Никита Сјундјуков: О ПОКРЕТЉИВОСТИ ДРУШТВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ
У „Записима из подземља“ постоји занимљива сцена. Главни јунак са уживањем описује увреду коју му је нанео један официр.
„Стајао сам крај билијара и нехотице му препречио пут; он је хтео да прође и зато ме дохватио за рамена и ћутке, — без упозорења и објашњења, — склонио ме са места и прошао, као да ме није ни приметио.“
Подземни човек одлучује да се освети официру. Сваког дана у четири сата излази да шета по Невском, знајући да ће тамо срести тог официра. Његов лукави план састоји се у следећем: самоуверено корачати у сусрет ономе који га је увредио и не уступити му пут, доказујући тиме да је њихов положај на улици једнак, а питање ко коме треба да уступи место односи се не на друштвену хијерархију, већ искључиво на личну вољу.
Не баш одмах, али човеку из подземља ипак успева да изврши свој план.
„Одједном, на три корака од мог непријатеља, неочекивано сам се решио, зажмурио, и – ми се снажно сударисмо раме о раме! Нисам се склонио ни за педаљ, прошао сам потпуно равноправно! Он се чак није ни осврнуо, направио се да не види, али се само тако направио, у то сам убеђен… Главно је да сам постигао циљ, очувао достојанство, нисам попустио ни за корак и јавно сам показао да смо у друштвеном смислу на равној нози.“
О чему говори овај заплет? Подземни човек проверава чврстину постојеће друштвене хијерархије.
У претходним, блаженим временима богом установљене хијерархије није могло бити речи да становници подземља могу да се поставе на равну друштвену ногу с људима државе, са официрством. Да се догодио сличан непријатан случај, према подземном човеку одмах би уследиле санкције.
Али та времена су прошла, настаје епоха декларација о универзалној равноправности. Међутим, подземни људи, још неприлагођени новом реду ствари, настављају да дрхте. То јунака „Записа…“ води до мисли да је хијерархија укорењена у главама, а не у успостављеном друштвеном поретку. А то значи да се рушење хијерархије дешава не у материјалној сфери, тј. у револуционарним праксама, већ у области духа.
И овде се подземни човек изненада претвара у Раскољникова. Патос обојице јунака састоји се у стремљењу да испитају чврстину хијерархије. Јер питање о дрхтавом створењу јесте питање о томе да ли да се усудим да се поставим на равну друштвену ногу са властелом овог света или да се не усудим. Смем ли, ако ми падне на памет, прекршити закон, ухватити за рамена бескорисну старицу-вашку и одгурнути је, ако се деси да ми заклони пут?
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)
