МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Сарајево, тишина, довека!

Давно је прошла клиначка фасцинација тобом, некад драго Сарајево.

Некад, док су у теби живели очеви и мајчини пријатељи, дивна породица, господа, стара, срајевска, Срби…

Знаш ли колико су те волели..?

Толико да нису веровали да је смрт дошла по њих ни када је развалила врата стана, на ехо од Башчаршије.

Одвели су чика Мирослава, њих тројица, сваког је по имену знао, синови комшија, пријатеља…

Био је крив, јашта, Србин, куд ћеш већег греха, некад драго Сарајево..?

Верујем да ни када су га зверски убили, чика Мирослав није веровао да је смрт дошла по њега.

Волео те је, Сарајево, гробовима предака сведочио је о томе…

Колевкама деца сведочио је о томе…

Костима је сведочио о томе…

У масовној гробници, једној од онолико…

Пребијан ко звер у подруму зграде, стотину је пута у њу одлазио на шах код пријатеља…
Једном од стотину затвора и логора.

Твојих логора, некад драго Сарајево, за твоје Србе који нису веровали да ће смрт доћи по њих ни када их је позивала урликом „пријатеља“…

Чекали су га да се врати. Тета Босиљка и деца.

Вратио се, много година касније, оно што је тета Боса препознала од њега…

Правично му је суђено, кажу: Србин је невин док се не докаже да је мртав, довољно мртав, док се хиљаде костију не помеша у каквој јами па ко шта од породице позна…

Нешто су чика Мирослава сахранили у Републици Српској, нешто је остало теби да те довека мори и прогони, некад драго Сарајево…

Граде севдаха, мерака, ћурпија, минарета, звоника, стотине затвора и логора за Србе, јама, вртача, масовних гробница, костију…

Граде Казана, проклетог бездана на Требевићу, до којег је и стићи жива смрт, али толико си презирао Србе да ти није било тешко водити их километрима у брдо само да стану над јамом, а онда…

Онда им се праведно судило: невини су док се не докаже да су мртви, довољно мртви…

Јеси ли терао Миљацку у кас, да дивље бије о обале да заглуши кркљане недокланих из јама?

Јесу ли ропци нерасполућених лобања равни севдаху..?

Јеси ли кад питао где су ти Срби, некад драго Сарајево, кланицо која се никада више немаш права звати градом!

Град је оних који су те бескрајно волели, побио си их скоро све до једнога, крвава касабо!

Ништа си до масовна гробница, оних под земљом и оних над њом!

Оних комшија и пријатеља што су гледали и ћутали, чија су деца…

Давно је умро човек у њима, давно је умрло све у теби, само је мржња јаросно жива.

Сабираш, видим, неке „јунаке“ што би поново да „поштено“ суде Србима?!

Још су ти Казани гладни, је ли?!

Још је подрума, камењара, севдаха и мерака у теби?

Крвави ти се снегови топе с Игмана, но смета ти Република Српска!

Смета што је претекло грла и глава..?

Што се сабрало на светињи и неће никуда одатле?!

Што нису мртви Срби дошли по своје кости..?

Што има ко и да запева и да заплаче, што је и Литургија и опела…

Живећеш вечно, Срајево, јер проклето је осуђено на вечност а благословено на довека!

Суштинска је то разлика, Српска је тај благослов, њени су векови славе а твоје вековање у вечном немиру!

Немаш ти севдаха до ропца недокланих…

И не схваташ да Република Српска није четири камена међаша но праг свакога од нас!

Никла је поленом Косова и Метохије.

Завета Србиновог да је живот вредан онолико колико га имаш за вредније од живота дати!

Не прети јој, немој да ти пада на памет- Српска је јутрење у Студеници, ћивот дечански, заклетва самодрешка, појање манасијско, причест раваничка, песма Средачка и жал Сириничка!

У Српској је камен Ловћена, исповест острошка, мир морачки, црнина мајке и девојачка спрема, литија вечна…

Не прети јој, немој да ти пада на памет, не можеш ти злом надвисити љубав, а свестан ниси, некадашњи граде, колика је љубав у свакоме од нас према Српској!

Бољи од нас су пострадали за њу, веруј да их ни ми, лошији, нећемо прећутати, никада!

Није Српска настала у инат но у славу, а у славу Србинову не дирај, гробови ће јуришати са живима…

Живи ти свој немир и слави крволоке, Сарајево, пуста пољано, не прети Српској, не буди јаме, не сабирај те „јунаке“ Казана, Српска је нафора, а чиме Србин слави живот вечни за то овоземаљски пожалио не би…