МИРОСЛАВ СТЕВАНОВИЋ: Како устројити свет након пандемије?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Paul Yeung/Bloomberg/Getty Images

Актуелна пандемија оголила је сву нефункционалност неолибералног система, због чега се поставља питање – како ће свет изгледати кад се све заврши?

Последице пандемије вируса Ковид-19 открила је да се у многе глобалне и, на њима засноване, националне системе управљања не може поуздати да ће реаговати најбоље када су суочени озбиљним проблемом. Сад када је требало, од сталних радних група (task force) задужених за прво реаговање (first responders), бирократа анализе ризика у критичним инфраструктурама и сличних звучно названих управљачких новотарија никакве користи.

Није захвално логицирати о чињеницама и информацијама о нечему у шта се човек не разуме, а вирусологија и епидемиологија имају своје законитости које разумеју они који се тиме баве, односно стручњаци. Међутим, када доживимо пандемију која уздрма организацију и функционисање друштва, као што је случај данас, онда почнемо да се бавимо и стварима у које се не разумемо. Уосталом, свако ко прати медије, интернет и друштвене мреже може да наиђе на различите претпоставке, које се заснивају на неким чињеницама (које аутор бира да заокужи сопствени концепт) и које делују могуће (јер аутори су углавном довољно паметни и образовани да знају да представе свој концепт).

Одлуке је по правилу тешко тумачити, јер нико од нас не располаже сазнањима који су подаци и информације до њих довели. Оно што јесте могуће тумачити су концепти и трендови, зато што се чињенице и информације које су доступне могу сложити у, мање или више реалну, целовиту слику.

Са приличниом сигурношћу се може устврдити да ће нефункционалности глобалних и националних механизама управљања кризама које су се испољиле у суочавању са пандемијом Ковид-19 довести до промена на глобалном и националним нивоима, када се пандемија оконча. То отвара шире питање, да ли ће неолиберални глобалистички естаблишмент дозволити да буде лишен система у којем су себи обезбедили елитистички и недодирљив положај, без обзира на све бесмислице које су разобличене.

ВИРУС НИЈЕ ДОШАО НИОТКУДА
Налаз о изоловању вируса налик САРС-у из слепог миша објављен је, на пример, 2013. године у часопису Nature, бр. 503 (стр. 535–538). До овог открића дошао је тим научника који су предводио је Xing-Yi Ge из Лабораторије за специјалне патогене и биобезбедност Кинеске академије наука, у Вухану.

Две године касније, тим научника са Универзитета Северне Каролине, предвођен Винитом Минашеријем (Vineet D Menachery), синтетизовао је вирус из слепог миша који се размножава у дисајним ћелијама људи и постиже симптоме корона вируса (КоВ) САРС против којег имунотерапија антителима и спречавање ширења вакцином засновани на САРС не делују. Ово истраживање је спроведено уоквиру пројекта који је финансирала америчка влада због искуства са глобалним ширењем и економским последицама САРС и потоњих грипова животињског порекла, у циљу припреме за могућу будућу пандемијску претњу. Коаутори у овом раду били су поменути Zhengli-Li Shi и Xing-Yi Ge, један од коаутора рада из 2013. године, иначе из исте лабораторије у Вухану.

Више од месец дана пре избијања епидемије у Кини, 18. октобра 2019, Центар за здравствену безбедност Џон Хопкинс је, заједно са Светским економским форумом и Фондацијом Бил анд Мелинда Гејтс, организовао пандемијску вежбу „Догађај 201“, која је (случајно или намерно) била моделирана на пандемији коронавируса. Вежба је требало да илуструје шта је све потребно да би се умањиле економске и друштвене последице тешке пандемије. Фокус је био на анализи како могу да реагују владе, бизниси (приватни сектор) и кључне међународне институције, како би се очувао економски и финансијски систем и спречио распад друштвене кохезија  „у глобалном друштву“.[1]

Упркос томе што се радило о нечему што није сасвим непознато, када је избила епидемија у Кини глобални и национални механизми, предвођени Светском здравственом организацијом, реаговали су прилично тромо. Довољно је сетити се да су, почетком фебруара 2020, научници са Института за вирусологију у Вухану истакли како секвенце генома код неколико пацијената у Вухану показују да је вирус тесно повезан са САРС-ом, и да је код седам пацијената подударност са CoV код слепих мишева чак 96 одсто.

Даље, сумња да је епидемија у Кини започела на пијаци у Вухану, која није била утврђена као извор заразе, пренета је у глобалним и националним медијима као чињенично стање. Коначно, статистика морталитета СЗО представљала је само евиденцију пацијената који су имали тешке симптоме (не рачунајући оне који су вирус прележали мислећи да је грип). Дихотомија званичних реакција, од ниподаштавања опасности до застрашивања, нису допринеле разумевању ситуације. Тако су на утицају добиле друштвене мреже.

Системско игнорисање или неинформисаност да су постојала научна сазнања о дејству и заразности вируса названог COVID-19 створили су простор за спекулације. Тако данас амерички председник вирус назива „кинеским вирусом“, а Кина позива САД да изнесу податке о нултом пацијенту. У спекулације се уводе различите информације које могу али не морају имати везе једна са другом. Неко се сетио да је у августу 2019. године у САД избила епидемија пнеумоније коју је Центар за контролу и спречавање болести приписао електричним цигаретама.

