МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Није Србија курва, нити је кад била, нити ће бити

Михаило Меденица

Доста више с тим како смо мали, како се ни за шта не питамо и како нам ваља ћутати ко пизде док се велики свађају, и док све не прође…

Доста, аман!

Ништа неће проћи осим живота, а и то је срамота звати животом ако мине у потаји, ако га живимо ко да смо га украли па га трошимо кришом и са страхом!

Мали смо јер зависимо од милости европских „вредности“ којима нас убеђују како је боље лаву у кавезу но вуку у планини?!

Како је то пут који нема алтернативу ако нас тим путем спроводе, везане, двоје до двоје, погнутих глава, без гласa, без права да питамо: „Куда?“

Таквих „вредности“ су пуне јаме, вртаче, реке, јендеци, кречане…српских костију.

И то се некада звао „пут који нема алтернативу“!

Но, мали смо и ваља нам ћутати, јел да?!

Европа нас воли и жељно ишчекује колико и пијана фукара курву, што мисли да за новце колико је дао може да јој чини шта хоће и колико хоће…

Е, па Србија није курва! Никада била, нити ће бити, бедна белосветска фукаро!

Знате ви то одлично, но својски се трудите да ми заборавимо и поверујемо како смо заиста мали…

Нас мало има, но то нас не чини малима, напротив!

Путевима који заиста нису имали алтернативу наши су прађедови јуришали…

Ко обувен; ко бос; сви до једног гладни; ко без главе па му је брат понесе; ко без ногу па га метну на плећа и јуришају за обоје; ко без пушке па сачека да први до њега погине, целива га у чело и узме пушку, па све тако редом: једна пушка- стотину глава…

Стотину се удовица за једну пушку „удала“…

Мали смо, јел да?!

Мало нас је за све Дечане, Студенице, Сопоћане, Милешеве, Девиче, Архагеле, Будисавце, Зочишта, Ступове, Жиче, Грачанице…заиста јесте, но мали нисмо!

Где ни једног Србина нема да стане на Литургију ту читаво српство стоји јеванђељски. Све умрло и још нерођено, ето ту је, јер није камен вечан- но народ!

Нису Дечани камен на камену већ Србин на Србину…

Мали смо, јел?

Јеси ли кад била на косидби у ове крајеве, Европо?!

Зашто се косбаша прекрсти пре него косом крене…

Да чујеш како јаукну ливаде и падну мирисни откоси…

Не рађа Србину, но васкрсава.

У нас је и жито и навиљак сена- споменик…

Онима пострадалим да вас буде много а да ми будемо велики, схваташ ли, Европо?!

Знаш ли колика је Србинова песма и суза?!

У завет нам остају, исплачемо и испевамо векове, за све оне који нису стигли, нису могли, нису имали кад- живећи и страдајући за тебе!

Ти у небо гледаш да га видиш – Србин гледа небом да догледа…

Велики сте, белосвестки мизерници, јер се разбројавате колико вас има, а ми јер нас је лако пребројати, али немогуће побројати…

Све то ти одлично знаш, бедни западни накупцу слобода, зато би нас у кавез ко „срећнога“ лава, још само да се ми тргнемо и схватимо да се решетке нису међа, но је тараба…

Мало нас је, али таман за врхове, не могу горе многи!

Много вас је, таман за подножја да не можете пут врхова…

Још само да схватимо- пут који нема алтернативу ђедови су прегазили…

Мало нас је, баш због тога нисмо мали- лако нас је пребројати али немогуће побројати…

Михаило Меденица