Милован Данојлић: КАКО САМ СЕ ШКОЛОВАО

Милован Данојлић (Фото: РТРС/ Novosti)

Моје школовање је било дуго, искидано и узбудљиво. И после завршених студија, све до своје четрдесет пете, посећивао сам предавања из филозофије, лингвистике и историје, проучавао стваралаштво писаца које сам преводио, а доста сам и путовао, што се такође сматра за један вид учења. И данас свакодневно посежем за речницима и енциклопедијама, да обновим оно што сам заборавио и да се обавестим о понечем што сам пропустио. Са освајањем знања шири се круг нашег незнања, продубљују се понори са којима људски дух никада неће изићи на крај. Вечити самоук и тврдоглави self-made man, ја сам још у детињству спонтано прихватио идеју перманентног образовања, пре него што се у томе у јавности почело говорити. Свет је велика књига која се чита из године у годину, па ако се и не да дочитати, труд није узалудан: ова неравноправна борба учвршћује наше духовно достојанство…

 ШКОЛА КАО ШАНСА

Потичем из сељачке куће у којој се, у првим годинама после Другог светског рата, непрестано оскудичило и намицало. Традиционално село је умирало, а властодршци су подстицали и пожуривали његову смрт. Они су настојали да тај друштвени слој, као неприлагодљив и „назадан”, склоне са главног пута историјског развоја; то је, код досетљивих сеоских домаћина, изазвало нагло интересовање за школу и школовање. Деца су, у првој половини XX века, у најбољем случају завршавала четири разреда основне: на гимназију и на студирање мало ко је помишљао. Због фаворизовања тзв. „радничке класе” и живота у граду – плаћена радна снага је послушнија и лакше се контролише од раштрканих индивидуалиста – сељак се нашао у беспућу; једини излаз нудило је образовање. Смртном непријатељу се могао и морао  одупрети његовим оружјем. Тако су бистрија и марљивија деца – у коју сам спадао и ја – пошла у гимназију. Сељачки синови и ћерке су, преко школе, почели освајати равноправност која им је, у свакодневном животу, готово свуда била ускраћена: изједначавали су се са привилегованом варошком децом, а често их и надмашивали. Стара школа је жмурила пред социјалним разликама: она је свакоме давала једнаку шансу. Говорим о стању пре увођења обавезног осмогодишњег образовања. До матурског сведочанства и дипломе стизао је ограничен број радишних и способних, али су зато те квалификације обезбеђивале запослење, што данас ни у Србији, ни у Француској, није случај. Демократизација образовања донела је јевтину, јалову утеху осредњима и онима који не воле да напрежу мозак, док је вредне и даровите обесхрабрила. Дошло је до изједначавања способних и неспособних, заинтересованих и незаинтересованих. Знатан део младежи одбио се од пољопривреде, заната и корисних вештина, а да се није уздигао до прижељкиваних, „виших” звања и занимања. Најбољи су почели бежати у иностранство, или у посебно високе школе и медиокритетима недоступне факултете. Срозавање је крунисано отварањем приватних универзитета. Резултати су, и код нас, и у Европи, жалосни. Села су празна, занати изумиру, нараста маса незапослених и сувишних људи. Отворена за све и свакога, школа никоме није донела срећу…

ВЕЛИКА ОБРАЗОВНА ПУСТОЛОВИНА 

И мој је живот, са наведеним образложењима, протекао у знаку удаљавања од родног окружења, и покајничког враћања средини од које сам рано почео бежати. Та, осцилаторна линија удаљавања и враћања је окосница претежног дела књига које сам написао. Надам се да оне оправдавају и ублажују издајство почињено према селу. И под том, најбољом претпоставком, ја остајем честица из милионске масе бегунаца са родног тла, сведок и жртва умирања хиљадугодишње руралне цивилизације. Четворогодишњу основну школу завршио сам у Ивановцима, први разред ниже гимназије у Београду, да се затим вратим у љишку непотпуну реалку, где сам 1952. положио малу матуру. Тако сам, до своје петнаесте, искусио услове живота у брдском селу, малом среском месту, и у великом граду. У Београд сам коначно добегао ујесен 1953, го и бос, са стотинак динара у џепу, и жељом да се у њему настаним. У главном граду сам завршио гимназију и факултет, зарађујући, уз пут, за хлеб и кров над главом. Сељакао сам се из једне у другу гимназију: моја дивља, неуредна егзистенција несрећно се уклапала у школски ред и закон, па су ме, због „лошег владања”, на крају сваке године одстрањивали из наставе, уз пријатељски савет да покушам негде другде. У почетку сам се издржавао продајом вечерњих новина, затим од писања чланака и сарадње у разним листовима – то се, онда, хонорисало, што се данас ретко чини. Становао сам по свакојаким собичицама, кухињама и пролазним просторијама, и опет ми је било лакше него у љишкој гимназији – окружење је било лепше и узбудљивије, а могућност да свакодневно поседим сат-два у Народној библиотеци изгледала ми је као невероватна привилегија! Да бих заташкао свој невесели бескућнички положај, правио сам разне, углавном глупе испаде, па се, данас, са стидом сећам оних наставника који су моје лудовање пратили са пожртвованим стрпљењем, покушавајући да ме схвате. Кажњавали су ме нерадо и благо, штитио ме је имунитет младог песника: у старој школи, а богме и у ондашњем друштву, та врста фауне је била у посебној милости. У ствари, био сам и остао пустињак и неизлечиви, весели очајник. Последње разреде гимназије и велику матуру полагао сам приватно, а у студирању сам имао дуг прекид због радних обавеза, путовања, одслужења војног рока и писања. У тренутку кад сам одлучио да завршим факултет, давао сам годину за годину, са просечном оценом 9, 80. Успео сам да избегнем статус пропалог ђака и вечитог студента. У Француску сам почео одлазити године 1961. да се 1984. у њој трајно настаним. Једно време сам живео од писања чланака за париски радио. Осам година сам предавао наш језик на Универзитету у Поатјеу, где и сада живим. 

