МИЛОМИР СТЕПИЋ: Тигар од папира

ИСКРА на Фејсбуку

Поглед из ваздуха на америчку ваздухопловну базу Рамштајн у Немачкој (Фото: U.S. Army Corps of Engineers/Justin Ward)

Предуго је требало европским лидерима да схвате и признају како се свет фундаментално мења. Због тога се чини да је ЕУ данас на самрти

Иницијативе о трансформисању ЕУ ничу као печурке после кише. Бирократски су насловљене, имају различиту садржину и пишу их унајмљени експерти или брижни интелектуалци. Некада су пореклом из намножених бриселских институција, а све чешће потичу и од најмоћнијих чланица – првенствено Немачке и Француске – које су саме себе одавно прогласиле за „локомотиву ЕУ“. Узалудан посао!

У њима је обично највреднији део анализа стања и констатација о мрачној будућности ако се не предузме ово или оно. Али тога су свесни чак и обични грађани, суочени са све бурнијом свакодневицом – од инвазије имиграната и епидемије тероризма, до Жутих прслука и „порођајних мука“ британског изласка. Предуго је требало европској номенклатури да схвати и призна како се свет фундаментално мења, те да опоравак Русије, успон Кине и појава нових сила нису инциденти после којих ће се све вратити у нормалност бесконачно продужене доминације Запада.

Кључна грешка била је неприхватање чињенице да је ЕУ (само) економско-политички „реверс“ трансатлантизма и рудимент Хладног рата, те да је експанзија током тзв. униполарног тренутка, у ствари, њена „лабудова песма“. Исто важи и за НАТО, војнобезбедносни „аверс“ исте новчанице, који се сталном производњом криза показао само нешто дуже виталним. Ипак, и тај „крчаг иде на воду док се не разбије“!

„НАЈВАЖНИЈИ АМЕРИЧКИ МОСТОБРАН“
Да ли су се проблеми ЕУ намножили у толикој мери да је критична тачка већ пређена тако да ће се она или распасти или редефинисати до непрепознатљивости? Покушавајући да то предупреде, Берлин и Париз недавно су направили концизан нацрт двогодишње „Конференције о будућности Европе“. И поново је у том документу исувише „општих места“ о неопходности реформи, јачању јединства, демократизацији приликом избора званичника, безбедносним изазовима, политици према суседству и проширењу, већој улози у светским пословима, афирмацији владавине права и европских вредности, борби против неједнакости, нужности дигитализације, климатским променама, миграцијама… Што би народ рекао – „млаћење празне сламе“.

Једном се мора погледати истини у очи – ЕУ није ништа више од „најважнијег америчког мостобрана у Евроазији“ (Збигњев Бжежински). А зна се каква је судбина мостобрана: када више није потребан или када његов корисник ослаби и буде принуђен на повлачење – престаје његова функција и демонтира се. Тај тренутак још није дошао јер САД посредством НАТО-а и даље све држе под контролом. На подређени положај ЕУ указује чињеница да су у Немачкој, њеној водећој чланици, САД задржале снажно наоружање (укључујући и двадесетак нуклеарних бојевих глава, о којима Немци „не желе да знају“). Ту су бројне војне базе различите намене, пет великих гарнизона (од укупно седам у Европи), главни штаб свих америчких гарнизона у Европи (у Визбадену) и команда америчких снага у Европи ЕУКОМ (у Штутгарту), те две ваздухопловне базе (Рамштајн и Шпангдалем).

У Немачкој се налази 38.600 америчких војника (податак за 2019), што је, упркос драстичном смањењу са 400.000 у време пада Берлинског зида, остао највећи контингент у Европи (изван САД више их је једино у Јапану). Нису ли, стога, немачко лидерство, осовина Берлин–Париз, европске оружане снаге и ЕУ као аутономни пол глобалне моћи – ипак само „што је баби мило, то јој се и снило“?

