ПАВЕЛ ТИХОМИРОВ: НЕ ЖИВЕТИ ПО ЛАЖИ

© Sputnik / Vladimir Astapkovich

Како сам причао сину–матуранту о разлозима краха Совјетског пројекта

Не живети по лажи

Александар Исајевич Солжењицин

ЗАШТО СЕ РАСПАО СОВЈЕТСКИ САВЕЗ?

Старији син ме је замолио да му објасним: „Зашто се распао СССР?“

Наравно, нико не поништава улогу личности у историји, међутим дубоко сам убеђен да је разумевање катастрофе распада државе у контексту судбоносне грешке Андропова, чија је последица била опклада на онога који је, хтео не хтео, постао издајник – такође важно, бар за оне који покушавају да схвате историју као учитељицу. Ипак, сувишна жаљења на тему: „како би било добро да запечаћени вагон с немачким шпијуном Лењином није стигао у Русију“; или „да Ли Освалд није убио Кенедија“; или „да су Горбачова зауставили на време“ итд. – све то није баш корисно за онога ко покушава да схвати процесе који се дешавају у душама људи. То јест, да појми све оно што обликује масовну свест, и тако утиче на духовну страну процеса.

КАРИКАТУРАЛИЗАЦИЈЕ НИСУ СТВАРНОСТ

Отворено говорећи, веома ме чуди чињеница да чак и људи који покушавају да воде исправан духовни живот, себи дозвољавају озбиљно нетрезвеноумље у оценама позне совјетске стварности коју могу да посведоче људи мога и старијих поколења.

Младе можемо разумети. У њиховој свести су се формирали једноставни парови супротности: лажљивост и егоизам савремених грађана РФ – искреност совјетских људи; колонијалне методе пљачке сопствене земље – разумна економска политика Госплана; одвратна квазикултурна продукција савремене Руске федерације – дела совјетских филмских редитеља, композитора, писаца… И тако даље.

И изграђује се нека карикатура у стилу Владимира Војновича – као, ето, били су некад душевни совјетски људи, јели су скромно, пили умерено, али онда су се појавили зли разбијачи у виду Солжењицина или Владимира Висоцког који су расточили сложни совјетски народ и потом помогли агентима империјализма да наш народ опљачкају.

ПРАВДА И КРИВДА

Код неопагана који краду од Цркве искрене и добре руске људе, постоји врло једноставно и ефикасно објашњење духовне подлоге многих појава које чине јавну стварност. Постоји Правда, постоји Кривда, дух прави и дух „нави“. Оно што ми, хришћани, у начелу, пре било чега другог, треба да стављамо у први план у разматрањима на БИЛО КОЈУ тему, ми некако заборављамо. Постоји Правда, тј. живот у заједници са Светим Духом, а постоји греховна прелест, тј. добровољна самообмана, сједињење са нечистим духом.

Ево, пагани то памте, а хришћани некако заборављају.

То није исправно.

Е управо о томе како је живот по лажи упропастио совјетски пројекат ја сам и причао старијем сину.

Предлажем и читаоцима основне тезе мог тумачења.

Људи су радо поверовали у анти–комунистичке идеје управо зато што готово нико више није веровао у оно ради чега је, по државној пропаганди, требало живети тако како смо онда живели.

Да, заиста, таквог злостављања пацијената у поликлиникама као данас – тада није било. Да, заиста, школа није била дружење у „предузећу за пружање образовних услуга“, већ место образовања одраслих људи са целовитим погледом на свет.

Али сам корен проблема лежи у томе што је тај поглед на свет мало ко схватао озбиљно.

ПОПРАВЉАЧИ И ПИРОМАНИ

У почетку си руске револуционаре могао поделити на „поправљаче живота“ и „пиромане револуције“.

Поправљачи су веровали да се социјална и имовинска неједнакост, као и ниво живота и образовања, могу унапредити само рушењем претходног државног система.

Пиромани су се надали да ће „ватра Револуције“, запаљена у Русији, успети да се пренесе и на друге европске земље и да ће тако створити неку „Свепланетарну совјетску републику“. То је био план сасвим антихристов, и није успео ондашњим глобалистима. Европа – за разлику од Русије – одолела је. Упркос зарази хришћанског света вирусима марксизма и масонства.

У Русији су пак људе систематски агитовали за разне врсте комунизма, и део градске омладине поверовао је у те пароле. Село, гурнуто у ново кметство колхоза, ћутало је. Ћутали су и они који су схватили да ће оппозиционарство или чак обично роптање скупо коштати. Несагласне су истребљивали, цркве дизали у ваздух, и можда би их све и порушили да није дошло до рата са Немачком.

