МИЛАН РУЖИЋ: Признајем Косово!

ИСКРА на Фејсбуку

Држава коју су убијали, дочекала је да такво убиство потпомогне самоубиством са предумишљајем. Једина ствар која се између живота и смрти државе испречила јесте Српска православна црква. Између нас и литице стоји 800 година аутокефалности која нас уздржава од аутодеструкције. Народ који је од постања предвиђен за непостојање постао је народом тек пре 800 година. Пре тога, ово је била безумна маса којом је свако могао да руководи како је хтео, што се повампирило и данас. Једина разлика је у томе што је пре 800 година Црква била слабија него данас и што није имала стубове на којима данас почива, па ако уздрмате ову земаљско-небеску тврђаву, спремите се за одговор нашег старешине и Оца кога не признајете.

Срби постоје одавно, али сматрам да Срба нема без Српске православне цркве, па рецимо да су пре аутокефалности овде живели само себри.

Први спрат Цркве која се протеже у небеса чини Свето Тројство. Следећи спрат се држи на леђима Светога Саве. Наредни спрат истог века чине Свети Владислав, Свети Јевстатије Први, Света краљица Јелена, Свети краљ Милутин, преподобни монах Симон, а њиховим рукама и плећима на којима држе Цркву помажу Свети патријарх Јефрем и преподобна Јефросинија Јевгенија. Након овог спрата, опет цео један спрат пада на леђа Светог великомученог цара Лазара који се први после Светог Саве усудио да држи целу цркву на својим леђима. Лазар на својим рукама држи спрат који се одржава снагом Светог Стефана Лазаревића, Светог Стефана Слепог, преподобне Мати Ангелине Српске и Светог Нектарија Битољског. Наредни спрат у сигурним је рукама и одржаван многобројним и многодаљним чудима Светог Василија Острошког Чудотворца и Преподобног Стефана Пиперског. Њихове руке држе под стубовима попут Светог Петра Цетињског. Наредни спрат је спрат о чијем бих стубу ја вечерас говорио, иако се на њега настављају Ава Јустин, блаженопочивши патријарх Павле и поједини стубови наших дана.

У питању је стуб који је поделио судбину Светога Саве тако што је светом ишао, не само бос, већ голог тела сраслог са мантијом која је постала његова кожа и која није зауставила ни један једини трн који се у њега забио. Није било речи која се на њега није обрушила, као што није било ни пушке на чијем се нишану није нашао. Нема поганих уста која су се неким више наслађивала, ни безумнијих глава које су радиле о његовој. Све је у себе прихватио и ране своје парао како би други нешто из његових рана научили, да не морају осетити бол и да би учили о животу на лакши начин од оног који је био његов.

У невреме, крстарио је морима осуде и непријатељства као да плови по мирним водама. Носио је цело српство на леђима како се не би удавило ако брод потоне, тачније како би се удавио само он, страдајући тако за свој народ.

Реч је о оном за чије су нас упокојење слагали на преласку из овог у сутрашњи дан пре 63 године. Реч је о ономе кога су речи слушале онолико колико је мач слушао Лазара. Реч је о ономе чијим устима није побегла ниједна права реч и кроз чију браду из тих уста није никада изашло ништа сем голе истине. Говорим о ономе о ком је све што се каже сувишно и недовољно, па нека ми опрости Свети Владика Николај Жички и Охридски што сам и ја грешан дао себи за право да о њему говорим вечерас.

Нисам љубитељ тумачења туђих биографија, као што не волим ни досадне чињенице о великим људима, већ само велике истине. Оне остају иза великана. Свети Владика Николај је један од оних људи, а сада и светаца, о којима сви знају све или нико не зна ништа, али за кога сви знају и у кога се уздају.

Неверници га поштују вернички, верници у њега верују више него у друге, грешници га моле за опрост, песници увек завиде на ономе што је рекао.

