о. Андреј Ткачов: ЗАЧАРАНИ КРУГ НЕПРИЈАТЕЉСТВА

Пише: о. Андреј Ткачов

Кад бисмо живо замислили да се једног лепог јутра пробудимо и откријемо да није преостао ниједан непријатељ – да су се Украјинци телепортовали и придружили Бандери, да је Брисел уништен земљотресом, а Енглеску однеле воде Атлантика – да ли би то за нас значило почетак „златног доба”? Свакако не – нипошто! Своје проблеме носимо у себи, а не изван себе. Безбожност, заједно са свим својим плодовима – попут разврата, крађе, глупости, сујете, похлепе и свега осталог – остаје са нама. А то значи да није решен ниједан једини проблем.

Реч је о прилично глупој шеми у којој самоидентификација има преку потребу за непријатељем – а уколико тог непријатеља нема, неизбежно долази до кризе идентитета. Овај поглед на свет добро илуструје кратак виц о Јеврејину који доспева на пусто острво и тамо гради две синагоге: у једну одлази суботом, док је друга место у које „никада не би крочио”. Довољно је погледати феномен „политичког украјинства”, које је само себе заробило у начин постојања који захтева трајно стање рата са Русијом. Другог смисла у томе нема; само у овом изопаченом облику човек може да прода себе – сопствену утробу, крв, земљу и душу – другим непријатељима Русије. Кад би се, рецимо, ти јадници једног дана пробудили и схватили да нас, из неког разлога, више нема, не би им преостало ништа друго до да се обесе, савладани изненадном, зјапећом егзистенцијалном празнином.

У римској историји постојала је изузетно моћна непријатељска сила: Картагина. Док је Марко Порције Катон сваки свој говор завршавао сада већ чувеним, ритуалним позивом на њено уништење – „Картагина мора бити уништена” – постојало је и супротно гледиште. Публије Корнелије Сципион сматрао је да Картагину треба оставити тамо где јесте, како би служила као сталан извор страха за Рим. Сципион је веровао да ће Рим, кад једном остане без тог страха и осећаја опасности, неизбежно почети да трули изнутра. (Узгред буди речено: управо се то и догодило.) Из овога произилази идеја да, чак и кад непријатељ не постоји, треба га измислити – макар само зато да би се спречила ушушканост. Такав је, чини се, зачарани круг овоземаљске стварности, уколико не постоји пут који води ка Богу.

Али тај пут постоји! А то значи да себе можемо – па чак и морамо – дефинисати не у односу на наше географске суседе или глобалне геополитичке противнике, већ у односу на Бога и Његове заповести.

Реч „Завет” означава „узајамне обавезе”. Ми имамо Нови завет са Богом, успостављен кроз крв Исуса Христа. У оквиру овог Завета, Бог има своје обавезе, које Он поштује и испуњава; исто тако, и ми имамо свој низ одговорности. Управо у том оквиру хришћани треба да дефинишу себе. Ако самоидентификација у оквиру шеме „пријатељ или непријатељ” захтева од људи да дехуманизују слику непријатеља, да живе у сталном страху од претње и да исцрпљују своју психу интензивним непријатељством, онда је јасно да такав живот не може трајати вечно. Заправо, то уопште није живот, већ непрестани рат – рат који потајно стрепи од доласка мира. Зеленском, наиме, мир није потребан, јер у стању мира он сам постаје сувишан. Ми, са своје стране, морамо дефинисати моралне координате за живот у миру. А то мора бити Нови завет са Богом у Христу. Ништа друго није истински живо и делотворно.

Овај Завет такође захтева рат – али рат против греха. Захтева напор – али напор усмерен ка достизању светости. Нови завет не ствара беспосличаре нити развратнике; он ствара ратнике – ратнике Духа. То је, заправо, једини стваралачки излаз из сваке замисливе слепе улице.

Они који одбацују Бога воле да говоре о миру и да дају громке изјаве, а ипак, по самој својој природи, нису у стању да живе у истинском миру, јер им недостаје вертикална димензија. Све док рат траје, непријатељ остаје непријатељ и нема разлога да га жалимо. Па ипак, кад наступи мир, не смемо подлећи изненадном осећају празнине – празнине коју за собом оставља нестала претња – нити смемо допустити да почнемо да трулимо изнутра само зато што је спољашњи страх ишчезао. Нови Завет нуди избављење од обе опасности.

С друге стране, наиван, безбожан идеализам непрестано брбља о миру, док истовремено стално ствара нове сукобе. Јер, сама суштина окретања од Извора бића јесте неизбежно морално пропадање.

(Телеграам канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)