – први је да Запад држи апсолутни монопол над концептом људских права. Други закључак је да кроз инструментализацију и политизацију тог концепта могу да остваре масовну предност, и то користе као оружје.

После Хладног рата, продубили су ту теорију и направили селективни мултистандардни став према људским правима. Шта то значи? Када си уз мене – безбедан си, када си против мене – нападам те са причом о људским правима. О томе се ради у оној чувеној изреци – „он јесте пасји син, али је наш пасји син“ (алузија на наводну реченицу Хенрија Кисинџера; прим. НС). Има много примера, али да сад не наводим где су се десила кршења људских права а Америка се правила да то не види. Друга кључна ствар селективности је да прича о људским правима не може да буде примењена на Америку. Ако погледаш стандард људских права који Америка форсира, видећеш да нигде није примењив у пракси, чак ни у Америци. Да би се осигурало да људска права функционишу као алат спољне политике, они су сковали дефиницију људских права која сужава маневарски простор у пракси. Једина исправна људска права су само она које Америка признаје. Једноставније речено, оно што Америка ради су људска права, оно што Америка не ради – нису.

Са друге стране су направили ограду како не би били угрожени сопственим мерилима о људским правима. Још за време Буша млађег, Америка је гурала причу о међунардном кривичном суду, али је избегла потписивање како би била изузета од тог истог суда. Администрација Буша млађег донела је резолуцију да амерички председник има овлашћење да употреби силу како би избавио човека који је ухапшен и предат међународном суду. То значи да Америка може војним путем да вади своје људе из трибунала. То значи да Американци врло добро знају да су се током многобројних војних интервенција огрешили иако су им изговори за инвазије углавном били заштита људских права.

Имамо пример када је часопис Ролинг стоун приказао како су амерички војници убијали децу у Авганистану. Према стандарду међународног трибунала, да ли је то основ за хапшење? Наравно да јесте. Ту су и амерички савезници попут Аустралијанаца, који су у Авганистану махали нацистичким заставама и пили пиво из ножних протеза убијених талибана. То је све довело до злоупотребе појма људских права.

У тој ситуацији мислим да свет треба да уради две ствари – прво, дефинитивно морамо да одбацимо инструментализацију људских права у сврху спољне политике. Под два, као што су саопштила министарства спољних послова Кине и Русије – морамо да дефинишемо шта су људска права. Не можемо због тога што су Американци упропастили појам људских права да одустанемо од заштите истих. Циљ је да концепт људских права вратимо на исправан пут. А какав је то пут? То је спој људских права са развојем економије и праведног друштва. Само после економског развоја једна политичка заједница ће моћи да, сходно својим карактеристикама, одлучи о току своје судбине и сачува основна права унутар заједнице.

И у том контексту причамо о колективним људским правима, а не само индивидуалним. Тако ћемо доћи до нове исправне дефиниције људских права. А зашто је исправна? Зато што иде у прилог већини грађана – може да се реализује и има јасан стандард. Дакле, да поновим – не смемо због злоупотребе концепта људских права да одбацимо ту идеју. То би била грешка. Ако то одбацимо, доћи ћемо у ситуацију да у борби против Америке будемо у пасивној позицији, јер ће пропагандно испасти да признајемо да смо примитивци. Морамо да преузмемо водећу улогу од Запада кад је у питању дефиниција стандарда и праксе људских права, и да то претворимо у систем који може да обезбеди људска права широм света на равноправан и праведан начин. Мислим да је то озбиљно питање о коме морамо дубље и дуже да размишљамо.

Значи, можемо рећи да је економски напредак најбоље решење за очување људских права у земљама у развоју?
– Да. И то зависи из ког угла посматраш људска права – из индивидуалног или колективног. Када причамо о пракси, сваки појединац живи у држави. Малопре сте поменули врло битну реч – земље у развоју. То су земље које су релативно касно почеле са модернизацијом. Оне не могу као државе западне Европе да заврше процес модернизације корак по корак, тј. прво економски развој, па политичка подела моћи, па на крају мулитикултурална демократија. За државе у развоју те три ствари су спојене.

Слабије државе виде како изгледају развијене државе и кажу – и ми хоћемо баш тако. И то хоћемо све! То је као када детету даш да изабере играчку, а дете каже – хоћу све. Али ресурси увек имају лимит и не могу увек да задовоље свакога. И у тој ситуацији схватићеш да право једног појединца доста зависи од државе у целини. Ако санкцијама спречаваш развој једне државе зато што та држава не може да задовољи сва индивидуална права, схватићеш да ће све кренути у супротном смеру. Запад увек каже да они хоће да штите људска права. Није битно да ли је то истина или не, али по резултату се види да су причом о очувању људских права још више упропастили права широких маса и да су, успут, упропастили сам тај концепт. И зато мислим да је идеолошка политика људских права лоша ствар.

Да се вратимо на Синђан. Увек када причамо о Косову кажемо да је Косово битно геостратешко подручје, као срце Балкана. Када причамо о борби против сиромаштва и „Иницијативи појас и пут“, да ли Синђан има неку сличну улогу?
– Дефинитивно Синђан као погранична регија на западу Кине има велики геостратешки значај. Да није битно подручје Американци не би тамо правили проблем. Ако погледаш трасу копненог Пута свиле који креће из Сијана и преко централне Азије стиже до Европе, Синђан је на тој карти битна стратешка тачка. Стабилност Синђана има одлучујућу улогу за стабилност Пута свиле, чак и стабилност централне Азије. Ако се деси хаос у Синђану – Синђан, цела Кина, чак и централна Азија, биће угрожени сепаратизмом, екстремизмом и тероризмом. Ниједна држава нема користи од те ситуације, сем држава које су ван региона, као што је Америка. Америка ту има једноставну стратегију – кад већ не могу да обуздам твој развој, онда ћу у одређеној регији да ти направим рак-рану да би ти губио енергију на решавање тог проблема. Зато можемо рећи да је стабилност Синђана битна не само за регион, већ и за стабилан развој целог света.