ВЕЛИКИ ОТАЏБИНСКИ РАТ

Комунисти су схватили да нема много оних који желе да гину за пролетарску идеју, и Стаљин (да ли рационално, или по емоцији – то је друго питање ) омогућио је одустајање од интернационалне комунистичке реторике и фактички извршио контрареволуцију, одигравши улогу „црвеног Бонапарте“. До тог времена руским људима већ су вратили нормалну седмодневну радну недељу уместо револуционарних „декада“, вратили су А. С. Пушкина, па чак и Божићну јелку, мада деградирану у „Новогодишњу“.

Поред тога, Хитлер је према руском становништву показао толико зверску суровост да је рат постао заиста Отаџбински. Ту је са идејама све било јасно: „Све за фронт! Све за победу!“

После је дошла послератна прича, и са идејом је такође све било јасно: „Обновити порушено. Стегнути каишеве да би војска имала све потребно за спречавање новог рата!“

У ДОБА ХРУШЧОВА

Хрушчов, који је наследио Стаљина, скренуо је са пута изградње национално–бољшевичке државе која би спајала идеје „комуниста–поправљача живота“ и националне идеје.

Вратили су се интернационалистички слогани. Примљени су различито, али Хрушчов је – ма колико нам се данас чинио жалосним – имао пред собом милионе захвалних људи, пре свега рођака људи страдалих у годинама Стаљиновог „култа личности“. Но било је и много милиона збуњених.

„Отопљавање“ у СССРу се поклопило са растом популарности левичарских идеја на Западу. Совјетски Савез престао је да се на Западу доживљава као тоталитарни режим, а левичарске идеје биле су сагласне садржају новонастале левичарске европске културе. Узгред, тада наш начин живота није много заостајао за животом сиромашнијих европских слојева. А дух антибуржоасности левичарства вешто су пригрлили и наши културњаци, проповедајући романтику минимализма и осуђујући „малограђанштину“.

РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ШЕЗДЕСЕТЕ

Имали смо сићушан станчић са ниским плафоном у стилу Ле Корбизијеа, минималистички намештај, „икону“ Ернеста Хемингвеја, друштвено активан одмор прожет културним догађајима или током планинарења. Све је било релативно складно – није било дисонансе ни између совјетског и европског левичарства, ни између идеја које су званично проглашавали „добошари Комсомола“ ( организације комунистчке омладине Совјетског Савеза, нап.прев. ) и оних о којима се певало уз гитару крај логорске ватре или рецитовало у Политехничком институту.

А онда је дошла 1968. и у Совјетском Савезу почела реакција.

Леволиберална слобода остала је у прошлости, а сада су момци и девојке схватили да је „отопљавање“ завршено, да се са излета треба вратити у свакодневицу. Која није била уређена и сређена. Опет та „малограђанштина“. А Запад је почео да се гоји“, и седамдесетих година 20. века је у европским градовима постало осетно комфорније него у совјетским. О селу да и не говорим, јер се не може поредити слободни европски пољопривредник са совјетским кметом–колхозником.

А пароле на црвеним транспарентима наставиле су да проповедају оно у шта је мало ко веровао, јер, што се каже, „једно се прича на улици, друго у кујни“.

ДИСИДЕНТИ И РЕАЛНИ ЖИВОТ

Јучерашњи идоли постали су опозиција режиму, дисиденти. Није их неко спустио падобраном из иностранства – изашли су из народа, изражавали су народна расположења. Друго је питање то што су стране службе вешто користиле те људе као агентуру.

Наравно, глупо је стилизовати живот совјетских људи по карикатурама непријатељске пропаганде. Живот совјетских људи није био орвелијанштина с казненом психијатријом уместо ГУЛАГ–а.

Био је и топли оброк за 20 копејки, и дечји биоскоп за 10 копејки, и висок ниво културе. Није било поделе на „масовно“ и „елитно“. Јесте, народ није хрлио у биоскопе да гледа Тарковског, али и масовна култура била је квалитетна и није била глупачка. Умерена критика се дозвољавала – иначе не би било ни славе Висоцког, ни филмова Рјазанова, ни литературе писаца „сељака“, попут Валентина Распутина.

ШТА ЈЕ БИО „СОВОК“?

Ствар је у другом. Огромна већина становништва уопште није веровала у званичну комунистичку догматику.

Пример из оног доба: политички виц.

