Роберт Кејган: Америка је матирана у Ирану

Ракетни бацачи иранске Револуционарне гарде (Фото: Wikimedia commons/Sarallah Ankouti/CC BY 4.0)

Тешко се сетити времена у коме су Сједињене Државе претрпеле потпуни пораз у неком сукобу – неуспех толико пресудан да се стратешки губитак није могао ни надокнадити ни игнорисати. Катастрофални губици у Перл Харбору, на Филипинима и широм западног Пацифика током првих месеци Другог светског рата на крају су преокренути у корист Америке.

Порази у Вијетнаму и Авганистану били су скупи, али нису трајно нарушили свеукупну америчку позицију у свету јер су се одигравали далеко од главних позорница глобалног ривалства. Чак је и првобитни крах у Ираку ублажен променом стратегије, што је ту земљу напослетку учинило релативно стабилном и безопасном по суседе, док су Сједињене Државе очувале доминацију у региону.

Пораз у тренутном сукобу са Ираном биће сасвим другачије природе. Он се неће моћи ни поправити ни занемарити. Повратак на пређашње стање (status quo ante) није могућ, нити ће уследити коначни амерички тријумф који би могао да поништи или надвлада нанесену штету.

Ормуски мореуз више неће бити „отворен“ као што је некада био. Овладавањем овим мореузом, Иран израста у кључног регионалног актера и једног од најважнијих играча на светској сцени. Улога Кине и Русије, као иранских савезника, тиме јача, док се утицај Сједињених Држава значајно урушава. Уместо да демонстрира америчку моћ – како су заговорници рата упорно тврдили – овај сукоб је разоткрио Америку као непоуздану силу, неспособну да доврши оно што је започела. То ће покренути ланчану реакцију широм планете, док ће и пријатељи и непријатељи своје деловање прилагођавати новом контексту америчког неуспеха.

Излазне опције

Председник Трамп воли да говори о томе ко „има карте“ у рукама, али није јасно да ли је њему преостала иједна добра за игру. Сједињене Државе и Израел су 37 дана разорно и ефикасно тукли по Ирану, ликвидиравши већи део државног врха и уништивши највећи део војних снага, а ипак нису успели да сруше режим нити да изнуде чак ни најмањи уступак.

Сада се Трампова администрација нада да ће блокада иранских лука постићи оно што силовита примена војне моћи није. То је, наравно, могуће, али мало је вероватно да ће режим, који није бачен на колена ни након пет недеља непрекидних војних удара, попустити под искључиво економским притиском. Такође, тај режим не страхује од гнева сопственог народа. Како је недавно приметила Сузан Малони, стручњак за Иран: „Режим који је у јануару масакрирао сопствене грађане како би угушио протесте, потпуно је спреман да им и сада наметне економске тешкоће.“

Овладавањем Ормузом, Иран израста у кључног регионалног актера и једног од најважнијих играча на светској сцени

Поједини заговорници рата стога позивају на обнову војних удара, али не успевају да објасне како ће нови круг бомбардовања постићи оно што за 37 дана није учињено. Даље војне акције неминовно би натерале Иран на одмазду против суседних заливских држава, на шта поборници ратне опције такође немају одговор. Трамп није обуставио нападе на Иран из досаде, већ зато што је Иран почео да удара на витална нафтна и гасна постројења у региону.

Прекретница је наступила 18. марта, када је Израел бомбардовао иранско гасно поље „Јужни Парс“, на шта је Иран узвратио нападом на катарски „Рас Лафан“, највећи центар за извоз природног гаса на свету. Том приликом начињена је штета производним капацитетима за чију ће санацију бити потребне године. Трамп је реаговао проглашењем мораторијума на даље ударе по иранским енергетским објектима, а затим је прогласио и прекид ватре, упркос томе што Иран није учинио ни најмањи уступак.

