Михаило Братић: Хоће ли преживети Орбанова „балканска политика”?

Пораз Виктора Орбана на изборима одржаним 12. априла очекивано је изазвао бројне реакције и у Србији. Либерални, проевропски дио јавности је еуфорично дочекао такав резултат, пратећи политичку линију Брисела и Берлина, за које је Орбан одавно постао „црна овца“.

У његовом паду јавност окупљена око Јунајтед групе, видјела је пораз „корупционашке, диктаторске и проруске“ политике, свега онога што, како они сматрају, оптерећује и пут Србије ка сврставању у „нормална европска друштва“. Сходно дугогодишњем стварању негативне слике о Орбану, оваква реакција либералне јавности је очекивана, па нас чак ни трагикомична „прослава“ Мађареве побједе у Новом Саду није посебно изненадила.

Са друге стране, иако један дио „националне“ јавности у Србији одавно гледа на свијет искључиво кроз призму противљења власти Александра Вучића, прилично су изненађујуће поруке у којима се позитивно оцјењује Орбанов пораз, а које су дошле из тог миљеа.

Водећи се тиме да је Орбан „Вучићев пријатељ“ и сводећи сарадњу са Мађарском на ниво личних „коруптивних односа“ двојице лидера, неки српски националисти су ликовали што је један из те „осовине“ отпао, надајући се да то ускоро води и до пада другог, односно Вучића. Притом, потпуно занемарујући значај који је стратешко позиционирање Орбанове Мађарске имало за Србију и Републику Српску.

Однос према Србима

Гледајући, дакле, са становиштва српских интереса, тешко се отети утиску да би након 12. априла овде требало бити више разлога за забринутост, него за славље, јер Орбанов пад првенствено представља губитак једног важног политичког и економског ослонца у регионалним, али и ширим, европским оквирима.

Постоји више нивоа на којима се може анализирати значај Орбанове политике за српски народ у цјелини у протеклим годинама. Рецимо, на економском пољу је сарадња са Србијом и РС дала врло конкретне и добре резултате. Навешћемо два примјера. Робна размјена Србије и Мађарске износи 3,4 милијарде евра, што је сврстава у „топ пет“ економских партнера (овде). А са Републиком Српском је Мађарска развила врло повољан модел сарадње у пољопривредном сектору. Влада Мађарске даје пољопривредницима из РС неповратна средства у износу од 70 одсто за куповину пољопривредне механизације која је произведена у Мађарској. (овде).

У политичком смислу, мађарски глас у Европи је готово без изузетка био пријатељски према Србима. Од питања санкција Милораду Додику (овде), до теме чланства тзв. Косова у Савјету Европе (овде), Будимпешта је досљедно стајала на позицијама које уважавају виталне интересе српског народа.

Уз уважавање ових, и низа других чињеница које се могу излистати „у Орбанову корист“, и знајући да је о „фактору Орбан“ немогуће све казати у једном тексту овог формата, овдје ћемо се првенствено позабавити посљедицама његовог пада на балканску геополитику, чија специфична динамика у посљедње вријеме добија на значају.

Орбанова мрежа

Наиме, Орбан је, за вријеме своје власти велику пажњу посвећивао Балкану. Више је разлога за то. Почетак се може везати за мигрантску кризу која је двоструко утицала на Орбанову оријентацију према овом региону. Прво, било је немогуће без координације са балканским државама, првенствено Србијом, радити на контролисању поплаве народа са Блиског истока, којима је Ангела Меркел обећала уточиште.

Са друге стране, мигрантска криза је довела и до тога да Орбан падне у немилост Брисела, јер је био један од главних противника прихватања арапских и других миграната у Европу. Тај спор, који траје до данашњег дана, временом је генерисао све дубљи јаз у односу Европске уније и Мађарске. Орбанова власт је постајала све жешћи противних Брисела на идеолошком плану, што је довело и до покретања извјесних „казнених механизама“ структура ЕУ према Мађарској као држави чланици.

И ту се замеће коријен Орбанове линије отпора, у оквиру које се развија и извјесна геополитичка димензија. Орбан је, наиме, покушао да нађе „спољнополитички одушак“ и да пробије послушничку парадигму односа малих пост-комунистичких држава чланица према политици ЕУ која се обликује у њеним најснажнијим центрима.

С тим циљем је покушао да формира своју посебну сферу утицаја у Средњој и Источној Европи у чему му је помагала стратешка сарадња са Кином и Русијом (овде). А „Патриоте за Европу“ су његов покушај да се идеолошки пробије и „даље“ на Запад, кроз једну општеевропску, конзервативну сарадњу са партијама из Француске, Шпаније…

У том кључу треба посматрати и Орбанов нарочит ангажман на Балкану, гдје је покушао да развије политички приступ који неће ићи бриселским трачницама. Ту је направио најсубверзивнији могући потез у односу на политику Запада према овом простору у протеклим деценијама – изабрао је Србе за стратешке партнере.

