ПОКУШАЈ ПРОГОНА ВЛАДИКЕ ЖИЧКОГ: ИЗ ЖИВОТА НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА
Свети владика Николај (Велимировић)
О СМИСЛУ КОНКОРДАТА
Конкордат је споразум неке државе и Ватикана којим се уређују права, дужности и положај Римокатоличке цркве у односима са том државом. Конкордат не додирује само уску верску област, већ има домет у школству, образовању, браку, породици и чак у државној организацији. Зато он није споредно техничко питање, него уговор који може дубоко продрети у унутрашњи поредак земље. Сукоб СПЦ и Владе Милана Стојадиновића 1937. године у суштини је био сукоб око домета државног суверенитета и места верске заједнице у јавном животу.
Предисторија тог проблема сеже далеко у XIX век. Србија је још у доба Илије Гарашанина ушла у преговоре са Римом, али они нису довели до успеха, јер Ватикан није пристајао на понуђене услове. Посебан притисак уследио је после Берлинског конгреса 1878. године, када се од Србије тражила „шира толеранција“ према римокатолицима. У Србији је тада живело тек око десетак хиљада римокатолика, углавном странаца, али је споља вршен сталан притисак. Тврдило се да би за Европу прави доказ српске верске толеранције био тек онда када би у Београду постојао и торањ римокатоличке цркве. Уочи Првог светског рата Конкордат је био припремљен, али је рат прекинуо читав процес.
После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преговори су обновљени. Захтеви Ватикана су били радикални: тражено је признање верских школа, право да римокатоличкој деци предају наставници њихове вероисповести и шире присуство римокатоличког духа у школству. Ватикан није прихватао државни захтев да се службе међу јужнословенским римокатолицима врше на словенском језику. Када су преговори обновљени 1931. године, Рим је постао још непопустљивији. Споразум који је потом настојала да доврши Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Курије. Конкордат је давао римокатоличком свештенству и установама привилегован положај у односу на Српску Цркву: посебну правну заштиту, повољнији третман пред судом, пуну тржишну надокнаду за одузету имовину, шире деловање у милосрдним установама, као и повлашћен положај римокатоличке веронауке. Због тога је управо тај нацрт био кап која је довела до „Крваве литије“ и, на крају, до пада конкордата.
СЛОМ ИЛУЗИЈА
Одлучност СПЦ била је плод дуго нагомилаваних напетости, и између Цркве и државе, и између православних и римокатолика у Краљевини. Ватикан је био антијугословенски настројен, уз тактичка прилагођавања, што је подстицало сепаратистичке и иредентистичке покрете у различитим деловима земље; давао је прећутну подршку независној хрватској републици, аустријским интересима у Словенији, румунским утицајима у североисточној Србији и Војводини, независној Црној Гори и албанским интересима на југозападу Србије.
Постојао је размах римокатоличког деловања и у самој Србији, пре свега у Београду: долазак асумпциониста из Цариграда, свеприсутни рад часних сестара, подизање цркве Криста Краља и фрањевачког самостана, као и ширење мисија по по престоничким болницама. Дошло је до подизања римокатоличких цркава у Крагујевцу и Смедереву. Жупник Фердинанд Хрди, који је тражио оснивање нових жупа у више српских градова и био нарочито активан у превођењу православних Срба у римокатолицизам, због чега је Свети архијерејски синод СПЦ протестовао код државних власти.
Српске елите су фантазирале, и даље, о југословенству: у школама су као „свеци“ јужнословенског јединства заједно слављени Свети Сава и Штросмајер. За слом илузија нарочито је важна 1935. година, када је Српска Православна Црква прогласила Светосавску годину поводом седамстоте годишњице смрти Светог Саве. Тада је загребачки надбискуп Анте Бауер забранио било какво активно или пасивно учешће католика у тој прослави, нарочито у школама. Држава није успевала да идеју југословенског заједништва учини стварним и делатним начелом – српска страна је давала уступке, али није добијала ништа.