Процена ризика која је приморала Трампа на повлачење пре месец дана и даље је на снази. Чак и када би Трамп остварио своју претњу о уништењу иранске „цивилизације“ кроз појачано бомбардовање, Иран би и даље био способан да лансира мноштво ракета и дронова пре него што режим падне, под претпоставком да до тог пада уопште и дође.

Само неколико успешних погодака могло би да осакати регионалну нафтну и гасну инфраструктуру на више година, па и деценија, гурајући цео свет, и саме Сједињене Државе, у дуготрајну економску кризу. Чак и да Трамп жели да бомбардује Иран у склопу некакве излазне стратегије – како би симулирањем снаге маскирао своје повлачење — он то не може учинити без ризика од ове катастрофе.

Ако ово није шах-мат, онда смо му веома близу. Према извештајима из протеклих пар дана, Трамп је од америчке обавештајне заједнице затражио процену последица сценарија у коме би једноставно прогласио победу и повукао се. Тешко му се може замерити.

Уздање у колапс режима тешко да се може назвати стратегијом, нарочито када је тај исти режим већ преживео војно и економско мрцварење. Он може пасти сутра, за шест месеци, а можда и никада. Трамп нема толико времена за чекање док цена нафте незадрживо иде ка 150 или чак 200 долара по барелу, инфлација расте, а глобалне несташице хране и других сировина узимају маха. Њему је потребно брже решење.

Пораз САД

Међутим, било какав исход који не подразумева суштинску капитулацију Америке носи са собом огромне ризике које Трамп до сада није био спреман да прихвати. Они који олако позивају Трампа да „доврши посао“ ретко признају колико би то коштало. Осим ако Сједињене Државе нису спремне за копнени и поморски рат пуних размера ради свргавања актуелног иранског режима, а потом и за окупацију Ирана све док нова власт не учврсти положај; осим ако нису спремне да ризикују губитак ратних бродова који спроводе танкере кроз мореуз; осим ако нису спремне да прихвате погубну дугорочну штету по производне капацитете региона која би вероватно уследила након иранске одмазде – повлачење у овом моменту делује као најмање лоша опција.

Политички гледано, Трамп можда с правом верује да има веће шансе да преброди пораз него да преживи много већи, дужи и скупљи рат који би се и даље могао завршити неуспехом.

Пораз Сједињених Држава је, стога, не само могућ већ и известан. Ево како тај пораз изгледа. Иран и даље контролише Ормуски мореуз. Општеприхваћена претпоставка да ће се мореуз, на овај или онај начин, поново отворити када се криза оконча, потпуно је неоснована. Иран нема никакав интерес да се врати на пређашње стање (status quo ante). У медијима се говори о раздору између тврдолинијаша и умерених струја у Техерану, али чак и умерени политичари морају бити свесни да Иран себи не сме дозволити губитак контроле над мореузом, без обзира на то колико повољан споразум веровали да могу добити.

Пре свега, колико је уопште поуздан било какав договор са Трампом? Он се готово хвалио тиме што је ископирао јапански изненадни напад на Перл Харбор када је одобрио ликвидацију иранског руководства усред преговора. Иранци не могу бити сигурни да Трамп неће одлучити да их поново нападне свега пар месеци након постизања договора. Такође, они знају да би Израелци могли поново кренути у напад, јер се просто никада не осећају спутаним да делују ако процене да су им интереси угрожени.

А израелски интереси ће дефинитивно бити угрожени. Као што су многи стручњаци за Иран већ приметили, режим у Техерану тренутно је на путу да из ове кризе изађе далеко јачи него што је био пре рата; не само да је очувао свој нуклеарни потенцијал, већ је овладао и далеко ефикаснијим оружјем: способношћу да глобално енергетско тржиште држи као таоца.

