МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Довека у Призрену!

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (Фото: dvaujedan)

Велиш, несрећо, да ће Америка инсистирати да признамо Косово и Метохију.

Па, онда признај!

Признај да никада не можеш, не смеш признати нашу заветну светињу за туђу!

Признај да смо пре стотину и јоште векова већ признали Косово и Метохију.

Господу кад нас је даривао, па зашто бисмо сад мрцима и мрцинама..?

Признај да би радо издао али немаш шта!

Да је овоземно па ни по јада, али како да признаш оно што не признаје тебе, мене, никога од нас, а сваког од нас?

Признај, подај, продај сваку стопу која није крвљу натопљена…

Ако нађеш а ти признај.

Свака стопа- једна глава, свака глава- један камен, сваки камен- једна кућа, свака кућа- манастир…

Признај ако је до живих да признају.

Ако је, пак, до живих како да признају мртве?!

Мртви су костима још откад признали да су живи…

Куд су живи како да признамо распећа за јалову шуму?

Нису пострадали што су им залуду били животи, већ што им залуду живот ако признаш да су тек мртви…

Залуду и нама.

Како да признам да сам жив ако немам шта веће од живота пуког?!

А немам без Косова и Метохије!

Све што ваљам тамо сам, овде тек трептај свега ваљаног за шта су бољи од мене дали главу за камем, камен за кућу, кућу за манастир, манастир за признање…

Господу признање да нема тога који ће признати потомцима да нема предака.

Корену да није колевка!

Колевци да није гроб!

Гробу да је тек лопата иловаче а не гувно где се с вековима кумимо, братимимо, наздрављамо…

Није ово, несрећниче, улудо наклапање аветника, него признање да ти је просто све што признаш ако можеш признати Кошарама, Паштрику, Бајгори, Великој Хочи, Пећи, Призрену, Шари, Штимљу, Старом грацком, Гораждевцу, Ђаковици, Дреници, Приштини…да се залуду гиздају божурима, а да нешто човека остане у теби!

Признај див- јунацима да су гинули на својему за туђе!

Признај браћи руској да су „туђе“ ко своје бранили јер доле „немамо ништа“ па су ни за шта јуришали као за господње!

Признај Господу да „мораш“ за туђе признати оно где је Србина даривао небом за замљу и земљом од свода.

Признај потом себи зашто су ти ноћи дуге и бесане?

Неће сан на очи или се бориш са сновима, тешким и потмулим.

Лагуми без краја и почетка пуни вриска, вапаја…

На послетку, признај тој Америци, бедној пустахији, да не можеш стотине векова тамјаништа признати пред њиховом силом ништавног постојања на крви невиних!

Ништавна је снага топуза пред снагом иконе!

То им признај, и да Србија никада признати неће њихове мере за своје међе!

Свака стопа једна глава, свака глава један завет- ДОВЕКА У ПРИЗРЕНУ!!!

Михаило Меденица

3 коментара

  1. Stojan каже:

    Brate ti reče što niko do sada, aman i ne pomisli. Posle tvojih, ….ne treba više nijedna reč. Meni ne treba…za druge ne znam. Daće Bog da ih je manje.

  2. Neko nepoznat каже:

    Svaka cast Mihailo!

  3. Зоран Матијевић каже:

    Довека брате Србине.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.