Малић: У Америци се води грађански рат другим средствима – Трамп је сам против свих

---

Пише: Небојша МАЛИЋ

ПРЕД сваке изборе у Сједињеним Америчким Државама, каже се да су „најважнији икада“. Овај пут је то ближе истини него иначе.

Од исхода избора за Конгрес, заказаних за 3. новембар, непосредно зависе преговори о Украјини, будућност америчке политике према српским земљама, али и дугорочни опстанак самих САД.

Оно што се неспретно преводи као „међуизбори“ у ствари су избори за цјелокупни састав Представничког дома и трећину Сената, који падају на половини мандата актуелног предсједника. Предсједници имају мандат од четири године и уставом су ограничени на два, док конгресмени морају на изборе сваке двије године а сенатори на сваких шест, мада за њих нема ограничења.

Већина мјеста у Представничком дому је у ствари већ одлучена. Наиме, изборне јединице за конгресмене се ажурирају послије сваког пописа, да би се осигурала равномјерна заступљеност становника. Власти савезних држава у принципу цртају те мапе како би обезбиједиле комотну већину за своју странку, а ону другу разводниле на неколико изборних јединица.

Демократе по правилу цртају мапе у своју корист без много обзира, док се Републиканци нећкају да не би били оптужени за „расизам“.

Како сада ствари стоје, 350 од 435 мјеста у Представничком дому се сматрају „безбједним“, од чега 182 држе Демократе, а 168 Републиканци. Што ће рећи, иако је теоретски могуће да актуелни конгресмен изгуби, то је мало вјероватно. Од преосталих 85 мјеста, већина нагиње на једну или другу страну, тако да је само 12-20 истински неизвјесних трка. Будући да је за већину потребно 218 мандата, јасно је да Демократе имају више маневарског простора.

Што се Сената тиче, сматра се да је у игри пет до седам мјеста, од којих шест тренутно држе Републиканци. Демократама су потребна бар четири, јер Републиканци могу да имају већину са само 50, пошто потпредсједник Џеј Ди Венс онда бива одлучујући глас. У нормалним околностима не би било неизводљиво да Републиканци одбране скоро све мандате, али овај пут имају проблем са саботажом старог естаблишмента.

На примјер, сенатор Џон Корнин из Тексаса је, послије пораза на унутарстраначким изборима од Кена Пакстона, учинио све да помогне Демократама. Иако је тешко замисливо да у релативно конзервативном Тексасу побиједи ултра-либерални ЛГБТ симпатизер Џејмс Таларико, свашта је могуће.

Све прогнозе америчких медија се ослањају на традицију по којој владајућа странка губи „међуизборе“, као и утисак да су Демократе мотивисане да гласају мржњом према Трампу, док Републиканци имају проблем да инспиришу гласаче због тешке економске ситуације, изазване углавном скоком цијена нафте због рата у Ирану.

Иранци су иначе већ позвали Американце да гласају за Демократе, ваљда у нади да ће тиме да се освете Трампу. Европска унија се такође нада побједи Демократа, како би се стање ствари што прије вратило на транс-атлантски глобализам на који су навикли. По недавним наступима и иступима Владимира Зеленског, јасно је да се и он нада поразу Републиканаца.

Проблем за све њих је што нада није стратегија. Наиме, Бијела кућа има скоро неограничене прерогативе у домену спољне политике. Све што Конгрес може да уради је да Трампу ускрати буџет за Пентагон, чему нико није склон због интереса војно-индустријског комплекса.

Ако претпоставимо да ће Демократе да добију већину у Представничком дому, готово је извјесно да ће покренути процедуру опозива опозива (impeachment) против Трампа, нема везе на којој основи, већ у јануару 2027, када почне ново засједање Конгреса. Да би га склонили, међутим, потребно им је 60 руку у Сенату, односно бар неколико републиканских „издајника“.

Притом би уклањање Трампа само значило да ће на мјесто предсједника да дође Венс, који заступа једнако тврду линију по већини политичких питања, а у демократској бази није ни издалека толико лично омражен као Трамп. Демократе су два пута опозивале Трампа за вријеме његовог првог мандата добро знајући да су то само симболични гестови, без наде да га стварно уклоне са функције. У том смислу се ништа није промијенило.

Посебно је занимљиво што се Демократе јавно понашају као да је њихова побједа на изборима готова ствар, док приватно кују завјере како да направе хаос у случају да изгубе. Наиме, недавно је група прорепубликанских истраживача објавила снимке састанака „групе за обнову демократије“ на којима се расправља о стратегијама изазивања кризе легитимитета Бијеле куће како би се Трамп уклонио с власти. Другим ријечима, планирају „обојену револуцију“ у САД.

На списку учесника су углавном кадрови ЦИА и УСАИД-а блиски Демократама, као и бројна имена из екипе која је 2020. „фортификовала“ (тј. намјестила) предсједничке и друге изборе у корист Демократа. Касније су се тиме отворено хвалили у магазину „Тајм“, одакле и потиче термин „фортификација“.

Упркос хистеричним оптужбама да је „зли диктатор огрезао у корупцији“, Трамп је у суштини пристојни амерички бумер који се деведесетих одлично слагао са Билом Клинтоном, на примјер.

Занимљиво је да је био против агресије на СРЈ 1999. и о томе је говорио у програму сада већ покојног Ларија Кинга на Си-ен-ену.

Сада су против њега како и клинтонистичке Демократе, тако и бивши Републиканци попут Џорџа Буша Млађег, који је толико упропастио Америку бесконачним ратовима на Блиском истоку и финансијском кризом 2008, да су милиони насјели на причу о „нади и промјенама“ у лику Барака Обаме.

Управо током Обамине осмогодишње владавине су сва правила и норме америчке политике бачена кроз прозор, а свака критика одбацивана као „расизам“. Тада је и почео садашњи културни рат, у име идеологије која је добила име „воук“. Демократе и неоконзервативци су до те мјере застранили до 2016, да нису више препознавали своју сопствену политику из прошлости, коју је Трамп понудио у првој кампањи.

Један од парадокса савремене америчке политике је што је Доналд Трамп у ствари системски играч, без обзира на своје живописне манире. Све што је досад урадио, или рекао да планира да уради, улази у оквире америчког правног система и уставних ограничења. А управо они који га оптужују за рушење поретка намјеравају да то сами ураде, чим за то створе одговарајуће околности!

Демократе, наиме, отворено говоре о потреби структурних реформи, све у име „социјалне правде“ и „спасавања наше демократије“, попут повећања броја судија Врховног суда или броја сенатора тако што би се Дистрикт Колумбија и Порто Рико прогласили за државе – и тиме обезбиједило да они имају вјечиту већину у двије гране власти, без обзира ко сједио у Бијелој кући.

Чињеница да су 2020. покрали изборе, да су потом хапсили Трампа на основу апсолутно исфабриковане оптужнице, и да су у јулу 2024. покушали да га убију на предизборном митингу у Пенсилванији – указује да су границе политичког дјеловања већ давно прегажене и да се у Америци тренутно води грађански рат другим средствима. У том свјетлу треба посматрати предстојеће међуизборе и њихов вјероватни исход.