Ова сарадња је врло позитивно дочекана и од власти у Београду и у Бањалуци и временом се све више пажње и ресурса поклањало односима са Будимпештом. Кроз читави низ докумената кодификована је сарадња Србије и Мађарске, која се тиче широког спектра питања од економских и политичких до војних. Постало је оправдано говорити о „српско-мађарској“ осовини, као гравитацијском центру који је могао утицати и на друге балканске земље.

Политички процеси у С. Македонији и Црној Гори, повратак ВМРО на власт и улазак српских партија у Владу ЦГ, утицали су на то да се утицај „српско-мађарске“ осовине прошири. А пошто је кључни правац те сарадње водио Моравско-вардарском долином ка Солуну и Грчкој, велику улогу у томе је играо и кинески капитал живо заинтересован за овај правац (више о томе овде).

Такође, мађарске фирме из различитих сектора су кренуле у инвестирање широм региона. Занимљиво је да су у Сјеверној Македонији компаније за које се тврди да су блиске Фидесу (овде), купиле неке важне медијске канале, интернет портале, новине и телевизију „Алфа“. Чак осам македонских медија се налази у власништву тих мађарских компанија. А у куповини медија никад нису посриједи само пословни интереси, него и пројектовање пожељних слика, наратива и слично.

Постало је оправдано говорити о „српско-мађарској“ осовини, као гравитацијском центру који је могао утицати и на друге балканске земље

Све у свему, развила се једна широка сарадња од Будимпеште, преко Београда и Бањалуке, до Скопља, а у извјесној мјери и Подгорице (овде), која није затварала врата ни другим актерима. Она није преточена у неку конкретну регионалну иницијативу, нови „Опен Балкан“ или било шта налик томе. Радило се више о некодификованој сарадњи, координацији и разумијевању које је давало позитиван економски подстицај свим земљама које су у томе учествовале, али и политичко склониште од притисака из Европске уније на дугом „приступном путу“.

Било је коментара у којима се тврди да је војна сарадња коју су покренули Хрватска, Албанија и тзв. Косово заправо одговор на политику српско-мађарске осовине (овде). Иако нисам потпуно склон тој тези и другачије сам разматрао настанак овог „савеза“ (овде), мора се признати да се његовом појавом боље разумио значај оног односа који су Србија и Мађарска развијали. На концу, као одговор на хрватско-албанску везу, Србија је продубила војно-безбједносну сарадњу са Будимпештом (овде).

Долазак Мађара

Такво стање затиче регион у моменту Орбановог пада. Једна, дакле, разграната, ниско структурисана, али видна и важна мрежа моћи и утицаја чија је окосница српско-мађарска сарадња.

Долазак Петера Мађара са собом носи низ неизвјесности о томе шта ће од Орбановог насљеђа претећи. Руски политиколог Фјодор Лукјанов је недавно писао како неће бити драстичне промјене политике, аргументујући то тезом да се и Мађар мора кретати у истом стратешком окружењу, које структурише географија и „шири геополитички оквир“ (овде). Гледно из руске перспективе то вјероватно и јесте тако, ко год водио Мађарску биће му потребна нафта коју путем „Дружбе“ шаље Москва.

Балкански случај је ипак различит. Орбанова политика према Балкану која је вођена ван бриселских координата је много мање била плод стратешке нужде, а много више избор руководства у Будимпешти. Чак и онај стратешки подстрек за окрет Орбана ка Балкану (а то је дуготрајан спор са Бриселом), Петер Мађар је обећао ријешити. Како је то казао „нема више времена за губљење“ (овде). Морају се одмрзнути европске милијарде.

Ако се на тој релацији односи заиста среде, а све говори у прилог томе, биће много мање подстицаја да се тражи „алтернативан“ геополитички пут Мађарске. Више би се могло очекивати интензивирање сарадње у оквиру Вишеградске групе, које неће бити проблематично са становишта ЕУ. Петер Мађар је већ изнио једну идеју која то сугерише. Предложио је проширење Вишеградске групе које би обухватило Румунију, Словенију, Аустрију, и за нас посебно важно – Хрватску (овде). Дакле, њега ће много више интересовати снажење средњеевропских вектора сарадње, у које ће покушати да увуче и Румуне и Хрвате.

Гледано на дуже стазе, чак и да се Мађар у неком моменту одлучи да „плива узводно“ у односу на Брисел, он напросто нема довољно јаку „утемељеност“ у мађарском друштву и на потресе тестирану власт, па је самим тим лакша мета од Орбана. Свакако му неће помоћи ни то што најављује ударе на институционалне окоснице Орбановог суверенизма као што је МЦЦ (овде).

То све неће зауставити логику капитала која је покренута и сасвим сигурно ће се многи важни пројекти на Балкану наставити. Међутим, чини се да неће бити заинтересованости мађарске власти да на тако активан начин учествује у балканској политици и даље развија описану геополитичку мрежу. А то је онај фактор који је у овом случају нарочито важан. У сваку алтернативу и крчење новог пута нужно је утрошити много енергије. Рекло би се да Орбанов насљедник то не намјерава. Ето и разлога мање за еуфорију у Србији…

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл