О РАСКОЛИМА И НОВОЗАВЕТНОМ ФАРИСЕЈСТВУ

фото: Православие.ру

Пише: отац Андреј Ткачев

У Цркви се сваки догађај тиче свих, а не само најближих фигураната.Што се тиче раскола, он је – ма колико то било болно рећи – начин одвајања шљаке из Организма.Расколи каналишу црквено смеће нагомилано у мирним (!) временима. Плус – откривају истинске ревнитеље и тајне (до времена) слуге Божије. Бог је о томе говорио Илији: „Оставих себи 7 000 људи, који не преклонише кољена пред Ваалом.“То јест, раскол је скалпел који раздваја оно што је десно од онога што је лево. ***
Постоји противречје између мирних и немирних времена. Јер у време мира епископство, кључна карика у црквеном устројству, постаје примамљиво и пожељно за оне који траже власт, част и тако даље.Претенденти на епископство у време мира смело марширају ка опасним висинама, нимало не мислећи да ће морати да гину за стадо или да изгоре у борби против јереси и истих тих раскола. А у Цркви мирних времена нема!Кадровски рад на највишем нивоу увек треба да се обавља водећи рачуна о духовном рату. Против јереси су потребни богослови; против раскола – верни исповедници; против духа овога света – подвижници. Какав ту мир? ***
Трагичне фигуре раскола су велики каријеристи и лукави мирољупци. Они су свима видљиви. Типа: Филарет Денисенко. Уосталом, он је био видљив и пре раскола. Могло се видети у каквом он духу живи и делује. Остали – мањи преваранти – нису били тако видљиви. Али и они су били, и показали се у часу Икс. Закључак: одсуство подвижничког духа и наслађивање влашћу – то су разлози неизбежног (!) раскола у будућности. Разлози неизбежне муке Цркве, која ће болно искашљати из себе сав тај отров који је ушао у саму унутрашњост њеног Организма. ***
Ако сам се ја спремао да целог живота људима причам уздуж и попреко о љубави коју немам; захтевао од људи понизност, коју ни ја немам; а заузврат сам желео да имам пуначке и љубљене руке, онда ће доћи невоља и ја ћу постати ништаван. Јер се од почетка нисам спремао за живот у невољи. У тајни срца свог био сам спреман само на новозаветно фарисејство. То и јесте катастрофа која је настала не на дан невоље, већ много раније.

 

***
Напоменимо такође и да најбољи људи беже од епископства. Епископија може да их сустигне, као што је сустигла Амвросија Миланског и Златоуста (обојица су бежали од амвона као од гиљотине). Има много таквих примера. Али они су имали веру, страх Божији и дух подвижништва. Свој крст би они носили и без високог чина.

Али – гле парадокса! – према епископству трче (не од њега, већ према њему) у мирна и спокојна времена људи лишени сваке сличности са Амвросијем и Златоустом. У ствари, потребно је сустићи оне који беже са амвона и отерати са њега оне који га страсно желе. Нажалост, то се ретко чини. Отуда долази половина, ако не и више, свих невоља било које помесне Цркве. Ту негде је затрпано радиоактивно гробље свих наших проблема, које не видимо у мирнодопско време, али које у временима промена наткрива отровни облак.

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)