ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: Постхладноратовско уздизање Русије

ИСКРА на Фејсбуку

(Москва) Фото: rs.sputniknews.com, Flickr/ Pavel Kazachkov

За очекивати је да ће Русија у наредним годинама све више потискивати Сједињене Америчке Државе са позиције једине светске суперсиле коју су заузеле после Хладног рата

Долазак Нове године 31. децембра 1999. за Русију је представљао улазак у потпуно нову фазу своје историје. И док су се Руси по својим домовима припремали за дочек новог миленијума, електронски медији укључили су се у новогодишње обраћање председника Бориса Јељцина.

Речи тадашњег шефа државе биле су све сем уобичајених за овакву прилику: „Драги пријатељи, данас вам шаљем свој последњи новогодишњи поздрав”, почео је Јељцин своје обраћање нацији. „Ово је и последњи пут да вам се обраћам као председник Русије. Одлучио сам да се, на последњи дан одлазећег века, повучем са садашње функције. Размишљао сам о свему дуго и одлука је болна. Молим вас за опроштење што нисам испунио ваше снове, остварио ваша очекивања. Русија у нови миленијум мора да уђе са новим политичарима, новим лицима, новим људима, интелигентним, јаким и енергичним. Ми који смо на власти били дуги низ година морамо да одступимо. Мој животни посао је окончан”, закључио је Борис Јељцин.[1]

Период Јељциновог руковођења Русијом био је свакако тежак и компликован, док је трансформација дотадашњег евроазијског црвеног џина била по свему драматична. Кључни моменат током владавине Бориса Јељцина свакако је представљао распад велике совјетске заједнице. Прва земља социјализма, у покушају да опстане, исцрпла је све своје тадашње могућности, како на економском тако и на политичком и војном плану.

Тектонске промене

За Бориса Јељцина се може рећи да му је историја доделила нимало лаку улогу да буде лидер који је на себе преузео два тако тешка бремена као што су подела (практично – распад) сопствене отаџбине, и коренита трансформација из дотадашње социјалистичке државно регулисане привреде у привреду слободног тржишта. СССР је из управо завршеног Хладног рата изашао као поражен, а дубље потонуће у беду претило је да земљу гурне у потпуни хаос – у оружане сукобе и дефинитивно самоуништење.

Створена је ситуација у којој се разлаз показивао као једино могуће решење. И то разлаз који не би никога у дотадашњој заједници довео у подређену ситуацију стварајући тако простор за неке будуће међусобне сукобе. Подсећања ради, Совјетски Савез је сачињавало 15 република, у којима је на дан распада, 25. децембра 1991. године, живело 293.047.571 становник, док се осим руског, као званични користило још 14 језика. СССР се распао, практично, без иједног испаљеног метка, мирно и уз једнако уважавање свих република, које су вођене неким својим визијама веровале да би преузимањем одговорности за сопствену судбину барем могле да ублаже заједничку пропаст.

Руковођење државом прешло је у руке тадашњег председника владе Владимира Путина, чиме је наступило доба такозваног путинизма, у којем је највећа држава на свету повратила место на глобалном плану, а период постхладноратовске доминације Запада почео да се приближава крају.

Тектонске промене које су захватиле просторе Евроазије довеле су до стварања вакуума моћи на овом простору. Опадањем статуса суперсиле, СССР је изгубио своју предност над овим простором света, што је била прилика да САД изврше продубљивање сопственог утицаја са циљем ширења глобализације и концепта једног новог светског поретка. Колапс комунизма на подручју Источне Европе, распад Варшавског уговора и СССР, као и огромна криза која је након тога захватила Русију као његову легитимну наследницу, у западној хемисфери су стварали утисак да је Запад однео победу у хладноратовском периоду, те су се створили сви услови за настанак униполарног светског поретка. Русија је након тога фактички протерана практично 1.000 километара ка истоку, те је тима значајно умањена и њена територија.

Данашња Русија је настала практично распадом моћног СССР-а, чиме је њен геостратешки и геополитички положај веома измењен услед мењања граница на овом простору. Структура руске државе је доста сложена. Она је састављена од 85 федеративних субјеката – република, покрајина, области, градова федералног значаја, аутономних области и округа – који имају потпуно различите нивое аутономије. Највећу аутономију поседују 22 аутономне републике које своје захтеве претежно излажу по питањима политичке и економске независности, чиме се ипак не угрожавају територијални интегритет и суверенитет Руске Федерације.