Живети у онаквом недобу и безбожју, а остати највећи верник и подвижник у име Господње, није могао учинити свако, чак се може рећи да не би успео нико ко није Николај. У време крстокршитеља и крстопалитеља, раскандиљених и разикоњених, братоубица и богомрзитеља, сујетохранитеља и србогонитеља, народомрзаца и свештенотлачитеља, монахоубица и разманастиритеља, живео је највећи верник међу верницима и истински брат међу наводном браћом.

За све што је чинио, стизала га је казна, а за све што није учинио, стизао га је суд. И та казна и тај суд били су земаљски, па га нису уопште интересовали. Време које су му досудили као оно које мора одлежати, провео је на коленима и у молитви. Логор у који је послат, за њега је према ономе како је живео био хотел. Затваран, протериван, блаћен, несхваћен, порицан, разапињан на све на шта се неко може разапети, Свети Николај Велимировић остао је оно што је био и свима њима је опростио, иако им није заборавио. Он је учинио оно што је његов народ требало да чини у његово време и далеко после њега. Срби су имали узор, имали су живог свеца који је проживео голготу целе српске државе. Оно што се дешавало Србији, дешавало се и Светом Николају. Он је онај који је носио крст целе нације испред њеног мртвачког сандука и надао се у васкрснуће своје земље које још увек није дошло. Знао је да неко мора бити мртав како би васкрснуо, али они који су сахрањивали Бога, одржавали су у животу Србију, јер су и они знали за васкрсење које нису признавали. Тако је Србија остала растрзана између два света, без довољно вере у Господа како би могла оживети или како би се упокојила да би васкрснула.

У такво време, Николај је наследио Србију. Да је по некој оставинској расправи она припала икоме другом, данас не би постојала ни оваква.

Србија хоће да буде учена, да буде светска земља, да буде паметна, да буде важна, да се пита, да буде упамћена и много других ствари. Србија хоће да буде Свети Николај Велимировић, јер све оно што она хоће, он је био и остао. Да би Србија била Николај, мора да се одене у мантију, да поверује у Онога који ју је на земљу спустио и у облаке вазносио и да се напости док не окаје све грехе које је починила, пре свега према самој себи.

Ово место где се вечерас налазимо, одлично је за почетак хода Николајевим стопама. Овај град је онај у чијој је оближној клисури управо Свети Владика обновио манастире. Ова академија је вероватно прва од свих оних које ће бити организоване поводом 800. годишњице аутокефалности. Нема бољег места на ком треба гласније говорити истину од овог вечерас.

Свети Владика Николај Велимировић био је поборник истине. Ако неко не верује да човек прича истину, само нека погледа колико је тај неко страдао и све ће му бити јасно. Не може бити гласноговорника истине који одржава своје благоутробије. Борцима за истину и веру увек мора нешто да недостаје, само им никада не сме и не може, уколико су прави, недостајати вере. Вера Николајева морала је зачудити и Господа који би, да се догодило да изгуби веру у себе, поново њу пронашао у оној Николајевој. Истина, нема Господа без вере, српске цркве без Светог Саве, Лазара без цркве, ни Николаја без Лазара и свих осталих који држе наш народ на својим леђима. Без њих, не би било нас.

Ово су људи због којих је лако бити патриота ако је Србија земља у којој се неко роди.

Патриотизам је данас главна дисквалификација од стране неверних. Они пате од недостатка љубави. Немају је довољно ни за ближње, а камоли за целу једну државу. Вера се тумачи као слабост и поводљивост. Свест о нашој историји се преводи као митоманија. Одлазак у цркву и даље је раван инциденту. Успињање на пиједестале у овом народу захтева силазак са ума.

Управо због тога, нама треба Николај и треба нам Српска православна црква. Имамо је 800 година и ако су се хтели одрицати ње, морали су тако нешто учинити много раније. Док су се они накањивали, Црква је расла и изродила толике синове и кћери да би неко ко жели да је искорени, морао искоренити и све Србе. Шта је Србија него црква? Ко је отац ако није Бог? Шта је крст на куполи ове цркве ако није Косово? Шта је наша порта ако није Метохија? Шта је Србин ако није верник? Не може се веровати човеку који не верује ни у шта.

