Рељић: У Србију се за пет година вратило 90.000 високообразованих кадрова из иностранства – шта то значи?

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Слободан РЕЉИЋ

У ПОСЛЕДЊОЈ петолетки претходне деценије у Србију се вратило 90.000 високообразованих кадрова из иностранства.

Да иза такве чињенице не стоји Бечки институт за међународне економске студије вест би изазивала сумњу и црни хумор чему су склоне колонијалне колективне психологије. Ми смо учени и многи су научени да се „добро“ овде не дешава.

Све што има „доброг“ на овом свету је у земљама колонизаторима.

Има разних објашњења за „чудо“ повратка: враћују нам се наши дипломци, долазе српска деца из региона, долазе странци… Нешто јесте, али механичка објашњења не могу објаснити тренд.  Јер, 90 хиљада није 900 људи које врати нека породична промена, изненадна љубав, хир поједница…

Прави разлог је оно што се дешава у западним земљама. Кад би се човек усудио да говори о „кризи на Западу“, онда би му – до пре неку годину бацали у лице чињеницу – да људи не иду у Кину, него сви свим својим силама наваљују на Немачку, Америку, Швајцарску…

То би било тачно да је одлазак на Запад значио ускакање у рајску башту, како је то изгледало осмадесетих и деведесетих година. Сви сте знали богате родитеље који су одаваде слали децу „на сигурно“, па онда за њима годинама слали и паре.

Кад су та деца тамо хтела да живе раскошно као овде, њихове зараде им то нису могле обезбеђивати ни близу. Њихов статус у тим друштвима је бивао на маргинама.

С времена на време би таблоиди у колонијалном заносу измишљали неке изузетне каријере „наше“ деце, а истина је била да би се тиме могли похвалити само успешни фудбалери, кошаркаши и још понеко. Тако ако гледате вести о НБА лиги, оне више нису концентрисане на тимове, суперзвезде него на достигнућа „наших момака“.

Међутим, како Запад улази у економску кризу која ће бити неупоредиво тежа од слома 2008., осећа се да и друштвене промене које следе неће бити мање од оних из времена Велике депресије тридесетих, па можда и да све „отклиза“ као онда у ратове и ломове. Ни појам „трећи светски рат“ се не појављује ретко.

А кад је ударила корона пандемија све кулисе и светлећи украси падају, урушава се привреда, сиромаштво и насиље у друштву почиње да испливава, неједнакост постаје животна чињеница… Не, то више није „под контролом“.

Јавља Гардијан ових дана како „девет од 10 локалних већа у Енглеској бележи раст броја људи који користе јавне кухиње – Локалне власти откривају погубан данак коронавируса у домаћинствима која су се борила да спасу кров над главом“.

Гардијанов колумниста Сајмон Џенкинс је пре неколико месеци писао како глад постаје чињеница с којом Краљевство мора рачунати. Неки дан се на друштвеним мережама појавише ноћне сцене са улица Филаделфије… Као из филма „Побеснели Макс“. 

Стотине милиона људи у свету, а десетине милиона по западним земљама, остаје без посла. Оксфам је објавио да је реч `праведност` у најбогатијим земљама мртва и дубоко закопана. У доба корона пандемије најбогатији су се обогатили за још 3,9 трилиона долара, а од сиротиње раје и ситне буржоазије (мала и средња предузећа) извучено је 3,7 трилиона долара. Али, то је само убрзање процеса.

У Немачкој (она нас на Балкану највише занима) у другој половини 2020. било је 556.000 људи без посла више него годину дана раније. То је око 2,7 милиона људи. Током прошле године су углавном нестајала радна места без сталних уговора.

Насупрот томе, стална радна места су мање-више очувана иако су фирме масовно подносиле држави захтев за ткз. скраћени рад због удара кризе. Тада запослени раде мало или не раде уопште, а држава исплаћује око две трећине зараде. Тако је готово три и по милиона људи добијало 60 одсто плате.

Немачки експерт Роланд Бергер је почетком ове године прогнозирао да би пандемија корона вируса могла учини да број људи без после буде пет милиона. То је било пре овог новог закључавања.

Медији све то представљају као привременост. А онда би све требало да крене.

Већ годину дана се варакају са лажним опоравцима, а онда кад се огласи „нови талас“, „нови сој вируса“, отпор народа вакцинацији/имунизацији сиви тонови постају све тамнији.

 Све је парадоксално. Вакцина се представља као решење, а онда кад се по званичним статистикама појави све већи број оболелих прича се обнавља.

Кад је ових дана Ангела Меркел објавила како ће пандемија бити савладана закључавањем на 40 дана, неко је нашао готово истоветне њене реченице изговорене пре готово годину дана…

 И не морате имати знања Себастијана Линка, истраживача тржишта рада у немачком Институту за економска истраживања, да би знали да се „иза фасаде стабилности крију велика померања“.

Оно што се зове индекс пословног расположења у немачкој аутоиндустрији у првој половини прошле године био је минус 87,2 поена. После слома 2008. тај индекс је износио минус 82,9 бода.

У најјачој европској економији потражња је и даље мања него у било ком периоду од 1991. Прошле године је то измерено као минус 108,6 поена, а на врхунцу кризе изазване колапсом америчке финасијске компаније „Леман Брадерс“ у децембру 2008, овај индекс је био минус 78,6 бодова. Многе компаније сматрају да имају превисоке  залихе готових производа.

Наравно, не мора вам се наглашвати да тако једна моћна привреда моли Свевишњег да се кинеска привреда опорави (као и све друге велике привреде у свету), јер без тога прича о расту је безумно трабуњање, али истовремено немачка држава стоји иза Бајденове Америке која свим средствима – и економским санкцијама – удара по Кини, Русији, Ирану.

Не можете у овом времену очекивати ништа логично и нормално.

Глупо је и позивати се на економску логику, као што ће ускоро бити глупо позивати се и на правну регулативу, на слободе и права појединца. Корона капитализам вас управо и учи, да шта год да вам раде најбоље је да се не отимате.

Носите маску иако вам нико није пружио научно образложење да вас она штити од вируса. Јавили су вам да се држите „социјалне дистанце“. Не „дистанце“, него „социјалне дистанце“.

Замислите како ће изгледати наша деца (за које корона вирус није озиљна здравствена опасност) која остану без – социјализације у оном делу с вршњацима.

Кад су пре неког времена нашли дечака који је одрастао сам у шуми, он не само што није знао да говори него није могао ни да живи у друштву.

Шта ће бити у психама наших он-лајн ученика, који онда „слободно време“ проводе на истом екрану уз клипове и игрице. Ваљда ће научити да говоре. Предност ће бити једино у томе што нам ћутање изгледа исто на немачком и српском.

Како ће у таквом друштву изгледати нешто што би се могло подвести под појам људске солидарности. Јер, кад нема посла и кад се домаћем становништву услови живота погоршавају, да би дошљаци ту остали требаће добре воље. Трпљења, жртве. Да не кажемо хришћанске љубави, јер се Европска унија одрекла хришћанства пишући свој устав.

 Али, солидарности, кад је бануо ковид-19, није било у траговима, ни у односу између држава и народа који су у Унији. Отимање о маске, лекове, вакцине, међусобно подметање а при том апсолутна неспособност организације коју предводи Урсула фон дер Лајен коју су у време оно, кад је била министарка одбране Немачке, новинари звали „челична леди“.

Њени корона-успеси као председнице Европске комисије у Бриселу не би је кандидовали на за лидера Еулекса на Косову.

Друштво које се креће у том правцу не може одржавати, ни формално, добре намере према странцу. Флоскуле о људским правима и једнакостима се сада ломе, а свако осећа како се људи за које је до јуче мислио да их зна – мењају.

Кад почну из телевизора да вас бомбардују чињеницама како је у односу на пре две године број деце у Немачкој која живе у сиромаштву порастао за 800 хиљада или да 21,3 одсто становника те земље млађих од 18 година сиромашно, осетићете да сте сувишни као странац свеједно ко сте – ако су ваша деца међу та 3 милиона сиромашне деце али и ако нису.

У оба случаја сте неподношљив терет. Наћи ће се ту неки добар човек или покварен политичар који ће рећи да ви имате иста права, али то не може променити општу атмосферу.

Причаће статистичари још неко време како сте потребни „немачкој привреди“ која, ипак, планира раст. Али, то је слаба утеха. Требаћете послодавцима да би обарали наднице, али ће однос Немаца према вама постати неподношљив јер им извлачите паре из џепа и то у време кад се све теже живи.

Ствари ће се све више компликовати. При том се не може знати ни у којим све правцима ће то ићи. Повратак, вероватно не малог броја људи у „своје земље“ је, чини се, известан. Пред тим дешавањима све ће се претворити у низ проблема.

Долазе људи, а ни ви немате шта да радите. Доносе нове навике, фрустрације, депресије, нове свој животне сапутнике… Овде се не може организовати онакав живот какав су они тамо живели, али неће моћи ни овакав какав ми сад живимо. Пандемија беде и сиромаштва биће темељније посејана од пандемије вируса.

Политичарима неће бити проблем да оне жалосне приче о одласку наших способних људи преокрену, таблоиди ће своје лажне жалопојке о „одласку наших најспособнијих“ залити детаљима о насиљу, криминализацији…

Истина је и да ће се незадовољства тих људи слити у наше горке напоре да од овог друштва направимо место за „бољи живот“. То ће повећати потенцијал наших друштва да разумеју злокоб света којим смо окружени.

Сви ћемо бити на граници неких револуциноарних преокрета. Наравно, мало ко ће зажалити за оваквим суморним парадржавним коснтруктима које су нам Западњаци набацили као лудачке кошуље. Али такве промене не носе само добро. Уосталом, сетиће се наши старији суграђани како је то сваки пут на овим просторима изгледало.

Овај текст нема претензије да констурише решења и дели залудне савете. Написан је само као могући оквир за размишљање о проблему који нећемо моћи избећи ако чврсто одлучимо да не мислимо о могућности да нам се ово догоди.

sveosrpskoj.com
?>