МИЛОМИР СТЕПИЋ: Геополитички смисао Другог светског рата

Прошло је осамдесет година од почетка Другог светског рата. Иако су политичко-дипломатске игре, територијалне прекомпозиције и оружани сукоби трајали одраније, конвенцијом је за његов почетак усвојен први септембар 1939. када је Немачка напала Пољску – дан након инсценираног напада на радио-станицу у Глајвицу (Гљивицама).  Донедавно је било општеприхваћено да та типична „операција под лажном заставом“ (false flag operation) представља непосредан повод за почетак рата. Али савремена пропаганда Запада, у таласу ревизионизма и „трансфера кривице“ за потребе новог хладног рата, све чешће апострофира Споразум Молотов–Рибентроп од 23. августа 1939.

Њиме Немачка и СССР, свака из својих разлога, јесу постигле договор о ненападању и јесу поделиле интересне сфере у међупростору, што је подразумевало и могућност политичко-територијалних промена, али су панику пре свега изазвале због перцепције таласократских сила да се ствара осовина Берлин-Москва. Евентуално савезништво два телурократска „џина“ – једног у средишту Европе, а другог у Heartland-у Евроазије – никада није престало да изазива страх вашингтонско-лондонских атлантиста да ће изгубити светску доминацију. То је свевремена геополитичка константа, без обзира на идеолошке променљиве. А Немачка је 22. јуна 1941. прекршила први закон геополитике и направила судбоносну, стратешку грешку, гурнувши у катастрофу читав свет, па и саму себе – напала је СССР („Барбароса“).

НАЦИСТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ГЕОПОЛИТИКЕ
Немачка се дуго и темељно спремала за рат. Хендикепирана због касног уједињења и по сопственом убеђењу стешњена између Француза и Руса (Словена) на копну, а у конкуренцији с Британцима немоћна на океанима, још у Великом рату неуспешно је покушала да промени поредак. Иако недовољно територијално „кажњена“, била је фрустрирана поразом, оптерећена ратним репарацијама, економски исцрпљена, политички нестабилна, погођена Великом депресијом и институционално пољуљана слабом Вајмарском републиком, те је постала плодно тло за долазак Хитлера на власт.

Геополитика, која се још раније развијала на темељима Рацелове геодетерминистичке антропогеографије и политичке географије, те Кјеленове биологистичке концепције о држави-организму и Науманових mitteleurop-ских идеја, злоупотребом је постала важан елемент обнове немачког самопоуздања и образлагања експанзионистичких циљева. У сврху нацистичке пропаганде брзо је извршена свеобухватна геополитизација читавог друштва.

У свакодневну употребу ушли су термини животни простор (lebensraum), крв и тло (blut und boden), моћ и простор (macht und raum), народ без простора (volk ohne raum), велики простор (grossraum), свест о границама (grenzbewusstein), нови поредак (neue ordnung)… Геополитика се садржински тенденциозно предавала на универзитетима, штампане су бројне књиге, карте и атласи геополитичке садржине, оснивани истраживачки центри, међу којима је предњачио Институт за геополитику у Минхену, и покретане научне публикације као што је био Часопис за геополитику и др.

ХАУСХОФЕР И НЕМАЧКИ ЦИЉЕВИ
Родоначелник немачке геополитике био је Карл Хаусхофер, географ, генерал, предавач у ратној школи, универзитетски професор, председник Немачке академије и аутор бројних књига и чланака. Иако се сматра једним од идеолога злочиначког нацистичког пројекта („нацистички Макијавели“) и блиским Хитлеру посредством свог некадашњег студента Рудолфа Хеса, он није био фиреров партијски следбеник и често се није слагао с његовим идејама и конкретним поступцима. Штавише, одбио је да рецензира Mein Kampf, пао је у Хитлерову немилост због оштрог вербалног сукоба 1938, прогоњен је после Хесовог одласка 1941, осумњичен је 1944. као сарадник завереника, а његовог сина Албрехта убио је Гестапо 1945. под оптужбом за учешће у завери.

Мада је по окончању рата пред представницима америчке војске и геополитичким експертима негирао подршку нацизму, успео да одбрани своје научне ставове и избегне суд у Нирнбергу (званично је 1946. извршио самоубиство, заједно са супругом, по оцу Јеврејком!), несумњив је пресудан допринос њега и његових сарадника у креирању немачког експанзионистичког геополитичког пројекта, који се развијао у три главна смера:

Један задатак подразумевао је дефинисање немачке доминације у Централној Европи и хегемоније према ширем окружењу, првенствено оном на истоку, чије би постојеће границе биле потпуно прекројене. Елиминисање етничке хетерогености као „реметилачког фактора“ тако пројектованог простора Немачка и њени сателити (на пример: НДХ) спровешће одвођењем у мученичку смрт милиона Руса, Јевреја, Срба, Цигана…

Друга активност била је да се осмисли и „научно“ оправда нови Продор на Исток ради стицања наводно недостајућег животног простора. Он не би обухватао само немачки етнички ареал већ геостратегијски, саобраћајно, сировински, аграрно и индустријски важне области, преко потребне Трећем рајху. На мети су се нашле првенствено словенске земље на истоку и југоистоку – постале су предмет најезде немачке ратне машинерије.

Трећи допринос чинило је дефинисање новог („хиљадугодишњег“) светског поретка, те убеђивање немачке и друге јавности у праведност његовог успостављања. У геополитичком смислу, њиме би се окончала светска доминација поморских сила заснована на експанзији „дуж паралела“ и успоставио вишеполарни систем континенталистичких пан-области формираних „дуж меридијана“. Сходно томе, требало је да настану Пан-Америка под вођством САД, Евро-Африка с немачким језгром, Већа источноазијска развојна зона с Јапаном на челу и (привремено) Пан-Русија предвођена Совјетским Савезом, али без источног дела.

ГЕОПОЛИТИЧКИ БИЛАНС
Немачка није успела да свет преобликује према својим геополитичким интересима јер је изгубила рат. Исход се могао наслутити већ после победа Црвене армије код Москве, Стаљинграда и Курска. Од Битке за Нормандију све је било велика, многим животима плаћена „трка“ ко ће пре стићи до Берлина и запосести Немачку, тј. који део Европе ће контролисати „сила мора“ САД, а који „сила копна“ СССР. У ствари, убрзо ће се показати да су једини прави победници били Американци. „Трофеј“ је био њихова глобална униполарна, атлантистичка доминација, која је после пада Берлинског зида, шездесет година од почетка Другог светског рата, прерасла у апсолутну.

Сада пак, осамдесет година после, у Европи је далеко одмакао процес деатлантизације, а у свету мултиполаризације, процес који предводе велики евроазијски „играчи“. На који начин ће им се прикључити еманципована Немачка и барем делимично остварити своје старе геополитичке снове?

 

Илустрације и опрема текста Нови Стандард

 

Извор Печат