Наша црква постоји 800 година, али ових дана мора просветљивати народ онолико колико га је просветљивала свих ових 800 година. Свих осам векова мора сместити у овај век како би спасила свој народ. На народу је само да верује. Не знам има ли лакшег задужења које смо теже испуњавали.

Не могу споменути Светог Владику Николаја Велимировића и причати о њему, а да не споменем и неправду. Он је један од оних који је неправду презирао, али ју је стално спомињао где год се нашао и каква год цена огољивања те неправде била. Данашња неправда је и неправда његовог времена, а глава свих времена и рамена српског народа – Косово и Метохија.

Сви знамо шта се тамо догодило на данашњи дан пре 15 година, а догађа се и даље. Свет о томе ћути и тражи да ми признамо Косово као независну државу. За оне који не знају – Косово нам се отима како бисмо се обезглавили. И не отимају нам га, јер оно њима нешто значи, већ нам га отимају, јер знају, можда и боље од нас, шта оно нама значи. Косово није питање политике, већ идентитета.

Сада ћу учинити нешто за шта се надам да би било подржано од стране Светог Владике Николаја Велимировића, а сасвим сигурно не би било прећутано. Да не кажу како се овакве академије праве да би се утицало на политику и да би се неко ружио, ево, због свих светских уста и зуба искежених на Косово, али и због домаћих раскосовљених душа, морам прво поручити – нека влада закон Бога, па шта год неко учинио Косову, нека Косово исто учини њему, па да видимо кога ће више заболети.

Што се мене тиче, ја ћу сада, надам се у име свих нас, признати Косово!

Признајем Косово као своју колевку и колевку Србије! Признајем га као родно место косовског мита, а са њим и као родно место свих јунака српског народа! Признајем га као Његошеву живу рану! Признајем га као неодвојиви део Србије, јер Косово јесте Србија и Србија је Косово! Признаћу и то да је Милош Ћирковић косовски витез у чијој личној карти као место рођења слободно може бити наведен управо Косовски бој! Признајем Косово као територију на којој светле српске цркве и манастири и почивају душе и тела највећих мученика и светаца српског народа! Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска. Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу! Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане! Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму! Признајем да је мој народ на Косову страдао више и бруталније него било који други! Признајем и то да је на Косову данас Срба мање него пре, али исто тако верујем да Бог зна шта ради, иако се то не може рећи за оне који о тим људима морају бринути!

Признајем да сам плакао за Косовом и за страдалим Србима! Признајем да сам се тресао када сам гледао како руше и пале српске светиње копајући очи и ружећи лица светаца на фрескама!

Признајем да сам покушао да помогнем! Признајем да нисам обишао цело Косово и Метохију и признајем да ме је због тога срамота, иако то није само моја кривица! Признајем да је Косово света земља и да самим тим мора бити област мира, а не прогона! Признајем да цркве на Косову сијају три пута јаче него игде у свету! Признајем да је на Косову раздаљина између небеске и земаљске Србије мања него на највишој планини!

Признајем да на Косову реке бујају од српских суза! Признајем и да су планине сваке године све више због српских жртава које се на њих додају! Признајем да се тамо тужно живи јер нема довољно дечјег смеха! Признајем да је тихо у изостанку литургија у свим порушеним манастирима и црквама! Признајем да се Косова не можемо надостити иако знамо да је српско док је света и века!

Признајем да Косово није питање, већ одговор на питање „Ко су Срби?“.

Уз ово признање, додајем да би нас без Косова било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети. Одрећи се Косова, значило би прихватити лаж. Продати га, значило би купити карту у једном смеру ка провалији здравог разума. Предати га, значило би верност издаји.