КО ЈЕ (ВИШЕ) НА САМРТИ?
Ово су важни, али не и једини разлози зашто су искусна немачка канцеларка и министар спољних послова, хтели – не хтели, морали да се супротставе изјави амбициозног и лидерски расположеног француског председника Економисту да је НАТО на самрти, да неће бранити своје европске чланице и да је ЕУ на ивици понора. Исто је, у свом стилу, скинутих рукавица и без бираних речи, учинио и председник Турске, упркос захлађењу односа с Вашингтоном, сиријског (курдског) ангажмана и одлуке да купи руски С-400, што тзв. аналитичари преурањено препознају као преоријентацију са атлантистичког на (нео)евроазијски курс.

Ови „мали знаци будућих великих промена“ (шеик Имран Хусеин) подсећају да утицај ЕУ првенствено почива на НАТО-у, „главном извору њене снаге“ (Грег Левицки), тј. на америчкој глобалној геополитичкој доминацији, која је пак сада у опадању. На то указују пукотине у савезништву и нелојалност вазала – од нарушавања ЕУ јединства, заустављања проширења и брегзита, до недовољног плаћања „чланарине“ Алијанси, све чешћих „намигивања“ Русији и Кини, Турског и Северног тока 1 и 2.

А да је Империја на неупитном деклинистичком курсу говоре њени нарасли унутрашњи проблеми, све дубља подељеност ионако хетерогеног друштва и нарочито „тихи грађански рат“ између њене официјелне и дубоке државе, а који одавно има одлике мрежног, па и обрисе истинског унутрашњег хибридног рата. Заокупљена собом, она све мање пажње обраћа на интересе ЕУ. Штавише, конфронтира је с ближим и даљим окружењем, држи је у „клинчу“ с исламским светом, увлачи је у трговински рат с Кином и приморава на умножавање санкција Русији, од чега управо Европљани имају највише штете.

Препоруке да се, уместо тога, и САД и ЕУ окрену главној претњи – тероризму – промашене су и узалудне. Како би рекао З. Бжежински, као ни блицкриг, тако ни тероризам није непријатељ већ начин борбе, техника, метод. Стога Запад мора да идентификује правог непријатеља – ако уме, може и није касно.

ПРЕТЊА „ПРАЗНОМ ПУШКОМ“
Настојећи да у преобликованом свету (п)остане какав-такав стратешки чинилац, ЕУ не прави само „рачун без крчмара“ у односу на савезника САД/НАТО, већ и наспрам наступајућих горостаса Русије и Кине. Она и даље јесте економски снажна и њен БДП је 21,9 одсто светског БДП (Светка банка, 2018). Нешто мањи је од америчког учешћа (23,9 одсто), а још извесно време биће већи од кинеског (15,9 одсто), који се убрзано повећава. Међутим, њене годишње стопе економског раста имају вишедеценијски опадајући тренд. Иако је по броју становника далеко испред САД и чак 3,5 пута популационо већа од Русије, њени „људски ресурси седих глава“ (!?) не могу се мерити с кинеским који су 2,8 пута већи, млади и динамични.

Ненадокнадив компаративни хендикеп ЕУ је територијални квантитет и квалитет. Ипак је она само релативно мало и разуђено „западно полуострво Евроазије“ – од Русије је мања готово четири пута, а од САД и Кине више од два пута. Њени природни ресурси су или незнатни или потрошени, а више није у стању да их на (нео)колонијални начин отима или набавља по ниској цени, те ће се увозна зависност несумњиво повећавати, нарочито од руских енергената (нафте и гаса). На ужас тврдокорних америчких неолиберала и отуђених глобалистичких елита у Бриселу и престоницама појединачних чланица, то ће је све више приморавати на геополитичко везивање за Велику Евроазију. Посредно је то назначено и на недавно одржаном дебатном Астана клубу.

Стога ће на претње европске „празне пушке“ још неко време реаговати само политички челници вечитих претендената на чланство. Али нека се све малобројнији српски ЕУ ентузијасти не брину за њену будућност – од 1. јануара председавање преузима Хрватска!

 

Насловна фотографија: Gonzalo Fuentes/AFP via Getty Images

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.