Борба за утицај

Међународни односи, а пре свега односи Русије и САД, у постхладноратовском периоду, али и дан-данас, представљају вероватно најбитнији чинилац читавог безбедносног поретка савременог света. Данашња позиција и спољна политика Русије у великој мери узрокована је утицајем великих сила на просторима бившег СССР-а у време након распада ове суперсиле. Ово се пре свега односи на САД, европске силе и Кину.

Ако се посматра постсовјетски простор, евидентна је чињеница да је примарна сила која на њему има интересе Руска Федерација. Иако је по распаду Совјетског Савеза остала без великог дела територије у европском делу СССР, а притом и суочена са незапамћеном кризом унутар својих граница, Русија је одувек била у предности над овим делом света, тако што је заузимала централни део некадашње велике заједничке државе, те је својим границама повезана са државама које су биле саставне чланице исте. Такође, и тада а данас поготово, Русија у тим државама има огроман утицај.[2]

Утицај Русије на постсовјетски простор може се узимати у обзир према становништву које на њему живи. Руси су присутни у свим државама некадашњег СССР, и то у значајној мери. Етничка и културна групација руског народа на просторима некадашњег СССР-а, превасходно у Украјини и Белорусији, мери се у милионима. Поред овога, значајан фактор утицаја Русије на просторима великог СССР-а огледа се у религијском фактору, јер је руски народ као православни, хришћански ентитет, сем у Русији, присутан на овим просторима у великом броју.

Примарни утицај Руске Федерације на просторима некадашњег СССР-а огледа се у питањима економије бивших совјетских држава, јер је руски капитал присутан у великој мери у свим државама, које су некада имале веома живу сарадњу на плану економије. Некадашње државе СССР-а и њихове привреде у великој мери зависе од Русије, када се посматра монопол на пољу енергетике, рудних добара, као и осталих природних ресурса.

Доминантност руске државе на постсовјетском простору је реална и веома јака, мада она није реципрочно иста у свим екс-државама СССР-а. Примера ради, Белорусија је под тоталним утицајем Русије, а у рангу са њом су и некадашње републике које су биле у саставу Грузије до 2008. године – Абхазија и Јужна Осетија. Такође, Русија велики утицај ужива у Казахстану, Јерменији, Таџикистану, Киргистану, Туркменистану, Азербејџану, Узбекистану, иако ове државе имају партнерске односе и са другим јаким државама међународне заједнице.

Државе које су практично одбациле руски утицај су Украјина и Грузија. Грузија се на ово одлучила након рата са Русијом из 2008. године, док је Украјина под притиском стране агентуре (пре свега САД и Велике Британије) променила власт која је била проруски оријентисана, те изабрала прозападну владу, која је након кијевског Мајдана 2014. године ушла у отворено непријатељство са Русијом, што је за последицу имало стварање Луганске Народне Републике проглашене у источном делу Украјине и постреферендумско припајање Крима Руској Федерацији. Као последица ових сукобљавања са Украјином, Русија је изложена санкцијама од стране САД и земаља ЕУ које су још увек на снази.

Државе постсовјетског простора које су од распада СССР-а биле изузете од утицаја руске државе су земље Балтика – Литванија, Летонија и Естонија.

Након Русије, највећи утицај на просторима некадашњег СССР-а имају САД и Кина, које су уз Русију данас и највеће силе света. САД су свој утицај базирале на просторима прибалтичких земаља, али и Грузије након њеног рата са Русијом. Такође, САД су свој утицај у знатној мери повећале у Украјини, и то после председничких избора и обојене револуције. Ипак, САД су ипак веома ограничене на овом простору, пре свега због географске удаљености и питања интереса. Наиме, иако је НАТО стално тежио да се шири на исток ка Русији, данашњи трендови показују да је то више него комплексна ситуација. Поред овога, јачање Кине, те њена сарадња са Русијом, довела је САД у веома незгодан положај на просторима Евроазије, пре свега на територији некадашњег СССР-а.

Утицај азијског џина, Кине, на просторима некадашњег СССР-а везан је за период новог миленијума. Сфера интересовања Кине за овај простор се пре свега односи на средњоазијски простор некадашњег СССР-а, превасходно због географског фактора. Овде је Кина пронашла своје интересе захваљујући Русији, која ју је путем одређених институција практично увела на постсовјетски простор. Кина је на ове просторе ушла на мала врата губитком великог дела руске границе према њој, и то оне на подручју средње Азије. Како Монголија представља својеврсну тампон зону између ове две силе, а има мали број чистокрвних Монгола, јасно је да се Кина и Русија граниче само на Далеком истоку.