Нека се зна да смо ми овде вечерас признали Косово на једини начин на који га смемо признати и да смо ово учинили у вери да би такво признање подржао и Свети Владика Николај Велимировић Жички и Охридски.

Од врха до дна нема много. Само једна вертикална линија. Та линија је признање Косова као туђе државе, тачније као несрпског.

Надам се да сам овим својим признањем обрадовао Светог Николаја Велимировића. Лепо ли је нечим се одужити ономе чија нас мантија штити, чија нас рука благосиља и част ли је привити му крупне речи и дела на велике ране које је због нас зарадио.

Приводећи крају, морам још нешто упитати.

Где да се селим са својих 800 година? Не могу! Не смем! Нећу! Где ми је кућа и где су ми манастири данас на 800. годишњицу, биће и на сваку следећу колико их Српска православна црква дочека!

И у години у којој славимо осам векова аутокефалности, нема остављања крупних корака за следећу годину, па ћу своје обраћање завршити поздравом – до краја године у Призрену!

(Беседа на Духовној академији у Чачку 17.3.2019. године)

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Оригинална беседа Светог Владике Николаја Велимировића у енглеској цркви на Видовдан 1916.

    „Господо и пријатељи!
    Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи.
    Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је
    светлост побегла са земље на небо и
    једино нам одозго светли. Па ипак, ми
    нејаки у свему, сада овако, јаки смо у
    нади и вери, у скоро свануће дана.
    Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен
    Бериском, који ми је омогућио да на свети
    Видовдан, овог лета господњег 1916.
    године, у овој прекрасној цркви Светог
    Павла, пред његовим Височанством,
    краљем Џорџем петим и нај угледнијим
    Енглезима могу да вам се обратим.
    Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео
    сам разгледајући овај величанствени храм,
    који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам
    видио, да је он саграђен од најскупоценијег
    материјала, донешеног из разних крајева
    империје, у којој сунце не залази. Видео сам,
    да је саграђен од гранита и мермера, које су
    испирали таласи стотине мора и океана. И да
    је украшен, златом и драгим камењем,
    донетим из нај скупоценијих рудника Европе
    и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с
    правом убраја, у једно од архитектонских
    чуда света.
    Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне
    мале земље на Балкану, у којој има један
    храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији,
    од овог храма. Тај храм, се налази у српском
    граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је
    сазидан од лобања и костију мог народа.
    Народа који пет векова стоји, као стамена
    брана Азијатском мору, на јужној капији
    Европе. А кад би све, лобање и кости, биле
    узидане, могао би се, подићи храм, триста
    метара висок, толико широк, и дугачак, и
    сваки Србин, би данас, могао подићи руку и
    показати. Ово је глава, мога деде, мога оца,
    мога брата, мога комшије, мога пријатеља,
    кума.
    Пет векова, Србија лобањама и костима
    својим, брани Европу, да би она живела
    срећно.
    Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље,
    и обарали дивље хорде, које су срљале као
    планински вихор на Европу. И то, не за једну
    деценију, нити за једно столеће, него за сва
    она столећа, која леже између Рафаела и
    Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у
    којима је Европа, вршила реформацију вере,
    реформацију науке, реформацију политике,
    реформацију рада, реформацију целокупног
    живота. Речју. Када је Европа, вршила смело
    кориговање, и Богова, и људи из прошлости,
    и када је пролазила кроз једно чистилиште,
    телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви
    робови, ми смо се клали са непријатељима
    њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И
    другом речју. Док је Европа, постајала
    Европом, ми смо били ограда њена, жива и
    непробојна ограда, дивље трње око питоме
    руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез
    Лазар, са својом храбром војском, стао је на
    Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе,
    и дао живот, за одбрану Хришћанске културе.
    У то време, Срба је било колико и вас
    Енглеза. Данас их је, десет пута мање.
    Где су? Изгинули, бранећи Европу.
    Сада је време, да Европа Србији врати тај
    дуг.”

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.