Писма са села ког више нема: Румени, жени званој храброст

ИСКРА на Фејсбуку

Румена Љубић (фото: in4s.net)

Пише: Емило Лабудовић

Одавде до Вас једва да има три – четири сата хода, али оног док су ноге још биле „кадре стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“, и, да је ово још увијек оно доба кад ми је Пећ била на прагу од куће, дошао бих Вам у госте. Не толико да Вас охрабрим јер Ви сте своју храброст показали и доказали самим останком у том осињем гнијезду, већ да попијемо кафу и одћутимо срамоту овога доба. Јер, госпођо Румена, свијет се одавно више не румени од стида и не зна за срамоту. А да зна, као што не зна, дигао би глас протеста због насиља које се упорно понавља и којим би хтјели да Вас уплаше и натјерају да одете. Да оде последњи Србин из једног од некад најсрпскијих градова на Космету, града који се дичио Патријаршијом и најстаријим траговима српске културе на том простору.

Ћуте, професорице Румена, ћуте срамно и огавно, толике међународне органитације и асоцијације које се, тобоже, залажу за елементарна људска права. Ћуте јер, изгледа, пошто сте Ви Српкиња, та права не важе за Вас. Ћуте, јер данас је модерно, прихватљиво и, да се изразим речником тих савремених „правобранитеља“, cool Србе третирати као отпад од људског рода. „Псима и Србима улаз забрањен“, звучи ли Вам ово познато, професорице? Ћуте Соња Бисерко, Теа Горјанц Прелевић, Драгиња … и читава колона „боркиња“ (ето, и на ово унаказивање језика смо приморани) за права жена јер, Ви као Српкиња ни на тај статус немате право. Ви сте, као и сав народ наш, на крст разапети и предодређени да будете жртва јер се, као ни Ви, „не шће у ланце везати“! На Ваше прозоре, опет и опет, нијесу насрнуле битанге и вуцибатине које су из којекаквих руговских вукојебина (опростите што псујем, али и то је српски) населиле Пећ до непрепознатљивости. Не, каменом и мржњом потегли су Ваши најгори ђаци. Они којима сте, зарад братства и јединства, гледали кроз прсте и онда кад се честито нијесу умјели ни потписати, али су, из истих разлога, напредовали и сад кроје свијет у којем од тог братства није остало ни трага. Само срча, паљевине, похаре, силовања и насиље… и мржња којој нема мјере нити примјера у новијој историји Европе.

Пут који води до Пећи и до Вас се, ево неки дан, не назире. Брајеницу и Мокру је магла увила у своје повјесмо а од јутрос пада и снијег. Прерано, чак и за овај крај, али у времену у којем је све поремећено и наопако, и природа је, изгледа, побркала календар. И дува, дува са сјевера, оштро и студено. Могу само да замислим како, као вук са Проклетија, завија кроз Ваше поломљене прозоре. Али, знам да Ви не хајете и да трпите, смјело и одважно, српски, у инат свима и свему. Трпите и пркосите јер сте на своме. У својој земљи, у своме граду и у свом стану. И у свом свијету у којем сте, госпођо Љубић, гајили и несебично дијелили ЉУБАВ, чак и за оне који данас, срамно и кукавички, насрћу на Ваш мир и на Ваше прозоре. На Ваших деведесет година које би, чак и у најзабаченијем буџаку Африке, биле за поштовање. Али, шта је Африка према ономе на шта данас личи Ваша и моја Пећ?!

Кроз Ваше поломљене прозоре данас дува промаја, студена и пријетећа. Дува и Вашом племенитом душом, глувом од самоће, јер на Ваша врата више не куца нико. Усред сте града, али без комшија, без иког ко би Вас, макар и на албанском, поздравио онако добросусједски и позвао на кафу, одмијенио Вас од трговине или се постарао за огријев. Не, Вашом самоћом дању и ноћу лају пси и реже дивље и у крв огрезле звјери, звјери које би да Вас обестрве као што су обестрвили читав наш народ који је живио тамо.

Промаја која дува кроз Ваша поломљена стакла је она иста која, ево вјековима, дува кроз „врата народа“ и којој смо, као народ, вазда били на удару. На вјетрометини и на путу онима који би најрадије да нас нема. Али, има нас и биће нас, госпођо Румена, све док је таквих као што сте Ви. И нека Вас Бог поживи и нека Вам да снагу да издржите најдуже што се може, и од живота дуже. Можда промаја која свира кроз Ваш опустјели стан, препун успомена на Вашу родбину и комшије, на генерације и генерације Ваших ђака, међу којима су и они који Вас нишане из мрака, једног дана проведри и хоризонте оних који се заклињу у право свих на живот достојан човјека. Оних од чијих се крокодилских суза над правима жена ових дана не може живјети. Оних, нарочито из земаља које на све стране машу барјацима демократије, који дан, ноћ, лажу и обмањују како је тај тамни вилајет у који су претворили Ваше и наше Косово средина у којој су сви једнаки и сви имају једнака права. Можда, једном, и њихово небо порумени од стида и гриже савјести, али…„Србима и псима улаз забрањен“, сјећате ли се, професорице Румена!?

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.