МИЛОШ КОВИЋ: Културни рат у САД

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковић (фото: С. Гарић)

„Јесте ли хришћанин?“ – упита ме келнерица, пре пар седмица, у једном ресторану у Шарлоту, у америчкој Северној Каролини. Затечен питањем, које би у Европи било исувише лично, док би га неко можда протумачио и као удар на приватност, окренух се и пажљивије је погледах. Симпатична средовечна госпођа, четвртасте, типично америчке грађе, безазленог лика. Зашто ме је то питала? Одакле јој такво питање?

Чула је да се за нашим столом разговара на српском језику. Из наше потоње конверзације било је јасно да о православљу и Србима није знала готово ништа. Ипак је, док је чекала да наручимо ручак, низом нових питања, настојала да тачно разабере у шта то верују православни хришћани. То није била пука радозналост.

Руку пуних чаша и тањира, није ни могла ни хтела да нас преобраћује у своју веру. Није имала ни трунку од оне типичне насртљивости америчких проповедника.

Налазили смо се, истина, у „библијском појасу“ јужних америчких држава, у којима Свето Писмо, црква и вера нису тек обичне речи. Шарлот се и данас, од миља, назива „градом цркава“. Па ипак, питање је било неочекивано, можда понајвише због места и тренутка у коме је постављено.

Од почетка ми се чинило, и тај утисак се временом у мени само појачава, да овим питањем није толико хтела да сазна ко смо ми, колико да нама каже ко је она. Било је то као да је носила мајицу или беџ са натписом: „Ја сам хришћанка“. Говорила ми је касније, радосно и отворено, о својој анабаптистичкој вери и о свом пастору. Али зашто је хтела да се на овај начин представи пред странцима?

Основни утисак који носим са тог дугог путовања кроз петнаест држава САД јесте – готово опипљива напетост. Осетите је чим отворите новине или укључите телевизор. САД нису од јуче подељене на протестантску, белу, конзервативну унутрашњост и на мултикултурне, мултирасне, либералне градове. Линије поделе никада нису биле једноставне и једносмерне. Понекад кривудају кроз иста села и градове, па чак и кроз исте породице. У САД је, међутим, данас у току до скора незамислив културни рат. Госпођа из ресторана у Шарлоту хтела је, упркос ко зна коме, да објави ком свету припада. И да објави да је спремна да стане у његов строј.

Ратне секире ископане су оног часа када се за председника САД кандидовао Доналд Трамп. Народ САД, или његова конзервативна већина, упркос медијској хајци, поштено га је изабрао. Они који су до јуче били на власти, у ери династија Клинтон и Буш, познати под различитим именима – либералне елите, неоконзервативци, дубока држава, војно-индустријски комплекс – од тада покушавају да пониште вољу народа и сруше Доналда Трампа. Амерички председник је пре неколико дана на свом Твитер налогу цитирао изјаву Роберта Џефриса, једног од водећих анабаптистичких пастора у земљи, у којој се каже да би Трампов опозив могао да изазове други грађански рат у САД, сличан оном вођеном од 1861. до 1865.

Овакве бојазни долазе и из културе великих градова. Један од оних који их износе је и утицајни историчар Најал Фергусон. Он је још прошле године упозорио на то да ће у време председничких избора 2020. САД бити „посебно рањиве на насилна превирања“. Уочио је непомирљив речник и дела Трампових левичарских противника. Није заборавио ни на непријатну сличност са 1860. годином, када је део земље кренуо у грађански рат и сецесију, зато што је одбио да прихвати резултате избора на којима је победио Абрахам Линколн. Штавише, Фергусон није пропустио да помене да је за ову аналогију први пут чуо од председниковог главног идеолога, Стивена Бенона.

Читаоци Политике сетиће се да је у грађанском рату између Уније и Конфедерације страдало преко 600.000 Американаца, више него у оба светска рата узета заједно. Модерне САД рођене су у грађанском рату. То је била чак и Америчка револуција, у којој су опљачкани и протерани сви лојалисти, верни британској круни, по неким изворима цела трећина становника тадашњих колонија. Америчка култура и данас опсесивно покушава да реши два најсложенија питања америчке историје, уништење староседелаца и поробљавање Африканаца. Конфликтни потенцијал америчког друштва је огроман. На улицама Детроита и Лос Анђелеса он је голим оком видљив.

Западна антисрпска медијска пропаганда из деведесетих, у првој деценији 21. века усмерена је против Руса, да би се данас вратила кући и окренула против убедљиве већине сопствених грађана. Трампове гласаче и оне који су подржали британски Брегзит она готово свакодневно дословно дехуманизује.

Како ће се то завршити, остаје да се види. Све указује на то да чекање и јачање морају да буду кључ наше укупне спољне политике.

Стање ствари, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.