Мирослав Самарџић: Последица демонстрација да Вучић не може лако да потпише „споразум о Косову“

Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Стање ствари/ Владимир Живојиновић)

Главна политичка последица синоћних демонстрација у Београду је да Вучић више не може лако да потпише тзв. „свеобухватни правно обавезујући споразум“ о Косову. То ће угрозити његов статус јаког човека у Србији што ће ослабити његове позиције код западних влада. Он је подршку од ЕУ (тј. Немачке) и САД добијао због тога што су они сматрали да своје спољнополитичке циљеве на Балкану могу реализовати само ослонцем на јаког ауторитарног лидера. Прозападна опозиција је била сувише слаба да би они на њу могли да рачунају. Због тога су и оборили Тадићев режим и довели Вучића. Он је, да би дошао на власт, склопио пакт са ђаволом у нади да ће га преварити. Обећао је и Ангели Меркел да ће признати Косово и Путину да неће. Вучић је погрешно мислио да и у међународним односима може да се понаша као у унутрашњој политици и да бесомучно лаже. Демонстранти у Београду сатерали су га у ћошак.

Било то некоме мило или не, Косово је основно политичко питање у Србији. Не само због тога што су у њему концентрисани интереси великих сила. Ради се значајном делу територије на коме и даље живи знатан део српског становништва и који има велики културни и религиозни значај. Вероватно није случајно да су упад у Скупштину извели припадници десничарских организација. Њихов циљ је био да изазивањем нереда спрече да на предстојећим преговорима у Бриселу Вучић да нове уступке. Погрешно је резоновање да је упад био само производ манипулације домаћих тајних служби како би се протест компромитовао. У држави која се распада делују и бројне стране службе које су организованије и способније од домаћих које вероватно у доброј мери и контролишу. Сигурно је да Бата Гашић није Александар Ранковић.

Од почетка је било јасно да један корумпирани систем не може да изађе на крај са озбиљном здравственом кризом. Цео јавни сектор у Србији је уништен партијском управом и институције више нису у стању да обављају послове због којих су основане. Опијен свемоћи Вучић није уочио да му се систем круни. И поред свих притисака излазност на изборима у Београду била је 35 посто. Из побуне студената није извукао никакву поуку. Осим тога, том приликом показао је слабост, после не претерано великог притиска одмах је променио своју одлуку. Затварање студентских домова и са епидемиолошке тачке гледишта није било оправдано. Када је епидемија почела да се шири у САД научник са Јела Дејвид Кац упозоравао је да не треба расељавати студентске кампусе јер ће заражени студенти разнети вирус по целој земљи. То показује колико је тобожња „струка“ неважна у формулисању епидемиолошке стратегије у Србији. Лекари из кризног штаба неповратно су компромитовани. После низа скандала, посебно са лажирањем података о броју заражених и преминулих, њима више нико не верује.

Извесно је било и да ће у једном тренутку Вучићева медијска манипулација отказати. Корона је оголила систем, незадовољство је порасло тако да организовани ботови више нису могли да покрију бунт људи на друштвеним мрежама. Тако се увек догађало. Пред пад нацистичког режима у Немачкој кружио је следећи виц: „Тркале се две вашке с једног краја Гебелсових усана на други. Победила је она која је ишла око главе, то је краћи пут“. Економиста Јозеф Шумпетер говорио је да се не може лагати вечито, али може довољно дуго да би се направила непоправљива штета.

Позната је изрека Лорда Актона да свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно. Проблем је, међутим, и у томе што апсолутна власт отупљује рефлексе диктатора и чини га неспособним да анализира политичке прилике, уочава промене и да адекватно реагује. Вучић више не може да влада на стари начин, а друкчије не зна. Не може се од њега очекивати да ће променити свој политички приступ. Осим тога, његов апарат власти састављен је од неспособних корумпираних кадрова који нису прави политичари него климоглавци. Они ће се први разбежати чим виде да су кола кренула низбрдо.

Ситуација у којој се налазимо је компликована. У Србији не постоји организована опозиција са алтернативним програмом која би могла да преузме власт и врати ствари у нормалу. Зато постојећа политичка криза лако може прерасти у кризу државе. Могуће је да наредних дана све противречности експлодирају. Влада у Београду већ одавно не контролише ситуацију у Рашкој области (Санџаку) где је епидемија такође изазвала бунт становништва због неорганизованости здравственог система. Да ствар буде још гора, тамо постоји тешки политички сукоб између бошњачких политичара Љајића, Зукорлића и Угљанина. На југу у општинама са албанском већином постоје нескривене сепаратистичке тенденције. Управљачка неспособност државе може обновити аутономашки покрет у Војводини који је био скоро замро.

Лекари кажу да неколико малих болести које пацијента погоде у исто време за њега могу бити смртоносне. Ширење немира по целој Србији паралисало би репресивни апарат.

Одавно је познато да се не може владати само силом, друга средства су убојитија. Платон је тврдио да наратори владају светом. Вучић више нема политичку причу којом и даље може обмањивати народ. Ноћашња полицијска бруталност само ће још више повећати незадовољство. Таљеран је говорио Наполеону да се са бајонетима може све учинити само се на њима не може седети. Наполеон је поред себе имао једног од највећих европских политичара свог времена, а Вучић има Небојшу Стефановића.

Аутор је политиколог из Зрењанина

Стање ствари, НСПМ
?>