МИТРОПОЛИТ ЗАПОРОШКИ И МЕЛИТОПОЉСКИ ЛУКА: Мач Божији!

foto: © Sputnik / Ilья Pitalev

(Из данашње проповиједи митрополита Запорошког и Мелитопољског Луке)

 

И прије Содома и Гомора живјели су на земљи људи који су имали противприродне склоности. Међутим, кад се у тим градовима гријех уздигао до норме и нашао се под заштитом закона, киша огња и сумпора сручила се на њихове становнике. Када је Израел одступао од Бога, Господ је на њих слао варварска племена која су пустошила градове и спаљивала насеља.

Можда се неко надао да ће Кијев-Печерски свети спокојно с неба посматрати како по Кијеву – колијевци православља Свете Руси – парадирају содомити?

Или да ће Мајка Божија бити равнодушна што се у њеном Светом посједу умјесто тата и мама појављују родитељи број један и број два? Да не говорим о другим гадостима, које су се чиниле на нашој светој земљи.

Неко ће рећи: „Али због чега су криви људи који према свему томе немају никаквог односа?“

Одговорићу – због свог равнодушја!

Ми смо све прихватали, ми смо се „помирили“, ми смо мислили – нека раде шта хоће, само да нас пусте да некако живимо. Али тако не бива! Ко није с Богом, тај је против Њега! Не само што сунце излази над добрима и над злима, него се и пљусак гњева Божијег излива и на једне и на друге. Некога он прочисти кроз бол и страдање, а некога кажњава за гријехе његове.

Сви се питају: кад ће се ово завршити. Мислим да неће тако брзо.

Зато што нема покајања.

Зато што се – у вријеме док дјеца наших свештеника гину на фронтовима – храмови, у којима служе њихови очеви, и даље отимају од стране нељуди, који распињу нашу Цркву.

Зато што у нашим градовима, умјесто да се уздижу молитве Богу, свуда лијепе плакате са псовкама.

Зато се не треба чудити кад они буду срушени бомбама. А како друкчије? Тамо гдје је леш, скупљају се и орлови.

Постоји само једна могућност да се рат заустави. Обратити се Богу. Али, изгледа да људи о томе и не размишљају.

„Суд гневен прииде на ны, и разсыпася радость людей твоих, вси бо плачем и рыдаем и тако глаголем: О мечу Божий, доколе не успокоишся, престани убо, пощади ны…“ (из канона Божией Матери „Державная“).

 

(Превод Ж. Никчевић)

?>