ПОВОДОМ ИЗБОРА НОВОГ ПАПЕ: Шта православни свеци кажу о папизму!?

Ватикан

ШТА ПАПИЗАМ УЧИ О ПАПСКОЈ НЕЗАБЛУДИВОСТИ?

Православни хришћани увек морају да знају – папизам је јерес, и то највећа у историји хришћанства. Свети Јустин Ћелијски је говорио да је папа пао трећим најтежим падом у историји људског рода: Адам је напустио Бога, Јуда је издао Бога, а папа је себе прогласио за бога – „незаблудивог по питањима вере“. Дакле, папа није лично непогрешив ( и он се исповеда код духовника за личне грехе ), него, што је још страшније, римокатолицизам учи да је папа као ( Боже, опрости ) Дух Свети – незаблудив по питањима вере. Тај догмат, коначно обзнањен на Првом ватиканском концилу, важи и данас. Доносимо га онаквим какав је у званичном „римокатоличком катекизму“, објављеном на свим светским језицима па и у Хрватској, у „Кршћанској садашњости“, 1994. године (додуше, ми га доносимо без фусонта):

„880. Успостављајући Дванаесторицу, Крист „их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих“. Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски“.

881. Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учиниостијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. „Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом“. Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.
882. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, „трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа тако и мноштва вјерника“. „Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити“.
883. „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом.“ Као такав, бискупски је збор „такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (…); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа“.

884. „Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору“. „Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник“.

885.Бискупски збор, уколико је састављен од многих, изражава разноликост и опћенитост Божјега народа, а уколико је окупљен под једном главом, изражава јединство Кристова стада“.

886. „Поједини су бискупи видљиво почело и темељ јединства у својим посебним Црквама“. Као такви „врше своју пастирску управу над дијелом Божјег народа који је њима повјерен“; при тому им помажу свећеници и ђакони. Али, сваки од њих, као члан бискупског збора, дијели бригу за све Цркве, што понајприје показује „управљајући добро својом црквом као дијелом опће Цркве“ и тако придоносећи „добру читавог Мистичног Тијела, које је такођер тијело Цркава“. Та се брига напосе односи на сиромашне, на прогоњене због вјере, као и на мисионаре који дјелују по свој земљи.

887. Партикуларне Цркве, су  с једне и исте културе, творе црквене покрајине или веће цјелине назване патријархатима или регијама. Бискупи тих цјелина могу се ујединити у покрајинске синоде или конциле. „Слично могу данас бискупске конференције дати многоврстан и плодан принос, да се колегијални дух доведе до конкретне примјене“.
888. Бискупи, с презбитерима, својим сурадницима, „имају првенствену задаћу да свима навијештају Божје Еванђеље“ по одредби Господњој. Они су „гласници вјере, који доводе Кристу нове ученике, и аутентични учитељи“ апостолске вјере „обдарени Кристовом влашћу“.
889. Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола,Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у свој назаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере.
890. Послање Учитељства везано је уз коначни значај Савеза који је Бог у Кристу склопио са својим народом; треба га штитити од застрањења и слабоћа и јамчити му стварну могућност да без заблуде исповиједа праву вјеру. Пастирска је задаћа Учитељства дакле усмјерена да будно пази да народ Божји остане у истини која ослобађа. Да би испунили ту задаћу, Крист је пастире обдарио каризмом незаблудивости у питањима вјере и морала. Вршење те каризме може попримити више облика:
891. „Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељсвих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (…) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником“, особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује „да треба вјеровати као од Бога објављено“ и као Кристов наук, „те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу“.Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.
892. 892. Божја је асистенција такођер дана насљедницима апостола, кад научавају у јединству с Петровим насљедником, те, на особит начин, Римском бискупу, пастиру цијеле Цркве, кад они – у вршењу редовитог учитељства, и кад не иду за незаблудивом дефиницијом нити се изјашњавају „на коначан начин“ – предлажу наук који води бољему схваћању Објаве упитањима вјере и морала.Уз то редовито учење вјерници и треба да „пристају с религиозним послухом“ који, ако се и разликује од послуха вјере, ипак га продужује.“

Тако паписти уче.

Сва Црква од Истока је то учење увек порицала, јер је лаж и заблуда. Христос је Глава Цркве и њему не треба папа као „намесник Христов на земљи“. Сви свеци православни тако су говорили и говоре. Ко папу признаје за једнаког православним архијерејима, налази се у заблуди и лаже – и себе и друге.

Погледаћемо, као пример, само једног, великог православног свеца ( упокојио се пре нешто више од једног столећа ) који је о томе говорио гласно и јасо.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ О ПАПИЗМУ

Дивни и дивотни руски светац и чудотворац ( упокојио се 1908. године ), Свети Јован Кронштатски, говорио је:“Срж римокатоличке гордости и римокатоличке лажи у догми, у управљању и моралном учењу јесте примат папе, измишљено и погрешно схватање речи Спаситеља: Ти си Петар, и на овој стени сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати (Матеј 16:18). Сви Свети Оци првог и наредних векова признали су, па и саме православне папе, да под темељем – крајеугаоним каменом Цркве – морамо подразумевати самог Господа Исуса Христа:  камен темељац је Христос. Као доказ, најтачнији и најјаснији, наводим речи које имају сличан обрт из Јеванђеља по Јовану: разрушите ову Цркву (Јован 2:19) (под Црквом се подразумева Храм Тела Господњег нерукотворени, а не Јерусалимски храм, како би неко могао помислити). Под Црквом је Господ подразумевао управо Своје Пречисто Тело, као што се под каменом темељцем мора подразумевати Христос, а не наследник апостола Петра, или сами Петар. То је јасно. А папе су себе замишљале као главе Цркве и њен темељ, па чак и као намеснике Христове, што је апсурдно и неспојиво са било чим. И отуда све хвалисање римских папа и њихове дугогодишње претензије на примат и произвољну власт над целом Васељенском Црквом. Папе су, уосталом, у својој папској Цркви изводиле све врсте трикова, уводиле све врсте лажних догмата, што је довело до лажи и у вери и у животу. Ово је потпуно јеретичка црква.“

Свети Јован је говорио и ово:“Бог је строго казнио и наставља да кажњава римокатолике због намерног лажног тумачења Христових речи апостолу Петру: “На овој стени сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати.” Сматрајући папство, а не Христа, угаоним каменом Цркве, и замишљајући себе као главу Цркве и намеснике Христове на земљи, папе су запале у најгрубље, најкатастрофалније грешке и повукле цео римокатолички свет у понор лажи, измишљајући нове лажне догмате и искривљујући древне, неопходне за спасење. Римокатолици су отпали са стене Христове вере и пали су у понор грехова и свих врста страсти, посебно у гордост и охолост, у страшно непријатељство према Источној Истинитој Цркви и њеним догматима и богослужењу са обредима установљеним од памтивека. Римокатолици мрзе Православну Цркву и православне хришћане ђаволском мржњом и називају их свим могућим богохулним именима, тиме хуле на самог Христа – Главу Цркве, свете апостоле, васељенске и помесне саборе и све свеце Православне Цркве, прослављене од Бога. Где је срж раздора и мржње између Римокатоличке цркве и Православне цркве? У претерано преувеличаном мишљењу папа о себи самима, о њиховој супериорности над епископима – источноправославним јерарсима, у њиховој огромној гордости; у лажном тумачењу речи Господњих, упућених апостолу Петру: Ти си Петар, и на овој стени… Стена је Христос, а не Петар, који се три пута одрекао, иако је своје одбацивање искупио сузама покајања и засијао пред лицем апостола. Упоредите, католици, ове речи Господње Петру са речима које је Спаситељ упутио фарисејима: „Разрушите ову Цркву (Његово Тело) и подигните је за три дана.“ Он је дакле говорио о Цркви Свога Тела; тако је говорио о Васељенској Цркви и истовремено о васкрсењу Свога Тела, тј. општем васкрсењу. Идеја да је Господ наводно сазидао Цркву на Петру, а не на себи – ова идеја, која је била главама римокатолика и коју су они увек тумачили у корист „Петрових наследника“, папа, као поглавара Цркве и намесника Христових, изокренула је све наглавачке у Римокатоличкој цркви: они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и господством над целом Црквом Христовом; они су тобож судије свим епископима; они су прогласитељи и тумачи догмата; они наводно могу мењати саме Свете Тајне у Цркви по сопственом нахођењу; канонизују свеце које немају; лишавају лаике крви Христове; децу приликом крштавања обливају, а не погружавају их у воду итд.“…„…Заједништво Римкатоличке цркве са Небеском Црквом је јадно, хладно, сужено, беживотно, не као у Православној Цркви – живо, мудро, потпуно, свеискрено, уз свепоштовање. Свуда и само папа и папа; њему се свуда одаје почаст, а не свецима; свеци Истока и Запада су умањени, скривени, стављени у таму и само за показивање понекад се приказују верницима, посебно туристима. А литургијски отпусти у Католичкој Цркви су тако немарни и хладни: „Ita messa ett“ – идите, миса је завршена. А у нашој Православној Цркви, какви побожни, смирени, пуни наде у Христа узвикују: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Мајке Своје и свих светих, помиловаће нас и спасиће нас, јер је добар и човекољубив.“ Папа контролише судбину небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светаца по својој вољи: уводи људе у чистилиште и изводи их по својој вољи, дели индулгенције верницима. Било би једноставно смешно да није тако изузетно тужно и разорно. И како то да папе, кардинали, прелати, свештеници и сами језуити то не примећују? На крају крајева, римокатоличка вера је по својој природи збркана. Све је продато, све је папа узео у руке, целокупно спасење римокатолика. И зато немају прослављених светаца; постоје само [фабриковани], направљене по папском хиру. И Православна Црква, попут Рајског врта, засађена је светитељима; Ево новог светитеља – Јоасаф Горленко, надбискуп Белгородски, толико је чуда учинио, али још није канонизован. Колико их је тек спремно за канонизацију? О, Православна Цркво! Колико си само животна, света и поштовања достојна!“

АРИХЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ: СВЕТИ ПРАВЕДНИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ И РИМОКАТОЛИЧКИ ПАПИЗАМ

У временима у којима живимо, када се чује толико лажних речи о такозваном „уједињењу цркава”, када се шири и јача „екуменистички покрет”, изазивајући много чије одушевљење, и периодично се, на „сесију”, окупља Ватикански концил, сви истински православни Хришћани треба да се благовремено сете какво је мишљење о римокатоличком папизму имао наш светло прослављени велики праведник, молитвеник и чудотворац Јован Кронштатски.

Ево како он, на пример, пише у својим Мислима о Цркви: „Ниједно исповедање Хришћанске Вере, осим Православног, не може Хришћанина привести савршенству хришћанског живота, нити светости, савршеном очишћењу грехова и нетрулежности, јер друга исповедања неправославних садрже „Истину у неправди” (посл. Рим.), помешали су ташто мудровање и лаж са истином и немају она богодарована средства очишћења, освештења, препорода, која има Православна Црква. Искуство векова, или Историја Православне Цркве и других цркава, показивале су то и показују са поразном очитошћу. Сетите се мноштва светаца наше Цркве, прошлих и садашњих времена, и њиховог одсуствовања, након поделе цркава, у другим неправославним црквама, католичкој, лутеранској, англиканској”.

Још једна потресна мисао Светог Јована: „Постоји мноштво одвојених хришћанских вероисповести, са различитим спољашњим и унутрашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, неретко противном божанственој истини Еванђеља и учењу Светих Апостола, васељенских и помесних сабора и Светих Отаца. Не могу се све оне сматрати за истините и спасоносне: неразликовање вера, или признавање сваке вере за једнако спасоносну, води безверју и охладнелости вере, лености у испуњавању правила и устава вере, охладнелости Хришћана једних према другима. „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу” (Лук. 22, 31). То је он, сатана, и начинио, и још увек чини – он је створио расколе и јереси. Строго се држи Једине, Истините Вере и Церкве: „Једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију” (Ефес. 4, 5).

У чему је безгранично превасходство наше Свете Православне Цркве? „Православна Црква превазилази све неправославне цркве; прво, својом истином, својим православљем, сачуваним и освојеним крвљу апостола, јерараха, мученика, преподобних и свију светих; друго, што најистинитијим начином руководи на путу ка спасењу (то је раван, прави и истинит пут што на истински начин очишћује, освештава, обнавља посредством јерархије, Богослужења, Светих Тајни, постова); треће, што на најлепши начин учи да се Богу угађа, на најлепши начин води покајању, исправљању, молитви, благодарењу, славословљу. Где су такве молитве, благодарења и прозбе, тако дивно Богослужење, као у Православној Црви? – Нигде”.

Свети Јован Кроншатски силовито и убедљиво говори о ружноти крајеугаоног камена папистичке догматике – лажном учењу о поглаварству римског папе, као „непогрешивог намесника Христовог”.

Ево његове речи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник – папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? – Не може! Намесника царевих или Патријархових у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су нелепи они који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом.” Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: „Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква – у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тзв. непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава ad maiorem Dei gloriam (за већу славу Божју).”

„Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА СВЕМОГУЋИ ЦАР, ПОБЕДНИК НАД АДОМ ИСУС ХРИСТОС. Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кнежева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно, вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и наклоности људи. Један човек не може сам да се бори; па и велика заједница, али без Главе – Христа – ништа не може да учини против таквих непријатеља – лукавих, мудрих, стално будних, који изванредно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцу неопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника Христових, који су победили непријатеље спасења силом благодати Христове, као и од земне Цркве Православне, од пастира и учитеља, затим – од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћница човеку – хришћанину у борби против видљивих и невидљивих непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу   Божјој,   и   ми   припадамо.   КАТОЛИЦИ   СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве – Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату”.

