Мишо Вујовић: Одговорност пред мртвима

Screenshot ©in4s.net

Поводом пет година од смрти Зорана Станковића и четврт века од нашег разговора за „Дугу“ , 30 година од уручења Специјалне повеље УНС-а

Пише: Мишо Вујовић

„Ја се пред мртвима осећам одговорним.“

Четврт века касније, та реченица Зорана Станковића најсликовитије илуструје карактер . У њој су сабрани његова лекарска савест, лична и стручна етичност и пијетет живих према онима који више не могу да сведоче.

Петог октобра навршава се пет година од његовог одласка, а ове године и четврт века од нашег интервјуа у „Дуги“, објављеног под насловом „Истине скривене под земљом“.

Ово је подсећање на неуморног трагача за истином, експерта УН за судску медицину и човека коме су чињенице имале првенство над свим другим обзирима. Сопственом народу служио је чувајући истину, а свакој жртви приступао са истом лекарском одговорношћу.

Умео је да се нашали и на сопствени рачун. Када сам му честитао постављење за начелника Војномедицинске академије, дочекао ме је срдачно и испричао виц који је, како рече, освануо заједно са његовим унапређењем:„Дабогда ти нови начелник радио систематски преглед!“.

Тај сусрет памтим и по топлини човека чија је свакодневица годинама била испуњена најтежим призорима људског страдања.

Станковићу смо уручили пре 30 година 2006. на Скупштини новинара у Смедереву, Специјалну повељу за изузетан допринос афирмисању истине и демистификацији лажи.

Трагови које земља није сакрила

У нашем разговору говорио је о сарајевском гробљу Лав, Казанима, убијенима у Госпићу и несталима на Косову. Иза сваког од тих имена стајале су породице које су чекале одговор и посмртни остаци које је требало пронаћи, испитати и идентификовати.

На гробљу Лав, испричао је, испод других посмртних остатака пронађена су два костура. На једном је у пределу десне стране лица нашао три забијена ексера. На другом су два ексера пробила кичмени стуб. Према његовом казивању, налаз су видели и представници Хашког трибунала, а немачки полицијски стручњак који је присуствовао ископавању оценио је да ексери нису могли бити последица медицинске интервенције.

Станковић је затим описао како је даље ископавање заустављено, а простор затрпан. Његово питање било је једноставно и тешко: зашто се истрага прекида тамо где су пронађени трагови који захтевају одговор?

О Казанима је говорио као човек који је покушао да уђе у јаму и испита њен садржај. Описивао је обрушено камење, опасност од мине и пронађене делове људских костију. Рад је прекинут због одрона и угрожене безбедности екипе. Питао је зашто није обезбеђена техничка помоћ да се приступ рашчисти и ексхумација настави.

Бројеве које су помињали сведоци требало је проверити ископавањем и обрадом посмртних остатака. Управо је довршавање тог посла захтевао.

Истина се утврђује радом

Говорећи о Госпићу, навео је да су пронашли 24 тела, док је судбина више од стотину људи, према подацима које је тада износио, остала неразјашњена. Тврдио је да је документацију предавао представницима међународног правосуђа и упозоравао да су поједине гробнице премештане или уништаване.

То су биле његове тврдње и питања упућена надлежнима. Њихова тежина захтевала је истрагу, проверу документације и одговор породицама.

Исту обавезу видео је и у Србији. Када смо разговарали о посмртним остацима пронађеним у Перућцу, противио се јавном лицитирању бројем жртава пре завршетка стручне обраде. Тражио је да се поштује процедура и упозоравао на одговорност оних који су доказе скривали.

„Свака гробница мора бити обрађена брзо и ефикасно, одговорно“, говорио је. Тражио је да се истраже све потенцијалне гробнице, прикупе докази и утврде чињенице, а потом да наступи судство. Није прихватао да саопштење, политички наступ или новински наслов замене тај посао.

Иста обавеза према сваком покојнику

Најважнију потврду његове доследности налазим у речима:

„Ја сам све обдукције радио на исти начин, без обзира да ли су ти људи припадали мом или другом народу.“

У истом интервјуу, говорећи о Сребреници, казао је: „Нема сумње да је тамо почињен злочин, који треба осудити.“ Истовремено је инсистирао на прецизности података и разликовању броја ексхумираних од броја идентификованих. За њега је провера сваког налаза била обавеза струке.

Тако је приступао и страдању Срба. Није пристајао да ћути о њему, али ни да га брани непровереним бројкама. Знао је да неодговорна реч може да обезвреди доказе и продуби бол породица.

Његов рад помогао је да се расветле многа страдања српског народа и грађана свих националности на простору некадашње Југославије. Националност покојника није мењала лекарску обавезу, нити вредност изгубљеног живота. Свако убијено људско биће имало је право на име, гроб и достојанство.

Остале су странице сурових истина, мученичких судбина, фотографије као сведочанство да највећа звер може обитавати у човеку. Остали су налази и питања која нису изгубила тежину.

Када се данас сећам Зорана Станковића, најпре мислим на ту доследност. На човека који је међу посмртним остацима тражио одговоре за живе. На лекара који је разумео да његов посао није завршен записивањем узрока смрти, све док случај остаје без одговора.

Поновно читање нашег интервјуа зато је и подсећање на обавезу која је остала нама: да чувамо документацију, слушамо сведоке, проверавамо чињенице и тражимо одговорност. Да ниједно страдање не сматрамо мање важним зато што нам је жртва далека.

Зоран је ту обавезу изразио једноставно:

„Ја се пред мртвима осећам одговорним.“

Пет година после његовог одласка, пред тим речима и сами треба да застанемо.