МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Саудијска нафта

Све у свему, случај Кашоги је већ одавно прерастао оквире трагедије једног човека, ово су сада померања тектонских плоча геополитике. Саудијска Арабија, разумљиво, неће претерано јавно и гласно причати о методама узвраћања ударца, али дефинитивно ових дана разматрају све што имају.

Чини се да је Ердоган задао смртоносни ударац реалном владару Саудијске Арабије, Мухамеду бин Салману, ипак млади принц могао би и даље да прилично уздрма свет ако се тај свет окрене против њега. Надаље, он и сам зна да његову земљу чека некаква „лоша судбина“ на крају приче (у стилу смене режима, који без америчке помоћи вероватно не би опстао ни два месеца, говоримо о последњој феудалној држави на планети), зато и јесте најавио велике пројекте диверсификације економије, не зато јер је „реформатор“ како су наивно (под притиском дубоке државе) прогутали причу бројни медији, него зато што зна да се и Саудијској Арабији припрема „демократизација“, чим се учини мање способном да користи „нафту као оружје у служби Стејт дипартмента“. Ипак, за припрему економске обране требало би му још неколико година, а можда има још само неколико дана пре него што крене кажњавање.

Амерички сенатори, зарад унутарполитичког сукоба у никада подељенијој америци, позивају на избацивање Саудијског амбасадора, прекид продаје оружја, прекид подршке у агресији у Јемену… Ако Трамп буде притиснут до те мере да то мора и да учини, господар живота и смрти (ако опстане на власти) може да покуша да крене са осветама (имајући у виду његов досадашњи начин владања, то не би било тако велико изненађење).

Где смо данас?

Некада, не тако давно Саудијска спољна политика је обликована у Форин офису (Велика Британија) или Стејт дипартменту (САД), данас постоје и други гласови, Саудијски државни канал Ал Арабија, упозорио је САД да ће „ножем пробости властиту економију до смрти“ уколико се усуде да Саудијској Арабији уведу санкције, упозоривши (претећи) да ће цене нафте ићи „и до 200 долара по барелу“ у том случају.

Претње постоје, али се поставља и реално питање да ли може Саудијска Арабија данас да произведе такав шок какав је направила 1973. (тада су иза ње, наравно тајно стале све највеће светске нафтне компаније Ексон мобајл, Бритиш Петролеум…)? Може да проба, свакако, али вероватно ефекат неће бити ни приближан.

Да подсетимо, Саудијска акција из 1973. је изазвала тектонске поремећаје у светској економији. Иако је криза службено завршена 1974. године, последице су се још дуго осећале, а неке су и трајне. Стриктно произраелски став Западне Европе почео се окретати полако према проарапској политици, а због тога је дошло и до напетости у односу и са САД-ом. И данас је САД главни бастион произраелске политике, не Европа. Разумљиво САД је увозио само 12% са Блиског истока, а Европа чак 80% нафте (Јапан 90%).

Дугорочне геополитичке последице биле су бројне. Прелазак Египта из Совјетске у Америчку сферу утицаја. Знатно већи потрес догодио се након Совјетске инвазије у Авганистану 1979. када су се земље Персијског залива (феудални краљевски режими) масовно почеле окретати према САД-у тражећи сигурност и заштиту од потенцијалне Совјетске војне акције.

Цена нафте за време ембарга се чак учетворостручила са 3 на 12 долара по барелу (можете претпоставити колико се обогатила породица Рокфелер). Блиски исток се променио из темеља, што се ускоро могло и јасно видети. Неразвијене и сиромашне земље сада су почеле да гомилају озбиљно богатство (које је наравно трансферисано у америчке државне обвезнице). Америчке компаније које су се пребациле у Залив су такође оствариле огромне профите (међу првима биле су Гети, Стандард Оил, Континентал Оил, Атлантик…).

Са тим великим новцем земље Залива почеле су масовно да се наоружавају, а Саудијска Арабија је потрошила више од 100 милијарди долара у наредним деценијама за ширење своје фундаменталистичке интерпретације Ислама, односно вехабизма, широм света, путем верско-добротворних организација. Тако је настала и Ал Каида. За Саудијску Арабију то је била нека врста покушаја бруталног осигурања, од мешања Запада у унутрашњу политику (били су свесни да не би постојали ако би покушали да утичу на спољну политику) јер су предпостављали да ће имати под својом контролом (и индоктринацијом) милионе спремних за свети рат – Џихад.

Али шта ако не буде Саудијске кооперације?

Како је и очекивано, Сједињене Америчке Државе увеле су санкције на извоз иранске нафте и гаса (које ступају на снагу 2. децембра), а иранска влада је такође одговорила одбацивањем таквог режима. Осуђујући потез владе САД, Иранци су позвали Организацију земаља извозника нафте (ОПЕК) да смање своју производњу како би се тај картел одупро Сједињеним Државама. Уз Иран је стала Русија, Кина и Индија.

Амерички циљ у поновном успостављању санкција јесте у бити нуклеарни споразум, да доведе Иранску привреду до тачке колапса, да заустави ирански регионални ангажман у Сирији, Ираку и Јемену те да у финишу целе сторије, прослави смену Иранског режима.

Шта ако се већ кроз 2 недеље деси раније „описани“ сценарио где Саудијска Арабија не само да није кооперативна већ и активно настоји да узврати ударац Западу? Велике санкције према Ирану ступају на снагу за 2 недеље, а за то САД треба максималну кооперацију Саудијске Арабије (што санкције према Ирану буду строжије то ће Саудијска Арабија морати „жешће“ да попуњава дефицит на нафтном тржишту).

Трамп рачуна како ће Саудијска Арабија ускоро да повећа свој дневни капацитет производње са 10,2 милиона барела на историјски (физички лимитиран) максимум од 12 милиона. Очекује се да савезници породице Ал Сауд пре свега УАЕ, дигну производњу до крајњих граница издржљивости.

Ако изостане Саудијска асистенција, Трампове жеље везане за Иран падају у воду! Док Сједињене Државе настоје да смање ирански извоз нафте, постало је јасно да је то непрактично. Не постоји замена за иранских 2,5 милиона барела дневно у извозу нафте.

Амерички трговински рат са Кином и америчка наметања економских санкција против Русије чине Пекинг и Москву мање склоним сарадњи са Вашингтоном и природно их окрећу сарадњи са Ираном. Штавише, Бела кућа не може да рачуна ни на сарадњу Европске уније која је покренула нуклеарне преговоре са Ираном 2003. године и која види нуклеарни договор као један од својих највећих спољнополитичких успеха. Моћни амерички савезници попут ЕУ и Јапана и даље подржавају споразум.

Истовремено, дешавања у другим регионалним кризама не фаворизују Сједињене Државе и њене савезнике. Башар ал Асад, потпомогнут од стране Русије и Ирана, очито побеђује у Сиријском грађанском рату, америчка кампања у Авганистану није успела; Саудијска Арабија није успела да порази Хуте у Јемену, а Катар је превладао блокаду саудијских вођа. Овакав развој ситуације олакшава Техерану проналажење решења за санкције које намеће влада у Вашингтону, а принцу Мухамеду бин Салману даје наду да може да преживи (не само као владар, већ и физички).

Дакле, постоје две могућности. Остарели краљ у Саудијској Арабији смениће сина и престолонаследника и кренути са обновом односа према Западу или ће се Мухамед бин Салман одржати на власти (на неки начин великом чистком се већ припремио за овакав сценарио) и Саудијска Арабија ће покушати да узврати ударац на притиске.