Павић: САД би да прекроје БиХ, али свет већ зна да је ”нешто труло у држави Данској”

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Александар ПАВИЋ

У ИГРИ политичко-дипломатског ”ћерања” која се у БиХ практикује последњих тридесетак година, покушани су разни маневри – од нелегалног референдума за отцепљење, сарајевског покушаја узурпације политичке власти над целом БиХ и присилног муслиманско-хрватског брака па све до хапшења и прогона демократски изабраних политичара, и разних покушаја дезавуисања и/или нелегалног мењања Дејтонског мировног споразума, који су заправо кренули још пре него што се мастило са његових потписа поштено и осушило, и трају до данашњих дана.

Последњи такав пример јесу изјаве америчког амбасадора у БиХ Ерика Нелсона, дате у недавном интервјуу за Глас Америке. Укратко, амбасадор се залаже за ”реформе”, како Дејтона тако и ”босанскохерцеговачког устава”.

Шта се крије иза Нелсоновог ”реформског” захвата?*

Из вишедеценијског искуства, не само са ових простора, када неки западни амбасадор у некој незападној земљи почне да се залаже за ”реформе”, то фактички представља најаву јачег западног ангажмана, односно, како је сад модерно рећи – бар у САД – мешања у унутрашње ствари те државе.

Почетком 1990-их, када је цео политички Запад самоуверено наступао глобално са ореолом хладноратовског победника, реч ”реформе” је имала скоро митски значај који се није могао, па ни смео, доводити у питање.

Подразумевало се да је западни систем тзв. либералне демократије, као коначни победник целокупног процеса људске историје – што је Френсис Фукујама и разгласио urbi et orbi у свом планетарно познатом есеју ”Крај историје”, објављеном само неколико месеци пре пада Берлинског зида – тај који једини сме и може да поставља стандарде остатку света.

Стога је реч ”реформа” могла да значи само једно – промене у правцу идеалног, једино легитимног и прихватљивог, западног модела.

Једва да се уопште постављало питање о садржају ”реформи”, а камоли о њиховој потреби. Јер, подразумевало се да, чим ниси Запад, чим не носиш ”цертификат” издат у некој од главних западних престоница (заправо у Вашингтону или некој од овлашћених вазалних престоница) – онда су ти ”реформе” насушно потребне. И још више – да су оне једини замајац не само твог даљег развоја, већ и самог твог легитимитета и опстанка.

Ко није био за ”реформе” у правцу апсолутно победничког и, стога, јединог легитимног поретка тзв. либералне демократије – тај је сам себе искључивао из заједничке људске историје, из живота као таквог. А, у том статусу, подразумевало се већ и то да је сам себе стављао ван закона, односно постајао мета за наметање ”реформи” – разуме се, за ”своје добро”.

Из таквог тоталитарног и искључивог погледа на свет су врло брзо исклијали и корени будућих ”хуманитарних” и ”демократизујућих” интервенција широм света.

После прве деценије ”транзиционог” искуства – а подразумевало се да тај процес може искључиво да значи прелаз у ”терминални” систем тзв. либералне демократије– постало је јасно да све није баш идеално. Било је све очигледније да нема обећаног безболног преласка у ”нирвану”, у којој би сви требало да имају подједнаку могућност за напредак у демократском глобалном селу, у ком више нема повода за ратовање нити израбљивање, у ком ће практично сви моћи да воде ”досадну” егзистенцију средњег сталежа, активно учествују у сопственом политичком животу и питају се за све што се њих директно тиче, кроз своје ”демократски изабране представнике”.

Уместо тога, за тих десетак година, банке и корпорације ”коначних победника” су, уз активну подршку ”глобалне дубоке државе”, преко локалних амбасада, повезаних људско-правашко-демократизирајућих НВО и локалних трансмисионих испостава које су се представљале као ”демократске” партије по (неприкосновеном) западном узору, овладале новим тржиштима, угасиле или покуповале локалну конкуренцију, постепено демонтирале системе социјалне заштите, монетизовале и инструментализовале оне делове традиционалних вредносних структура које су могле а остале маргинализовале и – чудна ли чуда – једноставно успоставиле нове колонијалне системе који су суштински наставили тамо где су њихови ”ретроградни” претходници стали уочи ”деколонизације” која је требало да буде једна од кључних достигнућа 20. века.

Чекајући транзиционог Годоа у нади да ће се ”једног лепог дана” прикључити победницима, незападни свет се – уз само неколико изузетака – пробудио у новим, наизглед мекшим али нимало нежнијим оковима нове зависности: економске, дужничке, безбедносне, (анти)културне.

А онда су дошли и економски шокови – од пуцања ”дотком” мехура, до пуцања финансијског мехура 2007-2008, а затим и новог ”корона-мехура” 2020 (мада је пуцање заправо почело бар пола године пре званичне појаве Ковида 19).

