Николај Пахомов: СУСТИГЛА ИХ РЕАЛНОСТ

„Колико год се конопац растезао, ипак ћеш завршити у омчи!“

(Владимир Висоцки, „Разбојничка песма“)

Реалност може бити и не–виртуелна. Неке ствари су очигледне. Можемо их директно посматрати. Друга ствар је, на пример, Ормуски мореуз. Шта се тамо сада дешава? Ко кога блокира? Какве закључке можемо извући о догађајима које знамо из туђих извештаја? Шта ако тамо и нема догађаја, већ само речи?

Током протеклих 10-15 година, неки истраживачи су користили термин „симулакрум“, који је сковао филозоф Жан Бодријар, да би анализирали међународне односе и разумели везе између стварности и њених тумачења. Међутим, тешко да је ико од ових истраживача могао да замисли да ће се читав један амерички председник бавити производњом симулакрума у ​​таквим размерама!

Бодријара називају постмодернистом, што значи да је модерност завршена, а постмодерност, заједно са својим одговарајућим мислиоцима, почела. Међутим, он је своју књигу о симулакрумима написао 1981. године, пре 45 година. Да ли је постмодерност завршена? И како бисмо требали назвати оно што се сада дешава? У сваком случају, Трампов дипломатски стил, такорећи, идеалан је за садашњу еру друштвених медија и инстант порука: само наставите да пишете без престанка, а други нека то оповргну. Ако могу.

Испоставља се, као што су поклоници симулакрума обећали: слике и репрезентације замењују стварност. Од почетка примирја, новинским пејзажом доминирају изјаве америчког председника на друштвеним мрежама. Иако је више пута доказано да ове изјаве можда не само да немају чињеничну основу, већ једноставно противрече саме себи, немогуће је на њих не реаговати. На крају крајева, реч је о изјавама америчког председника…

И ево, сад смо дошли до занимљиве тачке: да ли ће се ова стварност, која се више не може назвати виртуелном, сударити са стварношћу коју одређује укупност стварних догађаја и деловања широког спектра учесника? Да ли ће у догледној будућности доћи тренутак кад цене нафте неће одређивати Трампове изјаве, већ стварне и акутне несташице, не само у најсиромашнијим земљама већ и у највећим економијама, попут оних у Европи?

Долазак овог тренутка није само непријатан већ и неизбежан. Али када? Шта би могло да га одложи или потпуно промени тренутну ситуацију?

У сваком случају, Трампова запањујућа способност да мења динамику вести, преусмерава свеопшту пажњу или одлаже критичне тренутке док нови догађаји не реше проблем, наишла је на веома опипљиву материјалну препреку: потрошњу одређеног ресурса. У мери коришћења нафте, потребне су њене нове количине, које су тренутно неспособне да превладају Ормуски мореуз. Да ли амерички председник у свом арсеналу има трик који може да реши овај проблем?

(Телеграм канал „С берега Гудзона“; превео Ж. Никчевић)