Дошло је, у то време, до напада на српске сватове у Славонској Пожеги, уклањања ћириличних натписа у местима под утицајем Хрватске сељачке странке, бојкота српских трговаца у Загребу, разбијања српских продавница, напада на кућу митрополита Доситеја, претњи српским официрима, хрватских демонстрација у Сремској Митровици и кроатизовања Буњеваца у Војводини. Због тога епископат Српске Цркве није желео да тргује духовним и националним интересима своје пастве. Тако је отпор Конкордату настао у атмосфери општег неповерења и осећања угрожености Срба.
Велики отпор Цркве је био успешан: 29. децембра 1937. објављено је да је питање конкордата скинуто с дневног реда. Ватикан је оштро протестовао, а бискупска конференција Југославије је 1938. донела декларацију у којој се власт оптужује да је стала на страну Српске Цркве и православља. Папа је рекао да ће они који су одбилу руку помирења зажалити, што је, између осталог, запечатило судбину владика српских у Ендехазији ( Платона, Саве, Петра, Доситеја ), као и многобројног свештенства и народа.
БОРБА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
У борби против Конкордата са Ватиканом, Владика Николај био је крајње оштар. Проповедајући у Лесковцу, 29. новембра 1937, он је, између осталог, рекао: „Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању конкордат само, него рушење наше државе у Југославији. (…) Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“.
После смрти патријарха Варнаве и повлачења Конкордата, почетком 1938. године, дошло је до сазивања Светог Архијерејског Сабора СПЦ јер је требало да се бира нови поглавар Српске Цркве. Владика Николај, незадовољан ставом појединих архијереја, који су, после свега што се десило, хтели да ставе под тепих држање српских посланика Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице који су гласали за Конкордат, одбија да учествује у изборном сабору, изговарајући се болешћу, а свој глас „на употребу“ даје епискпу нишком Јовану. На сабору ће за новог патријарха бити изабран митрополит црногорско-приморски Гаврило, који је био близак Стојадиновићу, и сматрао да не треба даље „затезати“ односе са државом, јер се конкордатско питање више ни не поставља.
Тада Николај, револтиран, даје оставку на чланство у Сабору, у коме изражава незадовoљство због „скидања санкција са спроводиоца конкордата и гонитеља Светосавске цркве, и у вези давња истим лицима – оних највиших почасти које световњаци могу имати у нашој цркви“ . Сабор му не уважава оставку, него га разрешава администрирања охридско-битољском епархијом, а на њу поставља владику злетовско-струмичког Платона, који ће, у неколико беседа, критиковати свог претходника, што изазива буру у епархији која је Николаја прославила.
У Епархији жичкој и свуда где Николај има утицаја, долази до таласа незадовољства, што ће уродити одлуком Синода од 23. јуна 1938. да се покрене дисциплински поступак према епископу жичком, при чему се тражи да Николај одговори на неколико питања која треба да му уруче митрополит скопски Јосиф и владика Викентије. Док све владике скидају епитимије са политичара који су гласали за Конкордат, Николај то чини само кад су у питању политичари који писмено изјаве да се кају, због чега га Милан Стојадиновић прекорева октобра 1938. године. У мају месецу 1939. Владика Николај обавештава Сабор да ће се вратити кад се опорави од душевног потреса који је доживео на Сабору у јануару 1938. године, и кад се опет буде радило у духу јединства и љубави, на опште добро Цркве. У октобру 1939, он повлачи оставку, и обавештава Сабор да је већ два пута позивао патријарха Гаврила у светосавску Жичу, да би се народ умирио, али се он није одазвао.
НАПАДИ НА ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА И ОДГОВОР ОЦА ЈУСТИНА
У те дане, никшићка „Слободна мисао“ (25. децембра 1938. године), објављује текст „СПЦ пред проблемима“, који ће бити прештампан у званичном „Гласнику“ СПЦ. Отац Јустин Поповић реагује више него оштро:“Добили смо мефистофелски апокалипсис. Писао га никшићки апокалиптичар, а прештампао Гласник Српске православне цркве, тврдио је Архимандрит Јустин. Зове се: „Православна црква пред проблемима“. Прећутана су света еванђеља, прећутана света дела апостолска, прећутане свете посланице. Страхоте апокалиптичке ударају на православно сазнање и рањавају светосавско осећање. Осећам се као да ми је срце под копитом бледог апокалиптичког коња, кога јаше смрт, а за ким иде пакао. Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мога… Страшни суд никшићког апокалипсиса сручио је своје страхоте на наше свештенство, а сврх свега на Преосвећеног Владику Николаја. Гласников Авадон је дигао поклопац са својих бездана и из њега су рикнула на наше свештенство…
Али, (…) главна мета његових громова јесте највећи светитељ и највећи просветитељ рода српског од дана Светога Саве до данас: Преосвећени Владика жички Николај. Зато је никшићки апокалиптичар ошинуо свог Авадона и овај је изригао најчудовишније хуле на Преосвећеног Николаја: На челу са Владиком Николајем „Неколико епископа унело је и још непрестано уноси немира и нереда у Живот Православне цркве… Тај немир у Православној цркви има тешких последица у широким свештеничким редовима, а посебно у народу“. Ови су епископи „постали извори немира, неспокојства и пуног рушења Цркве… А кад наши епископи приме одјејанија конспиратора, онда је Црква у кризи“. Али, и то је мало, главни је пакао иза овога: „Преосвећени г. др Николај… задржао се у царству свакидашњих интрига“. И још, чујте небеса, јер људи оглувели: „Епископ г. др Николај најбоље зна, зашто се наша Црква води једно туђом смерницом, и уводи у пуну опасност“.
Никшићки цар апокалиптичких понора и брда извршио је своју дужност. И ја морам своју. Нема сумње ја се не бих ни осврнуо на писање никшићког листића, да његов чланак није прештампао званични орган Српске православне патријаршије…
Био бих кукавни заробљеник страха и бедни роб неправде ако бих сада ћутао. Чак и камење душе моје виче противу адских неправди никшићког апокалиптичара.
Читам, прочитавам и – ужас ме спопада: идеолог званичног гласила Српске патријаршије – ко је ? (…) никшићка „Слободна мисао“? Логика чињеница има своје неодољиво право… Логика ових чињеница намеће ово питање: ко стоји иза овог апокалиптички ужасног напада на Преосвећеног Владику Николаја и српско свештенство? Да ли власништво Гласника или уредништво? Или обоје? Или једно иза другог? Или једно без другог? Да ли је овај фатални чланак званично мишљење Гласниковог власништва и уредништва о Преосвећеном Епископу Николају и српском свештенству? Или је то мишљење само власништва, или само уредништва? – Питам…
Никшићки референт о савременом стању Српске цркве има право само у једној ствари: Преосвећени Владика Николај је оно што је данас најглавније у Српској цркви. – Нема сумње, свети Владика жички, данас, оличава и синтезира собом сву нашу светосавску народну проблематику и прагматику. Све наше народне проблеме он светитељски богонадахнуто решава са народом и из народа. Сви се ти проблеми корене у светосављу; из њега испредају и у њега упредају. Зато је Преосвећени Николај у нашој бурној данашњици постао личност око које се диже или пада, диже – све што је светосавско и народно, пада – све што је супротно. Због његовог светосавског подвижништва Господ га је одредио да многе подигне и обори у роду српском. Он је постао знак против кога се говори, камен спотицања: ко на њега падне разбиће се, на кога он падне разбиће га. Зато се данас у нашој Цркви ништа не може без њега, а још мање -против њега.
Шта хоће никшићки „православни“ идеолог и иже с њим? Да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне светог Владику Николаја? Ако то хоће, онда хоће, онда они хоће да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне највећег пророка нашег народа, од дана Светог Саве до данас…
Гоне њега? Авај, они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника православља и светосавља од Светога Саве до данас.
Смета им он? Он – понос наше историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету!
Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у свима временима.
Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклавају нашег највећег народњака, коме нема равна од Светога Саве до данас.
Одбацују њега? Знајте, одбацујући њега они одбацују највећу вредност наше историје после Светога Саве.
Уништавају њега? Ликујте богови неправде и уништења, јер желе да под рушевине свога памфлетизма затрпају највећег неимара српског од Светог Саве до данас.
Истинољупци, ево вам сва истина: хоће да обесцене, да ућуткају, да онемогуће другог Светог Саву. Јер је кротки лав еванђелске истине, свети Владика жички Николај, ваистину други Свети Сава… Као да сам бачен међу привиђења: хоће да раставе од љубави народне њега – радост нашу, утеху нашу, истину нашу… О пробудите се!
(…) Тугујем и жалим: комарци јуришају на орла; зечеви се дали у лов на лава; кукавице вијају сокола. А Владика Николај иде кроз нашу несрећну данашњицу као свети печалник рода нашег: тугује, плаче и моли се за све нас, рањене разним пороцима и манама. Нико тужнији од њега, баш због његове апостолске ревности, пророчке видовитости и светосавске саосетљивости. Он нас све носи у својој свечовечанској души. У њој има места и за његове гонитеље, и за његове непријатеље. Он љуби непријатеље своје и у гресима њиховим. И све ревносније моли за њих Сладчајшему…
Мало непристрасних историјских сагледања: од Светог Саве није било у нашој историји човека са сложенијим, еванђелскијим, човечијим осећањем наше историје… Нико није из шире, козмичкије, божанскије перспективе посматрао кретање наше народне душе кроз чудесне комплексе човечанских и козмичких збивања… Нико није тако светосавски мудро и апостолски богомудро водио наш народ еванђелским, Христовим путем као он – понос наш и хвала наша пред Господом… Сва је светосавска истина са њим и за њим; у народу; сва светосавска правда, и вера, и христољубље, и човекољубље, и народољубље; све светосавске вредности и предности. А они: никшићки апокалиптичар и иже с њим – сушичаве и чиодске душе и душице… не зна. Ама баш ништа не зна о природи, ни о суштини Православне цркве, ни о месту Епископа, свештенства и народа у њој? Да је ишта знао и разумео, зар би њену борбу против конкордата могао назвати „конкордатском афером“?
Захваљујући реферату господина уредника (Гласника) и референта (Синода) сад знамо ко је Јона на броду Српске цркве. Нико други до – Владика Николај! Само да допунимо реферат г. референта: ако је Преосвећени Николај – Јона, онда су народ и свештенство – кит…
Нека ми свети и смирени подвижник жички, Преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не апологирам њега, већ себе, и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и расрдише горњи написи. Веома сам свестан; Преосвећени Владика жички је толико велики, да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити… Велите – комарац сам, прах сам. Признајем, господо, свим срцем признајем, али и комарац има право на живот и истину. Има, има, има! Чујте, ено: из прве главе Библије не само кликће орао већ и комарац зуји…“
Ова Јустинова реакција није била процесуирана на црквеном суду, као што би се могло очекивати: слобода говора у СПЦ је, у односу на данашње време, била на завидном нивоу. Нико га чак није назвао припадником „секте николајеваца“.
ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ
Ипак, сукоб пратријарха Гаврила и владике Николаја завршио се срећно: они су се, због невоља Српства у Југославији која је почињала да се распада, помирили крајем августа 1940. у манастиру Каленићу.
У помирењу су учествовали и многи угледни Срби, међу којима и сенатор Сава Љубибратић, из српске Херцеговине. Патријарх српски и епископ жички заједно су потписали један Запис, у коме је речено да „после најотворенијих и најискренијих разговора васпоставише мир, братску слогу и сарадњу у нашем страшном времену, руковођени духом Христове љубави и високом свешћу о својој одговорности, после три године бола и муке, раздора и неслоге“.
Владика Николај је дао интервју у коме је рекао:“Сигуран сам да ће овај наш састанак затворити уста и разорити злураде наде непријатеља и противника Православља, који досадише вичући и пишући о расцепу и подвојености у Српској православној цркви. Исто тако, сигуран сам да ће се сви родољубиви и верни синови и кћери наше Православне Цркве овом данашњем чину обрадовати“. После помирења, патријарх Гаврило и владика Николај крећу на пастирско путовање. Заједно су посетили митрополита сарајевског Петра, и заједно служили и проповедали. Владика Николај је говорио пред сарајевским омладинским Братством Светог Саве, истичући да је српска месијанска идеја ширење братства међу свим људима. После Сарајева, патријарх креће у обилазак своје пастве по Југославији, од Будве до Штипа. Касније ће Бог благословити да се њих двојица још више зближе, кроз заједничко тамновање у Војловици и Дахау.