Савремени руски приоритети

Без обзира што је услед догађаја из времена након хладноратовског периода практично изгубила сопствену улогу глобалне суперсиле заједно са САД, руска држава је, захваљујући својој величини, ауторитету, географском положају и свим капацитетима, ипак успела да остане такмац великима. Остала је такође и кључни чинилац одржавања стабилности и стања безбедности како на европском тако и на глобалном нивоу, и са пуним правом се може рећи да је Русија прави мост који спаја Европу и Азију.

Руска држава је данас, када се отргла јарма ММФ-а и Светске банке по питањима финансијских дугова, успела да се издигне неочекивано великом брзином, иако су санкције запада због Украјине имале утицаја на успоравање раста њене економије. Многи се слажу да је за ово најзаслужнији председник Владимир Путин. Његова реформаторска визија и челични став по питању заштите националних интереса Русије довео је ову државу у положај какав није имала још од времена СССР-а.

Власт Владимира Путина је, након тешких периода под владавином Бориса Јељцина, донела дуго жељену дугорочну стабилност, како на унутрашњем тако и на спољашњем плану. Руска спољна политика с почетка новог миленијума веома је прагматична, пошто на њу примарни утицај пре свега има економска дипломатија, као саставни део савремених билатералних односа.

Русија је под Путином подигла сопствену привреду, а она је подстакнута сарадњом са страним партнерима. Такође, продаја оружја је од стратешког значаја за целу економију руске државе, а она није могућа без добре дипломатије. Разлика између ова два периода руске државе је у томе што савремена (Путинова) Русија није више предмет деловања западних фактора. Она је веома успешно успела да се врати на глобалну сцену, првенствено као веома јака регионална сила, да би се у новије време ставила раме уз раме са САД. Руска спољна политика је у великој мери средила сопствено окружење, успоставила значајну сарадњу са ЕУ и Кином, те зауставила експанзију западних држава на простор Евроазије.

Разлика која је евидентна у односу на руску државу за време владавине Бориса Јељцина јесте чињеница да је Русија у потпуности престала да буде марионета и предмет подсмевања западних држава на челу са САД. Русија је са Путином на челу постала такмац највећима, а по многима је данас и преузела примат од САД на глобалном нивоу управо својом спољном политиком. Руска држава је пре свега тежила да се сви процеси у међународној заједници решавају преко Организације уједињених нација, као највише међународне инстанце, уз потпуно поштовање међународног права.

Дешавања која су довела до експанзије НАТО на подручје некадашњег СССР-а, додатно су продубила нетрпељивост између Русије и НАТО. Украјинска криза, која је индиректно представљала (уз, не можемо наравно заборавити, противправно бомбардовање СР Југославије 1999.) поруку Русији и ставила јој је до знања да се морала повући црвена линија. Управо је Путин поставио ствари на своје место. НАТО је остао затечен реакцијом Русије у сукобима у Чеченији и Грузији, када су руске снаге безбедности решиле ствари на терену у веома кратком року уз минималне жртве на сопственој страни.

НАТО, на челу са САД, тежи и настоји и даље да „обгрли“ границе Русије. Он својим деловањем, путем изазивања обојених револуција, државних удара и других субверзивних активности, тежи да на власт у земљама око Русије доведе своје политичаре – полтроне, који ће испуњавати све оно што они нареде. Овде се пре свега мисли на инсталирање антиракетног штита за одбрану од нуклеарног потенцијала Руске Федерације, за који сматрају да је највећа претња по безбедност држава чланица НАТО пакта.[3]

Чињеница да је Русија опредељена за мирољубиво и међународним правом оправдано деловање, те поштовање улоге ОУН, појашњава нам и њено ангажовање на примеру дешавања у Сирији. Наиме, терористички колективитет ИСИЛ (Исламска држава – Islamic State of Iraq and the Levant) је у својим намерама за успостављањем исламског калифата одредио и територију Сирије. Ипак, ово је најављено сада већ давне 2007. године од стране председника Путина на говору у Минхену, када је рекао да ће Русија све више и одлучније деловати на међународној сцени, те да ће и отворено ући у конфронтацију ако ситуација буде то захтевала, и то са било којом државом света.

