НЕБОЈША БАБИЋ: Лавров открио америчку понуду да Русија изда Кину

ИСКРА на Фејсбуку

(Сергеј Лавров) Фото: Спутњик/ Максим Блинов

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров открио је детаље разговора са Кисинџером, чиме је одбио издају Кине само да би усрећио САД

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је у емисији „Велика игра“ на Првом каналу руске телевизије рекао је да у Москви виде жељу Вашингтона да “иселе” Руску Федерацију из Кине, али Москва сигурно неће погоршати односе с Пекингом само због тога да усрећи Сједињене Државе.

„Нећемо погоршати наше односе с Кином само зато да усрећимо Американце, али идеја да своје циљеве требају постићи позитивно, развијајући сарадњу, а не санкцијама и ултиматумима, заслужује барем признање”, рекао је Лавров, коментаришући сигнале из Вашингтона о могућем „отопљењу односа с Русијом“, али је услов прекид веза Руске Федерације с Кином.

Руски министар такође је рекао да је током посљедњег сусрета с бившим помоћником предсједника Сједињених Држава за националну безбедност и државним секретаром Хенријем Кисинџером амерички стручњак примијетио да би идеална ситуација за Сједињене Државе била “када би амерички односи с Русијом били бољи од односа Русије и Кине”.

Чини се да је то била мала епизода, али изузетно елоквентна. Анализирајмо то детаљније.
Први детаљ. За важне преговоре Вашингтон поново шаље Хенрија Кисинџера (96), дугогодишњег пензионера који једва успијева издржати лет до Москве. Али то је разумљиво, јер међу актуелном америчком елитом једноставно нема нормалних преговарача. Помпео и Пенс понашају се попут униформисаних каубоја, који успијевају изговорити гомилу гадних ствари о Кини само неколико дана прије кључних трговинских преговора, за САД, за Кину и за цијели свијет.

Други детаљ. Чак је и тако искусан преговарач заправо присиљен пријећи из дипломатских трикова на директну поруку: „Да, већ се свађамо с Кином и то значи да се не можемо свађати и с вама.” Онда долази медијска тирада увјеравања Руса како им Кинези систематски подривају стабилности и ремете дугорочне циљеве. Односно, Кинези су смањили цијелу руску тајгу, и то упркос чињеници да се према подацима Ростата тајга повећава.

Кинези су Русима попили цијело Бајкалско језеро, а Русија своје ресурсе продаје Кини готово бадава. О да, Кинези већ дуго насељавају Далеки исток. Они би радо показали фотографије милиона њихових миграната, али су им увијек када наиђу на неког Кинеза, батерије мобилног или фотоапарата истрошене. Исти случај је био с руским трупама у Донбасу, када су амерички сателити падали у „блек аут“ увијек кад су се налазили у орбити изнад источне Украјине. Онда је амерички генерал Филип Бридлав дошао на генијалну идеју да сними стотине руских тенкова и свих других врста наоружања у касарнама у околини Ростова на Дону, гдје је заповједништво руске Јужне војне области, како би те фотографије показао Ангели Меркел, а њемачка му је канцеларка одговорила да њемачке службе за те трупе знају још од ’50-их година прошлог стољећа.

Можда би амерички новинари снимили Кинезе у Кини, гдје их има довољно, како би их приказали као мигранте у руском Далеком истоку, али су проблем вражји блогери, који би нашли неки детаљ према којем би одредили тачне координате мјеста гдје су снимљени и исмијали лист који би објавио такву глупост. Тако да још увијек чекамо доказе о „инвазији Кинеза“ на руском Далеком истоку, иако се у међувремену Руси не буне због тога, чак ни у либералном листу попут Ведомости или Нове газете.

Да, Кинези ће потајно напасти Русију и 400 000 000 војника Народно-ослободилачке војске Кине је већ концентрисано на граници. Јесте ли видјели боју униформи кинеских специјалних снага? Они који су улетјели у кадар имају плаве униформе, очито да би се боље камуфлирали у руској тајги. Или су то ипак биле малобројне јединице кинеских граничара и царинске службе? Ко ће их знати. Ипак су то Кинези.

Оваква улагивања Москви изгледају као да су рекли: „Ви се посвађајте с Кином, а ми ћемо се правити да се према вама односимо мало боље, али ћемо лагати, као и увијек.“ Овако нешто се не говори из глупости, већ из безнађа и када су исцрпљена сва друга средства и трикови.

Недавно је Русија прославила важну годишњицу. Прошло је више од године од када је Трамп рекао: “Гледајте, од сада ја прогоним Кину у трговинском рату.” Током ове године се трговински биланс Сједињених Држава с Кином, али и с Европском унијом, само погоршао. У Сједињеним Државама није забиљежен поврат производње, а низ америчких индустрија смањује продуктивност, од узгоја соје до индустрије угља.

Стога је потребно изнијети „приједлоге који се не могу одбити“ у стилу: „Боримо се с Кином за добро Америке.“ Зашто би Русија требала пристати на било какав приједлог Вашингтона? Шта Вашингтон може понудити Русији? Ефикасан економски модел? То већ дуго времена чак није ни смијешно.

Можда правни модел државе и система? Баш тај? Па да, зар се није лијепо доказао када је доњи дом Конгреса самог Трампа, свог властитог предсједника, прогласио кривим без икаквих назнака доказа, а не доказа као таквих, не дозвољавајући позивање свједока одбране и не дозвољавајући Трампу да говори. Шта то САД могу понудити Русији? Идеологију? Не. Технологију? Не.

Дакле, када не би било говора о старом Хенрију Кисинџеру, који, какав год да јесте, заслужује трунку поштовања, преговараче с таквим приједлозима који долазе у Москву би требало лансирати у САД ногом у стражњицу, довољно да прелете зидине Кремља и тресну на Црвени трг. Заправо, можда се ни Кисинџер не би љутио. Москва би га могла балзамирати и смјестити у засебни маузолеј у којем би га могли посјећивати обожаватељи, баш као Лењина. Можда боље него завршити испод комада камена на некој америчкој ледини? Али оставимо доброг старог Хенрија, нека поживи још коју годину.

Овдје долазимо до трећег значајног тренутка. Чињеница да Лавров открива садржај повјерљивих преговора с америчким гласником, обављених из затворених врата, симболични је „ударац у вритњак“, да се тако изразимо, што је позната изрека за наводни ударац у стражњицу којег је у Хрватском сабору 1907. бану Куену Хедерварију дао правашки заступник Јосип Гржанић.

Овакво понашање Лаврова, који у својој дипломатској каријери, коју је започео средином ’70-их, то није учинио никад, знак је екстремног презира према руским „америчким партнерима“. Иако је то за Лаврова у било којим другим околностима недопустиво, ускратио је Помпеу и Пенсу могућност да кажу Кинезима како су “понудили Русима да их издају Кину, а они то никоме нису рекли“.

„Разумијете ли сада колики су издајници ти Руси?!”, могли би рећи Помпео и Пенс у преговорима с Кином и они би били би у стању то учинити да али је Сергеј Лавров није изашао пред камере и рекао о чему је разговарао с Кисинџером и да је то опција коју Русија неће ни разматрати, само да Вашингтон учини срећним. Ово заиста постаје досадно, баш као порука Вашингтона Багдаду: “Ми вас бомбардујемо, а ви нас не подржавате.”

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Al Drago/File Photo

 

Извор logicno.com, 02. јануар 2020.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.