Отац Дарко Р. Ђого: Завјет и филистарска комуналност
Шта би уопште био Завјет, када говоримо о завјетним народима?
Као и много тога у наталоженој историји и националној психологији није лако сажети у једну реченицу шта би заправо била завјетна свијест. Но када бисмо то морали учинити, можда бисмо могли рећи овако нешто: завјетна свијест јесте заједничко увјерење једног народа да га је Бог водио и води кроз историју, да тај однос са Богом даје смисао његовим страдањима и одређује припадност тој заједници – само онај ко је спреман да дијели то убјеђење, припада завјетној заједници тог народа. Дакле, ствар би била таква да би јој се свако ко не вјерује да Бог постоји или да велике приче постоје нужно морао подсмјехнути – ако је свака колективна свијест само тренутни конструкт или нека врста интересног консензуса елите, онда завјетне свијести не може бити. Људи су, међутим, бића која ријетко доводе своје импулсе па и мишљења до краја: у колективним идентитетима учествују понешто инерцијом, понешто зато што су у њима рођени, па их чак ни најциничнија виђења живота не удаљују од потребе да негдје некако припадају. Проблем са завјетном свијешћу јесте у томе што се она – од тренутка када се Јахве на Синају јавља Мојсију и од средишње тачке историје када Христос иде на Голготу – не може живјети као проста инерција колективног духа (или „духа“). Завјет не подразумијева било какав национални есенцијализам – први народ који је себе и своје историјско искуство схватио као Завјет са Богом, Израиљ, није се лингвистички, културолошки, па ни политички разликовао од Ханана у коме се настанио; у толикој мјери је заправо био стопљен са хананском културом и етничко-политичким пејсажем, да га је она непрекидно привлачила и одвлачила од Синаја, етичког и ритуалног кода који је тај народ обећао да ће живјети као залог и испуњење људског дијела богочовјечанског Завјета. Наравно, као и сваки колективитет и завјетни народи склони су понављању казивања о светом претку и златном вијеку („ми имамо оца нашег Аврама“), али и сама историја завјетности увијек демантује есенцијалистичку гордост због „богоизабраности“: златно теле и непрекидни ток повратка паганштини дешава се паралелно када и „златни вијек“ Завјета и завјетних држава.
И ту можда настају вјечите невоље са Завјетом. Он не омогућава једноставну идеалну пројекцију сопствене прошлости: заједницама је тешко да живе етичке максиме Завјета, а Завјета има онолико колико га заједница живи. Завјет је од Синаја до Посљедње вечере (и кнежеве вечере!) ствар обредног понављања обећања датих у вријеме када се Бог, човјек и народ сусрећу да би се једни другом завјетовали. Савремена нација, наравно, може да буде концептуализована на сваком другом критеријуму – државном, лингвистичком, политичком, економско-интересном – али завјетни народ не може да порекне Завјет и остане народ (отуда, рецимо, одступање од видовданског гледања на историју не значи да је неко изашао изван оквира српске језичке заједнице, али значи да јесте изашао изван завјетне заједнице српског наорда као што неко ко је одлучио да дијели српску завјетну судбину, макар био мађарски регрут на Кошарама јесте дио наше завјетне заједнице, макар сваки пут наглашавао српске ријечи на првом слогу). У српској историји се од XIX вијека до данас преплићу али и трву начело завјетне свијести и потреба за проширењем завјетне парадигме: како увјерење и дјеловање Бога у историји и вјере у човјеку јењава са протоком тог вијека, Срби траже да нађу свој заједнички именитељ тако што ће се завјетна свијест суспендовати на два паралелна начина: први је њена есхатолошка историзација – поимање према коме је Завјет не трајни однос Бога и народа већ конкретан задатак након кога „Срби завјет испунише“. Отуда након 1918. и „освете Косова“ свима се чини да је вријеме Завјета прошло јер се досегнуо есхатолошки циљ. Отуда трајна метафизичка демобилизација у којој данас живимо. Паралелно са моментом „испуњености“, Завјет је престао да буде консензус југословенског пројекта у било ком другом регистру осим као успомена на славну прошлост. Кроз ХХ вијек епска вертикала је јењавала, крњена комадић по комадић, друштвеним промјенама – урбанизацијом, индустријализацијом, сексуалном револуцијом које нису погодовале гусларском обреду као демотској литургији завјетне свијести. Отсјечена од прошлости новостворена поствуковска елита остала је трајно обогаљена немогућношћу да прочита своју прошлост прије 1847. године – чиме смо се, у (не)могућностима да допремо до гласова предака, изједначили са свим новоствореним националним дериватима насталим из старосрпске језичке заједнице. На крају је, од почетка ХХ вијека наовамо, Србима остала углавном једна хоризонтална култура која се тек сјећа своје некадашње завјетне вертикале. Одатле се код нас увијек говори о „култури сјећања“ – као да је култура сјећања могућа. Једна култура се као цјелина сјећа или не сјећа себе и свог идентитета, свога „ја“. Ако је култура претежно хоризонтална, окренута садашњици, савременицима, овоме сада и овдје, она не налази своје путеве ка прошлости, ма колико се улагало у „промовисање културе сјећања“. Двије државе у којима су Срби живјели настале су на премисама заборава прошлости – Краљевина СХС и ФНРЈ/СФРЈ. Њихова хоризонтална културна политика која говори да је важније шта се у Загребу мисли него шта се у Дечанима пјева и данас окупира „српски“ доживљај себе и околине. Случајно Српство није се десило као просто исклизнуће једног дијела елите ка Западу или Загребу. У тренутку када се завјетна свијест свела на декоративни колорит прошлости а не на начело виталности, смислености и сврховитости наших живота, свака „српска“ свијест сасвим случајно, инцидентно и акцидентално је „српска“, сваки „национализам“ – укључујући и „антинационализам“ – само је декоративан и позерски јер за њега нико не би ни живио ни умро, никоме ниједна од лозинки које замјењују Завјет неће бити посљедња мисао пред сусрет са Спасом.