Позивом Русији да помогне у овој ситуацији, сиријски председник Асад омогућио је да се цео свет увери у спремност и опремљеност руске војске, а да опет легитимно и у складу са међународним правом изводи операције, супротно онима које су изводиле САД у интервенцијама у Ираку, Либији, СР Југославији. Управо је овакав сплет околности подигао Путинов реноме најдоминантније светске личности годинама уназад. НАТО званичници су морали, мада невољно, да признају да нису очекивали овако организовану и добро изведену акцију.

Такође, враћање Крима у историјску колевку сматрано је акцијом без преседана од стране светских медија. Стратегија и доктрина руске армије се видела на делу, супротно очекивањима западних држава, тако да се може закључити да је председнички ангажман Владимира Путина на челу Русије донео веома добре промене посрнулом гиганту. Реформе, модернизација и политика коју води Путинов режим остварили су резултате који су западне државе оставиле и остављају без текста. Све ово довело је до тога да Русија поново буде кључни играч на међународној сцени, са тенденцијом сталног напретка на свим пољима.[4]

Потискивање САД

Што се тиче Чеченије и Грузије, Путин је одиграо на карту изненађења и решио ствари у веома брзом временском року. Украјинска криза, која је започела опредељењем да ова држава прекине традиционалне везе са руском, ескалирала је претходних година када је дошло до грађанског рата у којем су проруске и екстремистичке снаге Украјинаца водиле крваве борбе. У свему овоме могао се видети „рукопис“ западне агентуре на делу.

Изложеност Русије западном омаловажавању данас је ствар прошлости, пошто је нова геополитичка стратегија руске државе усмерена на правовремени одговор свим државама које желе да угрозе њене виталне интересе. Овде се чак мисли и на употребу тактичког нуклеарног наоружања, али и операција као што је била она у Сирији. Савремена геополитичка руска школа тежи да спроводи потезе који ће значајно обезбедити положај и углед руске државе у свету. Поновно национализовање руских нафтних ресурса, који су до тада били у великој мери у рукама олигарха, довело је до јачања руске економије. Здравом економијом Путин је тежио да оствари све зацртане планове о реорганизацији целокупне руске државе, а јака економија значи и јаку улогу Русије на глобалном геополитичком плану.[5]

Када је у питању оријентација руске државе и њено деловање према подручју европског континента, присутно је јачање билатералне сарадње са јаким државама (Немачком, Француском, Италијом), што је довело је до забрињавајуће оцене администрације САД да се Русија поново, више и брже него што су они и очекивали, вратила на велика врата геополитичке мапе света. Овде се посебан акценат може ставити на сарадњу Русије и Немачке, која је водећа држава Европе, а исто тако и у доброј мери и савезник и партнер САД и Великој Британији. Овоме се може додати и забрињавајућа тврдња америчких стручњака, који сматрају да ће се у блиској будућности Немачка у потпуности удаљити од САД, те све више окренути евроазијским и азијским дивовима – Русији, Кини и Индији –што ће за последицу имати то да ће се у великој мери блокирати и смањити амерички геополитички утицај.

Ово је карта на коју ће Русија играти у блиској будућности, природно сопственој тежњи да „избаци“ САД са европског континента. Узимајући овде као одредницу Макиндерову теорију средишта (срца) света[6], јасно је да је Русија данас једини прави противник САД на путу ка остварењу њених хегемонистичких амбиција. Наиме, Макиндерова теорија се односи на то да је држава која влада простором Источне Европе хегемон и простора Евроазије (који он назива Светским острвом). А после тога, ко има евроазијски део у својим рукама, тај влада светом.[7]

САД и данас теже да кроје историју света, те да за себе присвоје улогу глобалног полицајца, „заштитника“ демократије, држава која мисли да је могуће да ради шта јој се прохте. Ипак, реалност је сада тотално другачија. Руска држава је у својим проценама за неки период блиске будућности, јасно ставила као један од примарних интереса сарадњу са Кином. Наиме, према њиховом виђењу геополитичке мапе света, услед дугорочне стратегије спољне политике, у периоду од наредне две деценије, Кина ће постати нуклеарна суперсила. Тиме ће се САД скоро у потпуности искључити из досадашњег одлучивања о томе ко ће и како постати део глобалне нуклеарне заједнице. Овде се јасно види да ће Кина и Русија пре свега бити они који „бирају“ своје партнере.