„Разговор на трафици:

– Имате ли ‘Известија’?

– Немамо.

– Дајте онда ‘Совјетску Русију’.

– Продата. Остао ‘Труд’ за 3 копејке.“

( „Труд“ значи „рад“ – то јест, тако је рад лоше био плаћен, нап.прир. )

То потпуно неверовање у сам смисао постојања социјалистичке државе омогућило је антисовјетским агитаторима да распарчају најпасионарније грађане по својим круговима: Јевреји–либерали су пређли у јеврејске емигрантске кругове; националисти – у литванске, украјинске и остале; верујући – у православне, баптистичке и друге кругове… Било где – само даље од онога што је добило погрдни назив „совок“.

( „Совок“ има више значења, најчешће је погрдни назив за Совјетски Савез, совјетског човека и трагове совјетске стварности. У буквалном смислу, то је и лопатица за сакупљање смећа, а такође означава и одређену врсту ноћног лептира, нап.прир. )

А за шире масе алтернатива „совку“ није ила „дисидентска култура“, већ џинс, жвакаћа гума и видео. Управо су ти предмети доживљавани као материјална остварења чаробног света где постоји не само „ваздух слободе“, већ и „сто врста кобасице“.

И то је било то. Дани совјетске цивилизације били су одбројани.

УМЕСТО ВИТЕЗОВА, СТАЛЕЖ ГРАБЉИВАЦА

Можда би се све могло сачувати да су специјалне службе служиле држави, а не Партији, али бољшевици су истребили руску елиту, царски чиновнички сталеж и домаћу буржоазију, и на њихово место дошли су људи који су знали да је њихов положај несигуран, па треба, док ствар траје, користити благодети и складиштити их. На место витезова револуције (фанатика, али несумњиво идејних људи) дошли су они који су Партију комуниста претворили у сталеж функционера који располажу богатством.

А често се радило о пуким ситницама – финској кобасици, југословенским чизмама, јапанским магнетофонима.

А такву робу совјетска лака индустрија није производила, јер је то, идеолошки гледано, била „малограђанштина“. Јер, знате, ми имамо узвишене циљеве, итд.

РАСПАД ЈЕ БИО НЕМИНОВАН

Али ако је у шездесетим у узвишеност наших циљева веровала и градска омладина, почетком осамдесетих сви су се томе смејали.

Совјетски пројекат био је осуђен на пропаст.

Распад је постао ствар технике. О томе је много писано – о механизмима спровођења распада. А о узроцима се радије ћути, све се свали на Хрушчова/Горбачова, Висоцког, Солжењицина и Виктора Цоја.

Треба неког одредити за „жртвеног јарца“.

Јер лакше је тако него признати да је кућа грађена на песку.

КРАТКА ИСТОРИЈА СОВЈЕТСКОГ РАСПАДА ( ПРИЧА СА ИНТЕРНЕТА )

Неколико година након смрти Лењина, објавише да је други човек у партији – друг Троцки – издајник. Камењев, Зиновјев, Бухарин и Стаљин свргли су Троцког и прогнали га из СССР–а. Али убрзо се показало да су Камењев, Зиновјев и Бухарин такође непријатељи и штеточине. Тада их је храбри друг Хенрих Јагода све ухапсио. Мало касније Јагоду као непријатељског агента ухапси Јежов. Но после пар година испоставило се да и Јежов није друг, него издајник и непријатељски агент. И Јежова ухапси Берија. После Стаљинове смрти сви схватише да је и Берија издајник. Тада Жуков ухапси Берију.

Али убрзо Хрушчов сазна да је Жуков непријатељ и завереник и протера га на Урал. А мало касније се открило да је и сам Стаљин био непријатељ, штеточина и издајник. А заједно с њим и већина Политбироа. Тада су Стаљина изнели из маузолеја, а Политбиро и Шепилова који им се придружио растераше поштени партијски другови предвођени Хрушчовим. Прошло је неколико година и испоставило се да је Хрушчов волунтариста, преварант, авантуриста и непријатељ. Тада је Брежњев послао Хрушчова у пензију. Убрзо је Брежњев умро и испоставило се да је био штеточина и узрок застоја. Потом су била још двојица које нико и није стигао да упамти. Али онда је на власт дошао млади, енергични Горбачов. И испоставило се да је цела партија партија штеточина и непријатеља, али он ће све поправити. И тада се СССР распао. А Горбачов се показао као непријатељ и издајник.

https://ruskline.ru/news_rl/2023/04/26/zhit_ne_po_lzhi

ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