РАТ ПРОТИВ ХРИШЋАНА ДАНАС И ОВДЕ:   ПРОГОН ХРИШЋАНА НИЈЕ НЕСПОРАЗУМ 

ИСКРА на Фејсбуку

Оно што се дешава у свету данас је прогон хришћанске вере свим силама. За сада, још нема хапшења и убијања, али тријумф свега антихришћанског је на делу, од елџибитничког преврата до настојања да се свака истина заснована на Еванђељу уклони из јавног простора. Како каже литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна: „У очима света бити хришћанин већ је злочин, злочин достојан смртне казне. Прогони Цркве никад нису пуки људски неспоразум. Они у себи увек крију антихристов умишљај; свагда су засновани на антихристовом покушају да погуби Цркву Христову. И то је заиста тако, макар поједини гонитељи не схватају ни те замисли, ни те циљеве, мислећи да, док убијају, служе вишем циљу. (…) Ако би нам се поставило питање зашто свет мрзи Цркву, могли бисмо одговорити – то је зато што га Црква спречава да остане у својој фактичности.“

И то смета. Зато нама, хришћанима, није дозвољено да постојимо.                                                                                                 СЕЋАЊА РУМУНСКОГ СВЕШТЕНИКА                          Румунски свештеник, отац Георгије Калчиу, два пута је робијао под комунизмом. Ево његовог првог, младалачког искуства:“У мају 1948. године сам био ухапшен са групом студената. У почетку су хапсили свештенике, монахе и монахиње заједно са политичарима Либералне или Сељачке странке, које су биле стари је, некомунистичке партије у Румунији. После тога су почели да хапсе нас: интелектуалце, студенте, средњошколце и тако даље.                                        Имали су посебан програм за сваку категорију. На пример, политичари су хапшени. За врло кратко време су ста- вили у затвор и стрељали људе као што је Маниу, оснивач Сељачке странке, или Братиаануа, који је створио Велику Ру- мунију после Првог светског рата. Сви су били стари – се- дамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци. У року од пет го ди на сви они су умрли. За интелектуалце, направили су затвор у Ажуду са веома строгим режимом. За нас, студенте, направи ли су Питешти – место са посебним режимом.“

Калчиу је сведочио да циљ режима није био да их побију, него да их превасипитју. Похапшени су били хришћани, по четворица у затворској ћелији, и они су се свакоднево молили Богу. Секуритетеа је решила да то спречи:“„Преваспитавање” значи да би увели у нашу ћелију групу затвореника који су већ били „преваспитани” и они би почели да нас муче. Остати са мучитељем две или три седми- це, дан и ноћ, и бити мучен све време – то не можете ни да замислите! Дан и ноћ бити мучен, сваког мину та бити вређан, ударан, тучен, дужан да кажеш ствари против Бога, против својих родитеља. Циљ „преваспитавања” је био да промениш мишљење, да промениш став, да од тебе нашраве новог човека. То је трајало тако три године у Питештију. Многи од нас су умрли. Многи су полудели. Остали су се потчинили.“                                                                                   Касније, када су били распоређивани по другим затворима, са задацима да шпијунирају робијаше, сретали су свештенике и монахе који су знали шта су доживели, и помагали им да се врате себи. Калчиу ће, тако, постати  свештеник кад изађе из затвора.

КОНАЧНИ ЦИЉ ПРОГОНА                                               На крају историје, светом ће владати антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Пре но што заузме власт, претвараће се да је добар и побожан, и хуманиста, и дародавац човечанства. Али, то ће бити само привид.                                                                                Према предсказању светог апостола Павла, антихрист ће сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог (2 Сол. 2, 4); у овом периоду своје јавне делатности он ће се показати свом свету као противник свега светога на земљи, тј. разоткриће се као стварни противник Христа Спаситеља, нашег Истинског Бога.                                                                              Једном заузевши храм и прогласивши се за бога, он ће тиме дати знак а уједно и наређење да се у све храмове хришћанске и нехришћанске поставе његови прикази (статуе и иконе) и да им се сви људи поклањају као њему лично, као представама бога. И заиста, у храмовима ће започети да служе антихристу као Богу. Ово скрнављење светиње хришћанског храма и хришћанске вере у Светом Писму се тајанствено унапред објављује у изрекама о гнусоби опустошења на светом месту (Дан. 9, 27; 12, 11; Матеј. 24, 15–21; Лука. 21, 20–24).                                                             Заузевши световну власт, антихрист ће нагло променити своје понашање. Уместо лицемерног и обазривог односа према људима, уместо лажне глумачке добронамерности према противницима, он ће отворено иступити као немилосрдни прогонитељ свих верујућих хришћана који не пристају да му се поклоне као Богу. И потираће свеце вишњега, и помишљаће да промијени времена и законе (Дан. 7, 25; Отк. 12, 13–17; 13, 6–7). Отворено јавно хришћанско богослужење мораће да се прекине. Антихрист и његове присталице гониће и мучиће проповеднике речи Божје и извршиоце хришћанског богослужења, водиће рачуна о томе да се нигде не врши Евхаристија, али ипак проповедање речи Божје неће умући, и богослужење се неће прекинути, а Евхаристија ће се вршити, али, наравно, само на скривеним местима, као у првим вековима хришћанства.

Размишљајмо о томе, у дане у које смо, под влашћу коронократије, гледали ( и гледамо ) како се свуда у свету затварају храмови.                                                              НАЧИН НА КОЈИ СЕ ВОДИ БОРБА                                          И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10, 38).                                                          Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.                                                     Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2, 19; 6, 14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој животни подвиг окончали мученичком смрћу.                     На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3, 18–19).                                                                       Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих „земаљских анђела и небеских људи“, као и „праведника“ који су живели у свету али се нису упрљали од њега.

То је једини начин да опстанемо у овоме свету, тражећи онај, напролазни.

 

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.