Када Иранци говоре о „поновном отварању“ мореуза, они и даље подразумевају задржавање контроле над њим. Иран ће бити у позицији не само да наплаћује пролаз, већ и да ограничи транзит искључиво на оне нације са којима негује добре односе. Ако се нека држава понесе на начин који се иранским властодршцима не допада, они ће моћи да је казне успоравањем – или чак претњом успоравања – протока теретних бродова те земље кроз теснац.

Иранска моћ

Моћ да затвори или контролише проток бродова кроз теснац већа је и непосреднија од теоретске снаге иранског нуклеарног програма. Ова предност ће омогућити лидерима у Техерану да приморају нације на укидање санкција и нормализацију односа, или да се у супротном суоче са казненим мерама.

Израел ће се наћи у већој изолацији него икада, док Иран постаје све богатији, поново се наоружава и чува своје опције да у будућности постане нуклеарна сила. Могло би се чак десити да Израел остане немоћан пред иранским сателитима: у свету у коме Иран врши утицај на снабдевање енергијом толиког броја нација, Израел би се могао суочити са огромним међународним притиском да не провоцира Техеран у Либану, Гази или било где другде.

Новонастало стање у Ормузу довешће и до корените промене у односу моћи и утицаја, како на регионалном, тако и на глобалном плану. На Блиском истоку, Сједињене Државе су се показале као „папирни тигар“, што приморава заливске и друге арапске земље да пронађу заједнички језик са Ираном. Као што су недавно писали стручњаци за Иран, Руел Герехт и Реј Такеј: „Економије арапских земаља Залива изграђене су под окриљем америчке хегемоније. Уклоните ту заштиту, а са њом и слободу пловидбе, и заливске државе ће неминовно отићи у Техеран да моле за милост.“

И оне неће бити једине. Све земље које зависе од енергената из Залива мораће да постигну сопствене аранжмане са Ираном. Јер какав други избор уопште имају? Ако Сједињене Државе, са својом моћном морнарицом, не могу или неће да отворе Ормуз, то неће поћи за руком ни било каквој коалицији која располаже тек малим делом америчких капацитета.

Англо-француска иницијатива за патролирање мореузом након прекида ватре делује помало као шала. Француски председник Емануел Макрон јасно је ставио до знања да ће ова „коалиција“ деловати искључиво у мирнодопским условима: она ће пратити бродове, али само ако им пратња није ни потребна. Ипак, док је Иран „за кормилом“, мореуз дуго неће бити безбедно место. Кина вероватно има одређени утицај на Техеран, али чак ни она сама не може изгурати отварање Ормуза.

Једна од последица овог преображаја могла би бити ширење поморске трке у наоружању између великих сила. У прошлости се већина светских земаља, укључујући и Кину, ослањала на Сједињене Државе да такве ванредне ситуације истовремено спрече и реше.

Све земље које зависе од енергената из Залива мораће да постигну сопствене аранжмане са Ираном

Сада су земље Европе и Азије, чији опстанак зависи од ресурса из Персијског залива, потпуно немоћне пред губитком енергената који су кључни за њихову економску и политичку стабилност. Колико дуго они то могу да толеришу пре него што почну да граде сопствене флоте, као средство за остваривање утицаја у свету у којем влада закон „свако за себе“ и у коме су урушени поредак и предвидљивост?

Амерички пораз у Заливу имаће и далеко шире глобалне последице. Читав свет види да је свега неколико недеља рата са силом другог реда свело америчке залихе наоружања на опасно низак ниво, а да се брзо решење не назире. Питања која се тиме отварају у погледу спремности Америке за неки други велики сукоб могу, али и не морају, подстаћи Си Ђинпинга да крене у напад на Тајван или Владимира Путина да појача агресију према Европи. Међутим, амерички савезници у Источној Азији и Европи у најмању руку се морају запитати колико су заправо америчка моћ и истрајност поуздане у случају будућих конфликата.

Глобално прилагођавање постамеричком свету се убрзава. Некада доминантна позиција Америке у Заливу само је прва у низу жртава тог процеса.

Извор: The Atlantic

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард