Рељић: Немачка има осећај да је дошло њених пет минута да узме под своје «западни Балкан»

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Слободан РЕЉИЋ

СКУПШТИНА Републике Српске је одлучила да је против увођења санкција Русији.

“Противимо се увођењу санкција Руској Федерацији и сматрамо да је неутралан став по питању сукоба Русије и Украјине у интересу Републике Српске.“

Одлука је последица дуге истрајне политике да је Босна и Хрецеговина могућа само у складу с правилима успостављеним Дејтонским споразумом.

Истовремено немачки Бундестаг, такође истрајно, наставља да се уплиће у „српски проблем“ на начин a да ништа од међународних докумената и међународних одлука није у реду, нити га треба поштовати, уколико се не слаже с интересима и плановима Немачке.

Срби су се ових дана сетили да то Немци на овим просторима тако раде одувек. Неријатељство немачких власти према Србима је политичка константа, иако не можемо а да не приметимо да је одувек бивало изузетних Немаца који су се усуђивали да и o овоме не мисле као њихове власти.

Данашњи „лукави“ Немци који заседају у Бундестагу одмах објашњавају своје разлоге зашто се према међународним обавезама односе као према прљавој крпи – све „у циљу доношења резолуције која би обухватила: измену Дејтонског споразума, измену Устава БиХ, подршку Кристијану Шмиту, укидање конститутивности народа, одговорност Срба за дестабилизацију итд.“

У објашњењу се немачки „самокритично“ утврђује да је „тужни врхунац злочина био геноцид над Бошњацима у Сребреници, први геноцид у Европи након Другог свјетског рата.“

И онда експертски позор да су „рат у Босни и Херцеговини и геноцид у Сребреници изузетно опасне последице више националистичке и етно-националистичке политике. То је политика, која конструише претпостављену групну припадност, дели људе и хушка једне на друге и која не зазире од померања граница, протеривања и убистава“, описују брижни Немци потомке народа према коме су се њихови дедови пре осам деценија односили као према стоци на кланици.

И закључак закључака: „На крају, али не и најмање важно, ‘рат у Босни’ и геноцид у Сребреници представљају неуспех међународне заједнице да се успротиви са свом одлучношћу тој политици.“

Чекајте, „међународна заједница“ је тзв. колективни Запад (НАТО и ЕУ) који је себе тако називао. Дакле, нису то ни Кина, ни Русија – само Запад. У то је спадала и Немачка. Колико су их припуштали Американци.

И они који су доживели неуспех у босанском лонцу попију пиво, обришу браду и – сад ће они то да поправе!

Они који су то, и по сопственом признању, упропастили!

И, шта нуде? Демократска Немачка поштујући право народа суверене државе (колико је то Босна?) да нема право да одлучује ни о чему, верује да она, Немачка има право да ултимативно сугерише да се „предано прати приближавање Босне и Херцеговине НАТО-у и да активно доприносе имплементацији Акционог плана за чланство“.

Бундестаг даје БиХ право да она изабере да „буде члан НАТО“!? Зашто ли се то данас још увек зове демократија? Због демократских потенцијала НАТО-а сигурно.

А Србија? Немци као наши “пријатељи“ нама ништа не верују. Наш званични став је трагикомичан: стојимо постојано и примамо непријатељско пријатељство. Што ми више гурамо на „европском путу“ то они више сумњају.

Каже иста Бундестагова Резолуција: „Припадници политичког вођства Србије не само да се не дистанцирају од етничко-националистичких идеја ‘Велике Србије’, већ својим изјавама потпирују такве идеје.“ И, мислите да ишта у глави Немца у недавно успостављеној Великој Немачкој данас може без Руса? Грешите.

Руси су им и дали Велику Немачку, без испаљеног ћорка. И, не може.

„Не треба ни потцењивати енергичну подршку руског руководства под председником Путином снагама подела у региону.“ Дакле, Владимир Владимирович. А ми смо мислили да Немци то не виде.

И, сада они који су правили, поносито наступајући, овакву обесмишљену Босну знају – решење. Иронија би била неподношљива кад пред нама не би био Запад који више не зна шта да ради и одавно не пази шта говори.

Друштво гомиле!

Кад погледате данашњу Европу – видите безглаву гомилу и „корисне идиоте“, као њихове вође.

То је свет без великих личности које имају преглед ситуације. „Просто, данашњем човеку недостаје времена да на миру размишља, тако да људи више немају одважности да заступају погледе који одступају од става већине. Већина људи не тежи да уђе у дијалог с људима који ипак мисле слободно и суверено, а то је увек мањина, већ се задовољавају да их мрзе“, уочио је то већ Фридрих Ниче, а ствар се отада развијала итекако.