Да ли терористи из Синђана имају везе са терористима на Блиском истоку, као нпр. што је то био случај током ратова у БиХ и на Косову, где су се појављивали муџахедини са Блиског истока?
– У америчком затвору Гвантанамо налази се 21 Ујгур. Како су ти људи стигли тамо? То је занимљива прича. Једна група америчких плаћеника упала је у талибанску базу у Авганистану, али су оценили да нису довољно људи ухватили, па су почели да раде шири претрес терена. Нашли су једно село које има везу са терористима и тамо заробили људе који су се ту затекли. После саслушања, сазнали су да су то ујгурски добровољци „Источног Туркистана“. Тада је Америка још увек била нормална и признала је да је реч о терористичкој организацији. То је разлог зашто су они завршили у Гвантанаму.

Касније су Американци нашли неке државе где су их пребацили и ослободили. Али никако нису хтели да их оставе на америчкој територији пошто су ти Ујгури терористи, прави терористи, терористи који су имали обуку код талибана. Касније су прошли и кроз амерички процес идентификације који је додатно потврдио да су заиста терористи. Очигледно су хтели да испробају ону тактику из времена Хладног рата, тј. тактику према којој онога кога ти сматраш терористом ја могу сматрати борцем за слободу. Али такав приступ је као сечење гране на којој се седи. Они то знају и зато их нису оставили на својој територији, већ су им дали паре и отерали их.

Кроз америчко понашање и њихову политику објективно видимо да је Америка почела да опада. Квалитет њихове политике је све лошији и лошији. Сада више не могу ни да заговарају политику која није контрадикторна. Зато морамо озбиљно да размислимо да ли је свету потребна једна водећа држава која је све мање урачунљива. Свет са таквим лидером је веома опасан и зато морамо да нађемо решење за ту ситуацију.

Сада када је америчка мачка изашла из џака, да ли су кинески грађани схватили мане у америчком понашању и систему? Да ли другачије размишљају о тој идеолошкој демократији? И да ли више верују у свој систем?
– Могу овако да кажем: објективно речено, морам да признам да је америчка идеологија либерализма и демократије имала веома јак утицај на кинеске грађане. Разлог тог утицаја је једна веома једноставна формула – ми можемо да причамо грађанима да Америка није добра, али народ ће само да те пита где ти је доказ. За демократију, Америка је увек била тај доказ. Али, идеологија и логика те демократије није беспрекорна. Они увек користе врло једноставан начин да докажу да су добри. Недавно сам причао са још једним политикологом који предаје теорију западних система на Фудану. Рекао ми је да западњаци никада не причају о историји њиховог развоја, само ти кажу – све државе које имају БДП по глави становника преко 20.000 долара су демократије. То значи, ако хоћеш добар живот, има да будеш демократија. Прича им је толико једноставна.

Неће никоме рећи да су пљачкали по свету 300 година?
– Неће ништа споменути о колонијалној историји, само ће да ти кажу да је основ њиховог успеха – демократија. Али нико не може да докаже да ли од демократије настаје развој економије. То је питање које треба добро изучити, али пропаганда не мора бити заснована на истини. Увек постоје две стране сваке медаље. Баш зато што им је логика тако једноставна, када је модел у пракси почео да пуца – почела је да пуца и њихова теорија.

Да ли ће Кина насилно да извози свој систем?
– То нас не занима. Зашто нас не занима? Људи који изучавају историју често кажу да под капом небеском нема нових појава. Кина је држава која има дугу историју. Да не причамо сада о историји од пре више хиљада година, само током блиске историје све до данас већ смо се доста тога нагледали. За време Хладног рата, снажна држава попут СССР-а ширила је свој систем. И шта су добили од тога? Ништа. Кроз нашу историју дошли смо до једноставних и мудрих закључака. Само човек који учествује у неком процесу зна да ли му тај процес одговара. Оно што одговара мени не мора нужно одговарати и теби. И зато Кина није заинтересована да шири свој модел.

Шта нас занима? Под један – изградња људске заједнице са заједничком судбином, и под два – ако некога занима наше искуство и како смо остварили развој, ми можемо са тим људима да поделимо наше искуство. Али на какав начин ћеш то да учиш и докле ћеш да стигнеш, какав ће бити ефекат – то нас не занима. Ако ти треба помоћ, можемо да седнемо да разговарамо. Потрудићемо се да свака држава нађе свој пут.

Разлог за такву помоћ су емоције због наше историје. Ми знамо колико је тешко за једну државу да нађе свој пут. А знамо и да наметање неког система сигурно неће донети успех. А и није добро за нас. Погледајте државе које су у историји биле најјаче, као на пример СССР и САД током врхунца Хладног рата. У релативно једноставним околностима у којима су обе државе имале много ресурса на располагању, ни оне нису успеле да наметну своје моделе целом свету. Како бисмо онда ми могли то да учинимо?

Шта можемо да радимо? Да кроз разговоре решавамо конкретна питања и циљеве. Ако некоме треба помоћ, помоћи ћемо колико можемо. То је највећа разлика између Кине, Сједињених Држава и СССР-а. И то је наше посебно искуство. А и наши лидери су више пута обећали да неће ширити кинески систем. У историји већ имамо довољно доказа о погубности таквог приступа. Не треба понављати грешке и веровати да ће исход бити другачији него у прошлости. Такво понашање је психолошки ненормално.

standard.rs, ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.