Званично тело САД није се одредило према упозорењу да се радило о последицама коронавируса, што је отворило питање – зашто је непосредно пре епидемије Центар затворио лабораторију америчке војске у Форт Детрику, у Мериленду, због непостојања мера заштите против цурења патогена.[2] Када је пандемија избила, у медијима се појавила информација (или спекулација) да су САД једина држава која има свих пет врста CoV, из којих би сви остали, па и COVID-19, морали да потичу, док Вухан има само једну од тих врста.

ШТА НАКОН ПАНДЕМИЈЕ?
У свету доминације неолибералног, глобалног естаблишмента једини циљ је да се богати богате на терет свих осталих. Веровању да ће се отуђена елита очовечити пред опасношћу каква је пандемија тешко је наћи утемељење у стварности. У том смислу, ваља имати на уму циљ поменуте вежбе „Догађај 201“ – како очувати економски и финансијски систем и спречити распад друштвене кохезије „у глобалном друштву“ кроз реакције владе, бизниса (приватног сектора) и кључних међународних институција.

Приче о глобалној солидарности подривене су непостојањем активне научне сарадње на проналажењу терапије (САД најављују да ће бити поднет захтев за одобрење лека, Француска објављује терапију која наводно повољно делује, Русија и Кина најављују појачану сарадњу, Немачка најављује испитивање потенцијалног лека…). Такође, чињеница да ММФ и САД неће да допусте Ирану и Венецуели да за своје паре обезбеде неопходна средства за санирање последица епидемије потврђује парадоксaлност очекивања да ће код елитиста преовладати свест о заједништву пред опасношћу.

Оно што ће непосредно утицати на све нас јесу реакције на чињеницу да лек не постоји, а оне се своде на затварање државних граница од стране националних влада. Већ неколико деценија, глобалисти нас убеђују да су границе сувишне и државе превазиђене, а сада, у свету који почива на дугу и где су све државе презадужене, управо оне треба да помогну, не само грађанима већ и опстанку инвеститора. Све то неко мора да плати.

Да ли ће се све завршити тако што ће порески обвезници плаћати инвеститорима, или ће се терет поделити? Ово питање, колико год изгледало безначајно сада када постоји пречи проблем, не би требало занемарити. Огромне обуставе рада које су уведене различитим мерама влада и падом тражње, значи да много људи неће моћи да плаћа рачуне, што се, на крају, завршава депресијом имовине банака. Депримирана банкарска имовина је претња читавом финансијском систему која може да уништи економију.

Већ смо сведоци да најразвијеније државе брину само за себе. Њихове централне банке, а пре свих америчке Федералне резерве, које су генератор глобалне монетарне политике, немају никакву визију како да допринесу превазилажењу кризе изван постојећег спекулантског оквира. Тако имамо ситуацију да нас монетаристичко одлагање суочавања са стварним потребама може сачекати врло брзо по окончању пандемије.

ПУМПАЊЕ ВИРТУЕЛНОГ НОВЦА
Фед је, примера ради, упумпао стварни новац уместо фиктивног (декретног) новца, како би биланси банака, бар на папиру, били повољни. На тај начин се виртуелни новац по вредности опет изједначио са новцем који се зарађује стварним економским активностима. Не постоји математичко нити економско објашњење које може да превазиђе нелогичност таквог приступа. Штампање новца и пласирање компанијама (без камате) не може да буде замена за изгубљене робе и услуге, нити за поправку поремећених ланаца снабдевања. „Пандемијски шок“ вероватно ће имати последице на страни тражње, па је извесно да ће резултовати финансијском кризом. Али та криза је последица унутрашње слабости финансијског система, који почива на фракционом банкарству, са резервама које подстичу политике попут осигурања депозита и приступ да су банке сувише важне да би се препустиле тржишту.

Оно што се може десити јесте да они који улажу препознају да је реална економија са стварном производњом нешто друго у односу на кулу од карата коју последњих неколико деценија зидају ФЕД и централне банке. Такав свет, у свом дневном исходишту, довео нас је до тога да су на друштвеној лествици НВО активисти боље позиционирани од инжењера, књиговође, подводних заваривача и занатлија.

Инверзију вредности, примерено тренутку, описује коментар на Твитеру: „Дајете фудбалеру милион евра месечно, а биологу истраживачу 1.800 евра. Сад тражите третман. Идите Кристијану Роналду или Месију и они ће вам наћи лек.“[3] Комерцијално устројство света је тековина монетаризма и финансијализма неолибералних глобалиста. Данас су огољене нефункционалности система који су наметнули монетаризам и логика финансијализма, и то не само у здравству. То је систем устројен у интересу приватног сектора, бирократије и глобалистичких међународних организација.

Свет дужничког ропства држава и људи држао нас је у убеђењу како пут у благостање води преко фиктивног новца и све већих пореза. Противници тога, који су медијски етикетирани као популисти, указивали су да само производња и развој тржишта, а не његово диктирање каналисањем финансија, могу да воде стабилној економији. Време је да се коначно разлучи стварност од симболике и да се глобалисти и њихови финансијски следбеници дефинишу као оно што заправо и јесу – преваранти и сецикесе. Они се неће предати олако, али сада када се у првој општој кризи испоставило да не маре ни за кога, чим прође пандемија морамо се посветити себи, ближњима, својој држави, нацији и човечности. У том свету не сме се попуштати вољи нечовечних.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард

УПУТНИЦЕ:
[1] http://www.centerforhealthsecurity.org/event201/
[2] https://www.cdc.gov/mmwr/volumes/68/wr/mm6836e1.htm?s_cid=mm6836e1_x
[3] https://twitter.com/GrumpyReviewer2/status/1240351763695198208?s=09

 

Насловна фотографија: Paul Yeung/Bloomberg/Getty Images

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.