А ево како дубоко и прецизно Свети и праведни Јован указује на први узрок зла у римокатоличком папизму: „Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле – лажни догмати, одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле – разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције (попустљивост); одатле – унакажавање догмата; одатле – фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле – устајање на познање Божје (II Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за већу славу Божју.”

„Папе и паписти су се тако погордили и понели да су умислили  да  критикују  самога  Христа,  Саму  Ипостасну Премудрост Божју и (под изговором развоја догмата) у својој гордости, тако далеко дошли да су променили неке од Његових речи, заповести и установа, које не смеју бити промењене до краја света и века, на пример, реч о Духу Светом, заповест о Чаши Пречисте Крви Његове, Које су лишили мирјане, ни у шта не рачунајући речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође” (I Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба користе пресан”. Та гордост и јесте извор безмерног фанатизма и убиствене мржње према свима који мисле друкчије, оних особина којима се папизам прославио током своје историје: „Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа!“(Лк. 9, 55)?

Ево до чега је код римокатолика довела замена Христа папом: „Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а не за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомирљивости, дволичности, лажи и лукавства .”

У нашој православној Цркви, по мишљењу светог праведног Јована, чак и само богослужење нам стално напомиње наше духовно јединство са заједничком за све нас хришћане главом, Христом, што је потпуно нарушено код римокатолика и код протестаната, који су унаказили саму идеју Цркве.

Свети Јован вели: „Приликом сваког богослужења, домаћег, личног или заједничког, у духовном погледу православног хришћанина јавља се идеја, мисао о једном духовном телу, које је тело Христа, стуб и тврђава истине, чија је Глава сами Христос Бог.

Црква Христова састоји се од три поколења – небеског, земног и преисподњег, зато света земаљска Црква свакодневно, као поколење земаљско, заступа пред Својом Главом и моли за опроштај греха, оних који су умрли у вери и покајању да буду примљени у Царство Небеско – и као посреднике свог заступништва призива чланове Цркве Небеске и Саму началницу духовног назидања Цркве – Мајку Божју, да њиховим молитвама Господ покрије грехе њихове и да их не лиши Царства Небеског.

Нама, на земљи живећим припадницима Цркве Божје, врло је утешно да верујемо, да знамо и да се надамо да се духовна Мати наша, Света Црква, непрестано и даноноћно моли за нас, да се ми увек налазимо под Благодатном заштитом Самога Господа, Богомајке, Светих Ангела, Претече и свих светих. Код католика глава Цркве је папа, човек који греши (мада је неправилно проглашен непогрешивим) и, као такав допустио је много погрешака у Цркви Христовој, и самим делима таквим се показао, и сами појам о Цркви Божојој унаказио и оковао духовну слободу и савест хришћана – католика, излажући у исто време неправедном хуљењу и одбојности католика Православну Цркву, стуб и тврђаву истине. Код протестаната – Немаца и англиканаца – сасвим је изопачен појам Цркве, јер код њих нема благодатног законитог свештенства, нема Светих Тајни, осим крштења,  и  нема  (најважнијег)  причешћа  Тела  и  Крви Христове; нема поколења небеског – Цркве небеске: не признају свеце; нема поколења преисподњих – не признају покојне и не моле се за њих, сматрајући то ненужним.  Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу – Најсветијој Глави, јединој Глави Цркве Божје на земљи! Слава Богу у Тројици, што ми нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу свете Цркве грешног човека!”

А ево како је свети праведни Јован Кронштатски гледао на све који не припадају Православној Цркви: „Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.

„Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и присаједињења Православној Цркви? Неопходност напуштања лажних вера и вероисповести, одрицање од заблуда, исповедање Истините Вере и покајање за све претходне грехе, обећање Богу да се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да се живи у врлинама.”

Ево јасне и категоричке осуде сада тако модерног „екуменизма”, коју је изнео Свети Јован Кронштатски. Тај екуменизам је већ захватио све помесне православне Цркве.

Ето силног и одлучног одговора свим „екуменистима”, који под видом тобожње „хришћанске љубави” пропагирају истовредност и равноправност свих вера и конфесија!

У закључку би требало да наведемо, као једну очиту и добру илустрацију речи Светог Јована Кронштатског о „духу лажи” у римокатоличком папизму, повест о томе како су римокатолички жупници и фратри клеветали Светог Јована да је он, тобож, прешао у католицизам, па се тек онда прославио својом прозорљивошћу и чудима. Та клевета, без обзира на сву своју бесмисленост, понављала се и касније. Године 1932. у граду Вилну, у језуитском часопису „Ка сједињењу”, неки жупник Семјацки није се постидео да напише следеће: „Отац Јован Кронштатски је учинио много чуда док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудотворства га је оставила”.

Ето како на ту фантастичну измишљотину одговара сам свети праведни Јован у својој беседи изговореној у граду Витебску, у цркви Светих Петра и Павла, 7. априла 1906год.:

„Веома сам желео, драги оци, браћо и сестре, да се са вама попричам овде, у вашем граду и храму, на славу Божју и наше Свете, беспорочне вере и Цркве, и на утврђење ваше на спасоносном путу. Зашто сам нарочито желео да причам с вама? Ево зашто: Живећи и служећи у Кронштату као свештеник ево већ педесет и прву годину, у последње време почео сам да примам много писама из западног пољског краја, нарочито гродњенске и вилненске области, која су писана, да тако кажем, у крвавим сузама, са горким жалбама на католичке патере, и њихове сараднике, лаике – католике, на прогоне православних с њихове стране и принуђавање православних, путем сваковрсног насиља, да пређу у католицизам, при чему патери без икаквог зазора савести клевећу мене да сам тобож прешао у католичку веру, да је и сам цар тобож постао католик и да свима заповеда да примају католичку веру. Тако несавесно клеветајући мене и цара, католици су многе православне сељаке принудили да приме католичку веру и наметнули им веру туђу. То ли је дух Христов? Не доказују ли тако патери да католичка вера у себи нема животне силе која покорава ум, срце и вољу човека да јој добровољно следи, и то да њени следбеници правомислеће људе привлаче само насиљем и обманом?

Драги оци и браћо! Ви знате моје чврсто пребивање и служење у Цркви Православној већ педесет година; знате, можда, и моју свагдашњу ревност за праву веру, знате за моје многобројне списе на славу Бога и Цркве Православне, и за многобројна знамења силе Божје, које се нису јавила само над православнима, него и над католицима и лутеранима, па чак и над Јеврејима и мухамеданцима, када су се они с вером обраћали посредништву мојих молитава. О томе сведоче новинске хронике и нелажни, праведни искази очевидаца. Сада сведочим и ја пред свима вама и пред Свевидећим Богом да и до сада не оскудевају код нас чуда исцелења. Значи ли то да је вера православна – мртва вера, као што клевећу католици? Не сведочи ли она стално о својој животности и спасоносности, о својој Богоугодности?

Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету. Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали правослаавне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније. И то кад? Кад је католицима дата пуна слобода, слобода, наравно, не ради прогона Православља и православних, него ради узајамног мирног, братског живеља са православним суграђанима.

На почетку сам навео речи Апостола Павла о Цркви, као Телу Исуса Христа, и о Христу, као Глави Цркве, која је „пуноћа Онога Који све испуњава у свему” (Еф. 1,23).

Ми чврсто верујемо у ту једну Главу Цркве, и другу, видиву, главу, не можемо признати непогрешивом, јер се не могу служити два господара. Сасвим нам је довољна једна Глава, свеправедна, свевидећа, свемогућа, свеиспуњавајућа (пунота Онога Који све испуњава у свему). Та Глава управља нама, штити нас, крепи у вери Духом Светим, свештенодејствује, просвећује, спасава, води савршенству.

А ако хоће да виде славне и богопријатне плодове вере наше православне, укажимо нашим непријатељима на мноштво небеских орлова, који су са наше земље узлетели на небо, ка самом Сунцу Правде, на све наше свеце старе и нове, који су се прославили равноангелним животом, нетрулежношћу моштију и безбројним чудесима.

Закључићу тиме да се истина наше православне вере састоји у њој самој, у самој бити њеној, у њој је „да”, у њој самој је – „Амин”.”

За све оне који поштују нашег новојављеног угодника Божјег, светог праведног оца Јована Кронштатског, горе наведена сведочанства више су него довољна, поготову што се њихова истинитост и уверљивост потврђују самим животом и непристрасном историјом. Какво поверење после њих ми можемо имати према, на лажи утемељеном и лажју прожетом, римокатоличком папизму, док се он одлучно и свенародно не одрекне од своје погубне лажи и за човекову душу погибељних људских заблуда? Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2 Кор. 6,14)? Једини правилан пут у наше лукаво, сваком лажју и обманом испуњено време, је пут који нам показује наш велики праведник: „Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј против њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу!”