Милан Шкулић: Истина о Рачку

ИСКРА на Фејсбуку

Вилијам Вокер на Косову 1999. године (Фото: ОЕБС)

Погибија неколико десетина Албанаца у сукобу са српском полицијом је послужила као пресудан пропагандни корак „камуфлирања” агресије у „хуманитарну интервенцију”. Тврдња да се у Рачку радило о „масакру” над недужним цивилима је одлична илустрација „истине као прве жртва рата”.

Догађај у Рачку је ових дана, поново у „центру пажње”. Један посланик Српске листе је првостепеном пресудом суда у Приштини осуђен на чак две године затвора, због вербалног деликта који се своди на тврдњу да је „Рачак измишљен”. У тај пропагандни „рам” уклапа се и албански председник, који критикује председника Србије што негира „ратни злочин” учињен у Рачку. Шта се у ствари, заиста догодило у Рачку?

У селу Рачак 15. јануара 1999. долази до сукоба наоружаних Албанаца са српском полицијом, која интервенише јер је у том селу била једна од база ОВК, чији су припадници пре тога убили неколико полицајаца. У акцији гине четрдесетак Албанаца, који углавном нису били у униформи. Терористи најчешће ни иначе, не носе униформе. Већина Албанаца у Рачку је имала топлу вишеслојну одећу, велики број њих и истоветне војничке чизме. Рачак је био окружен рововима. У селу су пронађене и велике количине оружја и муниције.

Мисија ОЕБС-а на Косову и Метохији, на чијем је челу био Вилијам Вокер, „дипломата”, који је пре тога веома специфично „искуство” стицао у „интересантним” операцијама у Латинској Америци, без оклевања тврди да се ради о „масакру над ненаоружаним цивилима”. То постаје камен темељац оптужби против Србије и СРЈ. На томе се темељи и кључно питање за тадашњи експертски тим патолога ЕУ, чији налаз, иако знатно умеренији него оптужба, али и „пресуда”, коју је прејудицирајућом изјавом лансирао Вокер, садржи бројне аномалије. У њему се наводи и тешка неистина: „Није било индикација да су ти људи било шта друго, до ненаоружани цивили”.

У Рачку је спроведен регуларан увиђај, о чему је дежурни истражни судија сачинила записник, који је поткрепљен и бројним прилозима. За утврђивање трагова пуцања на рукама погинулих Албанаца криминалистички техничари МУП-а Србије су користили познати дифениламински тест, жаргонски познат као „парафинска рукавица”. Реч је о нитратном тесту, заснованом на томе да приликом пуцања из ватреног оружја, на руци која је држала оружје остају ситне барутне честице које садрже нитрате. Приликом испаљења хица барутне честице излазе кроз уста цеви и таложе се на оближњим предметима, а највише на шакама особе која је пуцала. Ова криминалистичко-техничка метода није савршена, али свакако није без доказног значаја. Основни приговор нитратном тесту је да он није довољно специфичан, јер сличну хемијску реакцију као и ону између дифениламина у сумпорној киселини и нитрата наталожених услед испаљења пројектила из ватреног оружја, дају и друге супстанце које садрже нитрате. Овај проблем се решава криминалистичким системом поуздане елиминације.

Да ли детектовани нитрати можда потичу из вештачког ђубрива? Када се има у виду доба године када је дошло до догађаја у Рачку, то је искључено. Сукоб се збио средином јануара 1999. године. У то доба године се не користе вештачка ђубрива, нити се уопште и обављају било какви значајни пољопривредни радови.

Да ли су можда нитрати на рукама погинулих проистекли из неких индустријских материја? У Рачку није било погона у којима се производе шибице, нити су се сељани масовно бавили развијањем фотографија, гравирањем, штампарским пословима, производњом козметике, или другим делатностима у којима је могућ контакт са нитратима.

Да ли је непроналажење трагова пуцања кључан доказ да погинули на чијим рукама такви трагови нису уочени, нису ни имали ватрено оружје? Непроналажење трагова пуцања може да буде последица несавршености конкретне криминалистичко-техничке методе, а до тога долази и када су трагови уклоњени брисањем или прањем руку.

Терориста или побуњеник који поседује оружје, може бити легитимно ликвидиран и пре него што стигне да га употреби. То је коначно и примарни циљ сваке регуларне полицијске или војне формације у сукобу са терористима. Евентуално страдање и цивила који су коришћени као „живи штит”, или који су се злосрећно нашли на месту сукоба, може бити и „колатерална штета”. Тај термин иначе, веома присутан у „НАТО терминологији”, је свима који су доживели бомбардовање 1999. године, нажалост веома добро познат.

Експертски тим ЕУ је користио једну начелно поуздану методу за детектовање трагова пуцања, која је усмерена на трагове антимона, баријума и олова. Та иначе одлична метода, која се заснива на скенирању електронским микроскопом је у конкретном случају због протека времена и претходног темељеног „скидања” трагова, била потпуно безвредна. Стога је посебно перфидна дезинформација садржана у тврдњи експертског тима ЕУ да нису откривени трагови пуцања на рукама погинулих Албанаца. Фински експерти су поуздано знали да су са руку погинулих претходном применом специјалних фолија, ради вршења дифениламинске анализе, комплетно покупљени сви трагови. Тада су руке погинулих потпуно очишћене, па трагове пуцања више није ни било могуће детектовати!

Писац овог текста је још 2000. године, по захтеву Комитета за истраживање ратних злочина Владе СРЈ, написао експертски извештај о догађају у Рачку. Бивши председник Србије и Југославије Слободан Милошевић је питао Вокера, као сведока оптужбе, да ли му је познат тај извештај. Одговор је спречио судија Меј, рекавши да ће се то решавати касније. О томе више није било речи, али је Рачак временом нестао из хашке оптужнице.

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду

Опрема: Стање ствари

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.