Биополитички лом ХХ вијека није погодовао Завјету. Заправо, појавила се она опција коју живимо. Све до тада, Завјет је стајао као раздјелница. Између Илије и Ваалових жречева, између Јуде и Јована, између Вука и Милоша. Унутар Завјета човјек је могао и да буде невјерни Тома, покајни Петар, збуњени Лука или да сасвим изда и пређе на другу страну, изађе из завјета. Но позни ХХ вијек понудио је могућност индиферентности. Колективи постоје, њих везују неке државе, чак и велике културе и – ништа друго. Појављује се филистар, човјек „тишу мишу“, „гледај себе“ психологије. Он не само да није спреман да умре за Завјет – он не жели ни да га живи. Његов консензус јесте „не дирај ме – ја те нећу дирати“. Он има убјеђења, до њих можда и држи силно – али она га на обавезују. Његова колективна свијест обликована је замишљеном будућношћу и туристичком измјештеношћу од свакодневице. Отуда је за њега важно само сада могуће и тражено од будућности. Политичка понуда данашњих српских земаља – у којој готово да нема партије спремне да раскрсти са евроатлантским „придруживањем“ – плод је не само непосредне политичке окупације и умрежености наших власти и опозиција за бриселском какократијом: компрадори, кроз себе саме, одлично познају опојност сна о бољем сутра, о есхатологији Европе која је јача чак и од личне трагедије бомбардоване Србије и Црне Горе 1999. Прошлост је изван Завјета само магла, сан, непријатност, неспоразум који лако потире свјетлуцави хоризонт „бољег живота“. Зато је данас могуће пројектовати колективне снове, али не и било какав заједнички напор ка смисленом и сувереном становишту, ка држави.
Завјетна свијест не може да постоји без хришћанске метафизике која јој је основа. Људи који не вјерују да је историја – другим ријечима наш заједнички живот – оно што дијелимо са прецима које ћемо срести не могу појмити да се у животу било шта значајно може подијелити са другим људима. Може се, дакако, регулисати комуналност једне заједнице, али не може бити дијељења. Комуналност јесте минимум заједништва који људи успостављају да би им било удобно или бар најмање неудобно. Заједништво подразумијева вољу да се за нешто бориш, да страдаш и да се радујеш са другима. Друштво засновано на филистарској комуналности по природи свог консензуса одгађа суочавање са стварношћу: иако, рецимо, Срби на Косову или Крајини доживљавају репресију, та слика је само непријатна вијест, нешто што не утиче на стварност до тренутка до када се фронт не помјери до Београда. Но филистарска комуналност је ту да се побрине да се све заборави онда када се фронт поново одмакне од мене. Након агресије НАТОа 1999 – ако не већ од бомбардовања Срба преко Дрине 1994 – држава и народ који су тако нешто искусили неминовно би били мобилисани око јасног сазнања да нам је тим авионима саопштено нешто важно о томе како нас виде они који су нас бомбардовали. Како је посљедица тог чина војна окупација АП Косово и Метохија, народ и држава са јасним самопоштовањем мобилисали би се око очигледног задатка повратка АП КиМ у састав Србије. Но консензус филистарске комуналности и даље остаје нетакнут: то је био само ружан сан, далеко од нас. Сан који што прије треба заборавити јер се заборавом тог сна и „неспоразума“ добија наставак илузије о златној будућности или бар могућност да се тамо оде да би се у њој учествовало сада.
У друштвима филистарске комуналности не може бити Завјета, осим као његове незавјетне карикатуре, као тренутног расположења, имиџа и стила, као забавног садржаја, попут свих осталих. Чак и незавјетни народи образују се и формирају на основу тога колико су спремни да нешто заједно подијеле. Колико су спремни да брину за хероје, да казују приче о прошлости на такав начин да оне освјетљавају будућност. Сваког народа има онолико колико је спреман да се сав покрене да води рачуна о својим сународницима тамо гдје су најнемоћнији и најстрадалнији. Када је једном народу његов Завјет говорио да трпи заједно и да се уздиже заједно, и када тај осјећај завјетног заједништва замијени филистарска комуналност – онда је угрожен и карактер и опстанак тог народа завјетног еха. То што данас нико и не зазире од посљедица кињења неког Србина – у Приштини, Београду или ма гдје другдје – ствар је импулса немоћи коју одају завјетне заједнице када напусте свој Завјет и сведу се на филистарску комуналност. Процјењују нас, ослушкујући да ли у нама има још дамара народа спремног да буде народ.
Јер нас има не онолико колико је аутопутева по Србији – њих може бити и без нас и било би их и да смо опет завјетно окренути – већ онолико колико смо спремни да дијелимо судбину, заједничку, у Ораховцу, Никшићу, Панчеву или Невесињу.
Колико нас има и колико треба да нас буде – процијените сами.
