МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Шта смо да нам цркве није?!

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (Фото: in4s.net)

Око свега можемо да се споримо и трвемо али око цркве никако не бисмо смели, но поган смо…

Поган, велика поган, јер осам векова самосталности свете Српске православне цркве и још који век више првог помињања Епархије Рашке- треба да су стожина око које ћемо саборовати, верни и неверни, једнако!

Може држава бити старија од цркве, али без цркве то су тек пуки обриси нечега што би нестало у времену, ко оно магла кад је лахор и ведро јутро развеју…

Србија без олтара јесте најобичнија копрена, јер темељ је на небу колико и у земљи.

Заправо, онај на небу и држи онај под земљом, јер што се неба дограби вечно је и величанствено, а Србија то јесте!

Зато и велим да би једнако и неверујући ваљало да славе векове литургија, јер црква није кућа Бога бескућнога већ дом народа кућевнога.

Не морате веровати у Господа- Господ верује у вас, а Господ је све оно због чега свиће и кад малодушно помислите да је живот пуста помрачина…

То светло које дозивате на крају тунела јесу кандила, тињају за нас да бисмо ми сијали за њих, за Србију!

Нема, животом тврдим да нема ничега значанијег за Србију од камена прве богомоље, јер од тог камена смо тесани за вечност!

Првом исповешћу, причешћем, крштењем, опелом…постали смо преци и потомци, све мимо тога је смрт човека без икога да га ожали и без икога да га памти.

Црква је памћење, управо, јер што заборављамо као живи мрци, забораву склони, под крстом знамо и памтимо као рођењем а не смрћу- васкрсли!

Крст није намет но крила!

Што је већи и тежи то су крила шира и снажнија да човека узнесу у вери да вазда постоји нешто веће од живота- живот будући у славу живота минулих.

Због свега тога и велим да је сваки дан постојања свете Српске православне цркве- дан рођења свакога од нас, верујућег и неверујућег.

Ништа нас није чувало и сачувало од нестанка до црква, па је на нама сад да покажемо од каквог смо камена тесани и не дозволимо зверима да учине цркву тек симболом вере, јер симбол је постојања!

Затрављени темељи трајали су вековима чекајући да обновимо себе, не њих, па одакле нам право да се каменом гађамо на камен који нас је начинио прецима и потомцима, житиштем вечне и благородне жетве…

Господе, праштај ако некада и посумњам у тебе, јер ти никада не сумњаш у мене.

Праштај што смо саборнији око љутића и трња неголи око хиландарских чемпреса.

Даровао си нас бескрајем а ми се радујемо трептају јалових тренутака.

Ширимо руке не знајући куда са собом, а даровао си нас крилима распећа да дане примамо ко нафору…

Хвала ти, Господе, за свету Српску православну цркву- да је није знао бих куда ћу, али знао не бих шта ћу тамо…

Све што јесам- од камена сам и тамјана, вечан, развејати ме и згаснути не могу!

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.