Мржња као политички аргумент. Ствари су отишле толико далеко да су и београдске власти, чије је разумевање за немачке притиске и млатретирање пословично – морале да реагују. „Министарство спољних послова Србије саопштило је да интервју са амбасадором Немачке у Србији Томасом Шибом, који је објављен у ‘Политици’ под насловом Донбас и Косово не могу никако да се упореде, садржи низ нетачних тврдњи и квалификација.“

Револуционарна промена! Јер, овај Шиб се овде редовно оглашава (док се Хил не сети да Немцима, ипак, треба зачепити губицу) и вазда говори исто.

Те, нема ништа нормалније него да у гостопримству државе Србије „амбасадор Шиб износи нетачну тврдњу о ‘угњетавању Албанаца и њиховом искључењу из јавног живота’ и, игноришући читав низ чињеница и резолуција Савета безбедности УН“, па закључује „да се НАТО одлучио за напад на СРЈ ‘тек када су била исцрпљена сва средства дипломатије’“.

И џаба га подсећа МСП „да су Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене обавезе свих чланица УН ка очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (данас Србије) док су акти тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као ‘терористички’, те да је Савет безбедности УН у више наврата изричито осудио терористичке акте ОВК.“

Неће Шиб узети на знање ни да је „у периоду који претходи агресији на СРЈ, Министарство спољних послова Немачке 12. јануара 1999. Управном суду у Триру указало да ‘операције (српских) снага безбедности нису биле усмерене на косовске Албанце као на етничку групу, већ на милитантне противнике и њихове наводне следбенике’“.

Не долази у обзир ни да узме уста да „и поред систематског кршења међународног права и Резолуције 1244, Косово ни данас није, ни де јуре ни де факто, формирано као независна држава“.

Неће Шиб, јер не узима то у обзир ни кенацелар Шолц. Ни Бундестаг. Ни Бундесвер. Ни БНД. Ни „слободна немачка штампа“.

Београдска Адвокатска канцеларија Радић, чија су знања о немачком праву и немачкој култури озбиљно утемељена – а која с времена на време с тим осећајем пише писма подсећања немачким државним телима – поводом резолуције која је „својеврсна оптужница против Срба“ позвала је Бундестаг на правило – Audiatur et altera pars и подсетила да су „током последњих бомбардовања Срба у периоду од 1994. до 1999. године (без одлуке СБ УН, а у циљу опстанка НАТО-а), Срби стављени у потпуну међународну изолацију од 30. 5. 1992. до 1. 10. 1996. (Рес. ГС УН 757 – Рес. ГС УН 1074.).

Колико нам је познато, овај период детаљно је забележен у записницима и у другим списима, посебно када су се помињале улоге немачких функционера: министра иностраних послова Х. Д. Геншера, канцелара Хелмута Кола, министра спољних послова, правде и шефа БНД-а Клауса Кинкела, канцелара Герхарда Шредера, министра спољних послова Јошке Фишера, министра одбране Рудолфа Шарпинга и других – у вези: насилног разбијања Југославије, превременог признања отцепљених република бивше Југославије Хрватске и Словеније, наводног плана ‘Поткове’ против косметских Албанаца, наводних ‘логора косметских Албанаца на стадионима’, легалности ангажовања немачких војних снага против Срба супротно Споразуму 2+4, немачком Уставу (Grundgesetz), Повељи УН и сл. У то време, како је пренео Шпигел, Кинкел је изјавио да Србију треба бацити на колена (https://www.spiegel.de/politik/serbien-in-die-knie-zwingen-a-71084829-0002-0001-0000-000013681505).“

Наравно да Немачку у овом расположењу – кад канцелар Шолц види шансу, док Американци муку муче са невољама у Украијини и Јужном кинеском мору да коначно, „окупира“ (ускоро ће ово моћи без наводника) Западни Балкан и успостави немачку контролу (послаће се и немачки војници) – неће обратити пажњу на чињенице. Немачка има осећај да је „дошло њених пет минута“.

Коначно, сви „на колена“! Морали би се томе придружити и Срби.

Док Шиб млатара по Београду, Кристијан Шмит и даље изиграва Високог представника у Сарајеву.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик затражио је „да се као странац депортује високи међународни представник Кристијан Шмит јер руши уставни поредак земље“, пошто је немогућност договора три народа око избора решио као да на то само он има пуно право. „Ја сам сматрао да Председништво треба да потврди да БиХ нема високог представника јер он није именован резолуцијом Савета безбедности, а све његове радње су ништавне, примерено је и да се уклоне из БиХ по процедури предвиђеној за странце који нарушавају уставни поредак у БиХ“, рекао је Додик.

Он је додао да ту његову иницијативу нису прихватила друга два члана Председништва Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, изабрани од стране бошњачког народа.

На шта се овде човек може позвати? На право? На међународно право и међународне уговоре? Дејтонски споразум, Устав дејтонске Босне, на немачки устав? Не, ни на шта.

Немци који су имали неке од највећих правника у прошлом времену – до права, опет не држе, нити планирају. Докле се тако може? Не може задуго. Они планирају да се то може решити тако што ће Србе оптужити да се не држе права. Ни то не може задуго. И то не само због Срба.

Немци то добро знају.

sveosrpskoj.com