Да скратимо причу – три деценије после пада Берлинског зида, ”магија” је одавно ишчезла, и само најнаивнији или добро плаћени још увек ”желе да верују” да живимо у или напредујемо ка ”најбољем од свих могућих светова”.

Јасно је да Запад, а најпре САД, одржава своју премоћ преко валутних, медијских, финансијских, образовних и других монопола.

Покушаји мање или више револуционарних раскида са ”транзицијом” су још увек спорадични, највише из разлога што је, кроз контролу јавног дискурса, темељно делегитимисан сваки покушај озбиљнијег тражења или нуђења системских алтернатива ”крају историје”.

Но, људи широм света или знају или осећају да је ”нешто труло у држави Данској”.

Чак и у вештачким земљама попут БиХ, које дугују своје постојање искључиво униполарном моменту када се фукујамовска догма није смела доводити у питање и када је сматрано да све чега се ”нове Миде” дотакну мора нужно да се претвори ако не у злато а оно у нешто што је у својој природи боље од било чега другог што ико други може да понуди или смисли, па је стога неупитно.

Тако да више није довољно да амерички амбасадор у БиХ прогласи насушну потребу за ”реформама” па да сви аутоматски, колективно падну у несвест, а затим се беспоговорно лате посла испуњавања визија беневолентних западних божанстава.

Истини за вољу, Нелсон јесте понудио образложење за своју тврдњу о неопходности ”реформи”, тврдећи да је то зато што ”босанскохерцеговачки грађани желе бити дијелом трансатлантске заједнице”. Што нас опет враћа уназад тридесет година, када су западне, а поготово америчке дипломате, сматрале да је довољно да као неприкосновени хладноратовски победници изрекну неку тврдњу, па да она већ сама по себи буде тачна и неупитна.

То подсећа на ту исту неоколонијалну ароганцију која је себи дала за право да призна незаконити референдум о независности БиХ и његове резултате. Рачунало се тада да, ако ”уређене демократске државе” нешто прогласе ”демократским” и ”легалним и легитимним”, онда то мора да је тако. Чак и ако није, као што референдум од 29. фебруара и 1. марта 1992. то није био.

Нити је легално расписан (без представника Срба), нити је испунио неопходне, уставом прописане услове за ”успешност” (двотрећинска излазност и афирмација).

На сличан начин данас амерички амбасадор проглашава да апстракција звана ”босанскохерцеговачки грађани” жели у НАТО. И не осећа потребу да за то понуди било какав доказ. Јасно је и због чега. Ако би се анкетирали грађани у оба ентитета, Нелсонова тврдња би се (највероватније) показала исправном само у случају једног од њих – Федерације БиХ. У другом, Републици Српској, народ би, као што је и предочено у свакој досадашњој кредибилној анкети, убедљиво гласао против уласка у НАТО, што су његови политички представници суштински и озваничили доношењем Резолуције о војној неутралности у новембру 2017.

И не може се нико вадити на то да би, укупно гледано, Нелсон чак можда био и у праву када би се сабрали резултати анкетирања или гласања у оба ентитета. Јер, тако Дејтонска БиХ не функционише, нити је тако конципирана у америчкој ваздухопловној бази Рајт-Патерсон у новембру 1995.

Дејтонска БиХ је саздана на темељима два ентитета и три конститутивна народа, што искључује сваку могућност пуког прегласавања – а последњи пут кад је било прегласавања, као што је претходно већ указано, избио је крвави троипогодишњи грађански рат.

Али, Нелсон све то врло добро зна. И то је оно што смета, ако не њему, а онда онима чије ставове преноси.

Дејтонска БиХ и Република Српска су главне препреке усисавању целе БиХ у НАТО, и у томе је сва суштина најновијег позива за ”реформу”Дејтона и дејтонског устава. Нису ”реформе”, као што нису биле ни у протеклих две-три деценије, за наше добро, већ за добро оних који их предлажу или, кад год је могуће, намећу.

Наравно, не може се технички искључити ни могућност коју је изнео српски план Председништва БиХ Милорад Додик, ”да је амбасадор Нелсон мислио да је ствар промена Устава на нама, а не на њему, и да се неће у то петљати”.

Добро је политички понудити и ту могућност, ако ништа друго а оно зарад одржавања цивилизованог тона јавне комуникације. Но, непристрасна анализа нам говори да би, у том случају, било коректно да је амерички амбасадор у БиХ прво позвао политичке представнике сва три народа на разговор ради утврђивања шта је то шта они истински желе или не желе, односно како тачно то утврдити и потом по томе деловати.

То се, као и обично, није десило, већ је амерички амбасадор једноставно покушао да утиче на јавност тиме што је сам, једнострано наметнуо тему, без претходне консултације са свим заинтересованим странама.

Занимљиво, то се у његовој земљи назива ”страним мешањем”, и то је постала можда најексплозивнија тема у њеном политичком животу.

* Захват у грчко-римском рвању који се састоји у томе што се увлачи подлактица под противниковo пазухo, како би се из тог положаја захватио врат и противник оборио на плећке.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.