ЕВРОПА БЕЗ ТРАДИЦИЈЕ 

Живот ми је, ето, протекао као велика образовна пустоловина, у обучавању себе и других. Већ у десетој години сам, на своју руку, покушавао да учим немачки, служећи се једним АВС-приручником који ми је дотурила рођака наше учитељице, Београђанка. Пошавши у нижу гимназију, учланио сам се у општинску библиотеку, где сам се дочепао многих важних дела светске књижевности. Старији сељаци се и данас сећају како сам, пешачећи од школе до куће, читао у ходу. Зими сам од куће полазио по мраку, па бих цео први час провео сушећи се покрај фуруне, у ћошку учионице. И наши наставници су живели скромно, да не речем сиротињски, али су веровали у своју друштвену мисију. Било их је свакојаких, одлучних, осредњих, па и лоших, и од сваког сам научио понешто корисно. Прве, драгоцене поуке о лепоти и тајном потенцијалу речи примио сам од професора Пајића, као што ме је професор Савић, са својим објашњењима шта су бројка и тачка, упутио у тајне апстрактног мишљења. Са жаром и страхопоштовањем преношена нам је светска културна и научна баштина. У Љигу сам, између дванаесте и петнаесте, савладао прве лекције из француског и руског језика, прочитао дела многих класика, заволео математику и физику – стекао увид у историју старог и средњег века. Наша, сиромашна и непотпуна „реална” гимназија била је много више окренута Европи и свету него богата, компјутерима снабдевена школа моје деце данас, у Француској. Ми смо излазили из школе са свешћу да су Шекспир, Данте, Толстој, Гете и Балзак и наши писци, што се код америчких, немачких и француских средњошколаца веома ретко среће. Најзад, и учионице су, оних година, биле пуније него данас. И поред политичке неслободе, народ је веровао у живот, множио се и напредовао. Било је наде, више него у овом тренутку. Данашња школа се заклиње у уједињену Европу, али не држи много до европске културне традиције која је за нас, сиромашне ђаке из средине прошлог века, била светиња. Данас се проповеда слободан проток капитала, робе и технологије; слободно кретање људи, увођењем шенгенске визе, онемогућено је. Чим сам стао на своје ноге, почео сам обилазити земље и градове, са убеђењем да је свет мој, и да му припадам. У међувремену, са политичким ослобођењем и укидањем једнопартијског поретка, свет се око нас затворио; уместо да нам се приближи, он се од нас удаљује. Европа нам дели савете и укоре, али омладина у њу има мање приступа него под бившим режимом. Између нас и Европе подигнута је много јача гвоздена завеса него она разапета у годинама хладног рата. Дух шкртости, саможивости и затворености продро је и у европски образовни програм. Технологија је добила застрашујућу преданост над хуманистичким дисциплинама; енглески језик је освојио посвећено, империјалистичко место међу светским језицима. Испирањем мозгова школују се послушници и климоглавци. Дневне процене из плаћене штампе уносе се у уџбенике историје као потврђена научна открића. 

ТЕСТОВИ И ШКОЛА БЕЗ РАДОСТИ 

Моја деца (14 и 13 година) похађају колеџ у Поатјеу. Успешно отаљавају своје обавезе, али их у школи ништа не привлачи и не занима. Радост, коју сам ја, некад, упознао седећи у школској клупи они, бојим се, никад неће искусити… школа им је од куће одаљена нешто више од километра. Аутобус им полази испред куће и стаје пред школском зградом. Мајка их, често одвезе аутом, или их сачека по свршетку часова. Ја о таквим погодностима нисам могао ни сањати. По снегу и киши, у шупљој обући, пешачио сам јутром и вечером, и читао велика дела европске мисли. Њих, рођене у Француској, у срцу Европе, не привлачи много ни заноси Жил Верн. Задовољавају се Хари Потером. Ја сам у десетој, на железничкој станици, први пут видео телефон; она су се родила са компјутером и интернетом… Ручавају у школској кантини, по јеловнику који се сваког дана мења. Ја сам на леђима носио две торбе, чије су се упрте укрштале на грудима, као реденици. У једном торбаку сам вукао писанке и књиге, а у другом, конопљаном, суви оброк: комад хлеба, заструг са грудом сира, и главицу лука. Све је било оскудно, елементарно, а опет, у освајању знања уживао сам неупоредиво више од њих. Вршио сам, на кућном шпорету, опите из хемије и физике, раскопавао јаруге и потоке у потрази за минералима о којима сам слушао на часу геологије, скупљао цветове и биљке за хербаријум, и написао не нарочито оригиналан преглед српске историје од доласка Словена на Балкан до Првог петогодишњег плана. Труд моје деце се награђује полагањем тестова, у чему би их могао заменити и неки вешто конструисани робот. Ја сам, у тужној паланци званој Љиг, напоредо читао Милована Глишића и Балзака, а онда сам, крајем XX века, срео младе Французе, своје студенте, који су положили велику матуру не прочитавши ниједну песму Бодлера или Рембоа… Моја деца су интелигентнија, зрелија и самоуверенија него што сам у њиховим годинама био. Школа их усмерава у новом, мени непознатом и непријатном правцу. Дај Боже да стигну до ширих, светлијих пространстава од ових до којих сам се ја пробио. Засад, не верујем у такво чудо.