Милош Ковић: Ми смо ту

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковић (фото: С. Гарић)

Победа опозиције на изборима у Црној Гори само је још једна потврда да је точак историје, под којим је до јуче мрвљен српски народ, променио смер. Званични Београд још одбија да у то поверује. Последица су понижења и промашаји у Вашингтону и Бриселу.

Када су се покренуле мошти Светог Василија и када су стигле у Никшић, праћене свештеницима и народом решеним да коначно, уз свог Светитеља, иде до краја, било је јасно да се нешто велико одломило и да се сада, са црногорског и херцеговачког крша, ваља према нама. Људи су осетили да се ово зло неће зауставити док нас потпуно не поништи, да сада морају да бране своје светиње, свој последњи ров, своју Цркву и кућу, сам смисао своје личне и породичне, националне, хришћанске, људске егзистенције, оно што надраста и наткриљује сваки појединачни страх и прорачун. Зато су, понајвише, певали песме о Косову. Страх, који од 1945. окива Црну Гору, нетрагом је нестао.

Покрет је водила Црква и носили су га Срби. Али, сви су били добродошли. Огроман број учесника дао је литијама демократски, плебисцитарни легитимитет; брзо се разумело да је ту била реч о основним људским правима на слободно исповедање вере и имовину; одбрана хришћанских светиња и вредности, од почетка се видело, упркос ћутању западних медија, схваћена је као део ширих идентитетских преиспитивања у ЕУ, Русији, САД и целом свету.

Злоупотреба пандемије, привођења и хапшења владика, свештеника и народа само су разоткрили природу режима. Црква је најјача онда када је гоњена. Она се, као толико пута у својој историји, показала јачом од државе. Српска црква је, у самоодбрани, готово у магновењу, нокаутирала Мила Ђукановића.

Литије су заустављене, али оне су подигле духове и исправиле кичме. Вође опозиције разумеле су поруку, удружиле су се и – победиле.

Нова скупштинска већина, међутим, још није убедљива. Морала су се, очигледно, дати потребна уверавања Американцима и Британцима, који на ланцу држе оне који би могли да изазову сукобе и невоље. Мило Ђукановић је, уосталом, и даље председник републике. Но, по свему судећи, речено му је да не повлачи исхитрене потезе. Он је сада побеђен и поражен. Атмосфера се неповратно променила. Ђукановићеве претње наилазе на општи подсмех. Митинзи његових присталица, на којима су се ориле усташке песме, само су показали у ком правцу је хтео да поведе Црну Гору.

Шта ће се у будућности догађати, зависиће од победника. Освојену слободу они ће или, из дана у дан, проширивати, или ће је, исто тако постепено, изгубити. Најважније је да не забораве ко их је и зашто изабрао и довео на власт.

У Србији је, судећи по анкетама, и пре литија сазрела свест о томе да се на Косову и Метохији води потпуно иста борба, за наше светиње, за сам смисао наше историје и наших живота. Говорити о светињама и о Косовском завету у нашој јавности више није ни чудно ни зазорно. Буђење је почело, али је преспоро.

Александар Вучић и његови сарадници (Србија, наиме, више нема ни владу, ни скупштину) почели су, од пре неког времена, да шаљу јавне поруке да неће потписати признање „Косова“. Преговори у Вашингтону и Бриселу, међутим, показују да су они спремни на такве и толике, суштинске уступке, који ће формално признање независности „Косова“ учинити непотребним и сувишним.

У Вашингтону је Србија третирана на исти начин као одметнути део њене територије. Приставши да израелско признање независности „Косова“ наградимо премештањем српске амбасаде у Јерусалим, као и да се на годину дана одрекнемо кампање „одпризнавања“, без обавезе „Косова“ да заустави своју кампању „признавања“ (привремено су се одрекли само захтева за чланство у међународним организацијама), председник републике је охрабрио нова признања независности Косова, урушио наш статус у пријатељским муслиманским земљама и изазвао подозрење Русије. Вреди ли све то хипотетичке, сутрашње подршке Доналда Трампа? Хоће ли Трампова изборна победа на сто вратити погубну идеју „разграничења“?

„Правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“, који је коначни циљ бриселских преговора, даће независности „Косова“ сву потребну садржину. Ми ћемо, за узврат, добити обећања оних који су нам толико пута показали да их реч не обавезује: локалну самоуправу, економске концесије, промене у статусу наших манастира.

Другим речима, изгледа да неће бити спектакуларног потписивања капитулације. Уместо тога бићемо, као и до сада, вођени кроз „процес нормализације“, или у преводу, „кувани као жаба у лонцу“. То ће појачати већ постојећи замор, безвољност и равнодушност. Воз је одавно постављен на шине. Сада само треба успавати пажњу путника и предвидети број задржавања на успутним станицама.

Жаба је, међутим, искочила из лонца. То се догодило у Црној Гори. Ред је да нашим властима неко то коначно јави. Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, Светиња и Смисла, могла да одигра одлучујућу улогу. Литије би и овде могле све да промене. Ми смо ту, спремни смо и чекамо.

Политика

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

1 коментар

  1. Dragan каже:

    Ovi sporazumi kao i njihovo munjevito sprovodjenje u igru su ubacili novac.Ovog puta javno.Da vidimo sad za sta ce se gradjani Srbije odluciti.Teska je to muka.U uslovima sankcija i bombardovanja nas sopstveni sistem smo devastirali zbog para nevidjenom pljackom i korupciom.Novac je odvojio i Crnu Goru.Takvi smo mi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.