МИЛАН БАБОВИЋ: Дража

Фото: Новости

Фото: Новости

То је исто као када бисмо ми рехабилитирали Анту Павелића.

Тако говоре они тамо где се на крају утакмица почасни круг трчи уз поклич „за дом спремни“. Тако говоре они који хрле у Чавоглаве да ђускају уз Томпсонове усташке хитове. Тако говоре они што иду у Блајбург на ходочашће.

Велики дан је јуче био за Србију.

Не зато што су четници „победили“, а партизани „изгубили“ у судници. После скоро седам деценија пукла је у парампарчад лажна црвена вага која је у Титовој Југославији изједначила Равногогорски и усташки покрет.

Отуда и жалопојке и цинична поређења из Загреба на вест да су злосрећном ђенералу без гроба, враћени част и грађанска права. Да, оном истом кога су Брозови комесари ставили на исти кантар са поглавником који је Хитлера дочекао са уздигнутом руком, отворио капије Јасеновца, подигао маљ над главама десетина хиљада Срба…

Док је Дражин хрватски „пандан“ палио гасне коморе и јаме пунио српским цивилима, вођа Југословенске војске у отаџбини примао је ордење од Де Гола, ослобађао америчке пилоте у Прањанима… Глава му је била уцењена на 200.000 динара. Његов замишљени лик, иза препознатљивих наочара, освануо је 1942. године на насловној страни британског „Тајма“, уз наслов „Орао Југославије“. Шест деценија пошто је стрељан у Лисичијем јарку, поред Белог двора, на Ади Циганлији… његова ћерка Гордана у Београду је примила орден америчког председника Харија Трумана.

Можда ђенералове кости никада неће бити извучене из оног негашеног креча. Али, једном заувек морају да се загасе наше загнојене поделе и проклето братоубилаштво. Да се погледамо у очи, изљубимо братски, кажемо наглас себи, свету, и забринутим сусједима:

– Имали смо две антифашистичке војске. Једну са петокраком, а другу са кокардом!

Новости, Милан Бабовић

Тагови: , ,