Такође, Кина и Русија су потписале низ споразума о сарадњи, превасходно по питањима енергетике (руски гасоводи ка Кини), лиценциране продаје наоружања, као и заједничког деловања по питању геополитичке поделе света. Русија данас, према свим проценама, иако је спровела редуковање наоружања које је застарело, има више него довољно наоружања за одбрану од било које претње. Руски војни комплекси су више него способни да правовремено открију и униште сваку претњу по виталне интересе руске државе, и то са својим половичним капацитетом.

Савремена руска војна доктрина 148 у себи садржи потпуно ново виђење и начела која су у потпуности базирана на постојећем законодавству и уставном уређењу Руске Федерације. У њој је садржан један потпуни поглед на сва војно-политичка, војно-стратешка и војно-економска питања, могућност и одлике модерних ратова, те начине да се они успешно окончају. Ова војна доктрина Русије јасно експонира реалност модерног света као и развојне перспективе односа и ситуације у оквирима међународне заједнице.

Ширење сфере интереса

Такође, разлика између некадашње (Јељцинове) и садашње (Путинове) Русије је у томе што је Владимир Путин, као председник Руске Федерације, јасно ставио до знања да НАТО нема шта да тражи у предворју Русије, односно у државама бившег СССР-а које се граниче са њом. Ово је тотална супротност ономе што је његов претходник на овом положају, Борис Јељцин, дозволио. Наиме, подсетимо се само да је Јељцин дао зелено светло за ширење НАТО на исток, и то у званичним разговорима са државним врхом Пољске 1993. године.

Савремена руска геополитика је такође усмерена на војно присуство у деловима света које Русија сматра за своје сфере интереса. Овим руска држава тежи да, помоћу међународно-правно регулисаних односа, размешта сопствене контингенте оружаних снага. Русија тиме ствара себи могућност да у случајевима кризних ситуација веома брзо и ефикасно одговори на све ризике и претње, и то у њиховој иницијалној фази.[8]

Јасна је констатација да је Русија по питању спољне политике, почетком новог миленијума, почела да делује на један веома интензиван начин. Улога Руске Федерације на простору Евроазије је данас примарна, те се без њеног учешћа у свим питањима не могу донети било какви закључци. Опредељеност Русије да иде напред ка савременом свету данас је немогуће зауставити. Путинова владавина успоставила је стабилност руске државе.

Сопствена улога Владимира Путина у томе је што нити једног тренутка није одступао од ставова којима се бране национални интереси Русије. Ово се види и на примеру Крима и Сирије, који су данас свеприсутни у медијима широм света. Геополитичка ситуација на подручју Сирије доводи до закључка да Русија своју улогу игра веома добро, пошто данас нема никога ко би могао рећи да се, као што је то случај са САД и НАТО операцијама, не поштује међународно право и Статут Савета безбедности Уједињених нација. Легитимност акција које руска армија спроводи у операцијама помоћи сиријском режиму против терориста ИСИЛ-а довела је до ситуације да се многе западне земље ставе на страну Русије.

Санкције које је западни свет увео Русији као последицу припајања Крима 2015. године сада се показују као контрапродуктивне. Данас све више земаља жели сарадњу са Русијом која јача, тежи одржавању међународног мира и стабилности, поштује принципе међународног права, и показује поштовање према сувереним државама и њиховом интегритету. За очекивати је да ће улога Русије у наредним годинама све више потискивати САД са позиције коју су до сада заузимале потпуно неправедно.

 

Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/445033/Dve-decenije-od-odlaska-Jeljcina

[2] Драган Петровић, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад, 2008.

[3] Слађан Милосављевић, Ширење НАТО на Исток као детерминишући фактор руске стратегије безбедности у постхладноратовском међународном поретку, Међународна политика, LXIII, бр. 1146, 2012.

[4] Драган Петровић, Русија и Европа, ИМПП, Београд, 2010.

[5] Александар Гајић, Нова велика игра, НСПМ, Београд, 2009.

[6] Халфорд Макиндер, Географска оса историје, Тајна Балкана, Монографија о геополитици, СКЦ, Београд, 1995.

[7] Вјечеслав Авијуцки, Континенталне геополитике, КЛИО, Београд, 2009.

[8] Винко Ђурић, Владимир Путин и Васкрс Русије, Чигоја, Београд, 2001.

 

Насловна фотографија: kremlin.ru

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.