М. К. Бадракумар: Да ли је договор ипак на помолу?

Преговори у Исламабаду (Фото: Снимак екрана/radio.gov.pk)

У Техерану расту очекивања да би разговори у Исламабаду са Сједињеним Државама могли отворити врата ка жељеном исходу. Ипак, одјеци прошлости и даље су живи у сећању, јер се САД доживљавају као крајње непоуздан и несавестан саговорник.

Разговори у Исламабаду, који су у суботу трајали 21 сат, окончани су без договора. Потпредседник САД Џеј Ди Венс је на краткој конференцији за новинаре окривио Иран што није прихватио америчке услове. Како је навео: „Потребна нам је јасна и недвосмислена обавеза да [Иран] неће тежити поседовању нуклеарног оружја, нити ће настојати да дође до средстава која би му омогућила да га брзо развије. То је кључни циљ председника Сједињених Држава и управо томе смо тежили у овим преговорима.”

Портпарол иранског Министарства спољних послова Исмаил Багеи изјавио је да су две стране постигле сагласност о појединим питањима, али да су остала неслагања у вези са два до три важна питања. Он је додао да су разговори обухватили и неке нове теме које су и саме сложене, попут Ормуског мореуза, али је нагласио да дипломатија никада не престаје, јер представља средство за очување националних интереса и „спремна је на сваку врсту жртве”.

Он је касније за иранску државну телевизију навео: „Наравно, од самог почетка није требало очекивати да ће се споразум постићи у једној рунди разговора. Нико није имао таква очекивања.” Додао је да је Техеран „уверен да ће се контакти између нас и Пакистана, као и са нашим другим пријатељима у региону, наставити”.

Са своје стране, пакистански посредници позвали су САД и Иран да одрже прекид ватре. Министар спољних послова Исхак Дар изјавио је да ће Исламабад у наредним данима настојати да омогући наставак дијалога између Ирана и Сједињених Држава.

Ток преговора

Овакве напете ситуације имају историју театралног надметања главних актера, али до тога овога пута није дошло, што улива наду да је прерано отписати мировни процес као потпуно пропао. Уосталом, иако се у почетку очекивало да преговори буду индиректни, политичка руководства две стране сада по први пут од Исламске револуције 1979. године ступају у директне разговоре. Вeнс се засебно састао са председником иранског парламента Мохамадом Бакером Калибафом и министром спољних послова Абасом Аракчијем, и ти сусрети су трајали два сата.

Првобитни план је био да делегације буду у одвојеним просторијама, док би пакистански посредници преносили поруке између њих. „Међутим, извори блиски посредницима наводе да две стране сада воде директне разговоре у присуству пакистанских посредника”, пише Ал Џазира.

Такође, преговори су превазишли оквир општих тема и у појединим сегментима ушли у техничке расправе. Ирански медији преносе да „стручњаци са обе стране сада разматрају детаљне аспекте нерешених питања, укључујући спровођење мера регионалне деескалације и процену прекида ватре на југу Либана”.

Ови разговори су веома важни и за самог Венса, јер је лично затражио ову улогу од Трампа. Један од разлога зашто га је Трамп изабрао јесте и дубоко неповерење Техерана према Џареду Кушнеру и Стиву Виткофу након америчких и израелских напада који су уследили после два претходна круга преговора. Ипак, Виткоф и Кушнер, обојица Јевреји са блиским везама са израелским премијером, пратили су Венса.

У сваком случају, закључивање споразума може потрајати недељама или месецима и вероватно ће захтевати продужење тренутног двонедељног прекида ватре. За то су потребни стрпљење и истрајност. Насупрот томе, биланс досадашњег сукоба пре свега осветљава променљиву нарав Трампа и упорност Нетанјахуа која се граничи са опсесијом. Сам Нетанјаху је признао да су америчко-израелски напади на Иран били „нешто што је желео да учини већ 40 година”.

У току тринаест месеци од ступања Доналда Трампа на дужност до избијања рата, Нетанјаху се са њим састајао „лицем у лице“ (уз бројне разговоре на даљину) у просеку на свака два месеца, што није забележено ни код једног другог страног лидера.

Према писању листа New York Times, Трампова коначна и неповратна одлука да крене у рат донета је 11. фебруара, у чувеној Ситуационој соби Беле куће, где су му Нетанјаху и директор Мосада изложили упечатљиву причу о „обезглављивању“ иранског руководства са срећним исходом.

Times је с иронијом приметио да нико од Трампових најближих сарадника: Венс, државни секретар Рубио или директор ЦИА-е Ретклиф – ту презентацију, нити њен закључак, није доживео као нешто више од бајке. Иако су били свесни да би њихов шеф могао поверовати у такве „бајке“, нико од њих није био спреман да поднесе оставку у знак протеста.

Трампова улога

Венс је јуче у Исламабаду открио да је током разговора најмање шест пута разговарао са Трампом и додао: „Лоша вест је да нисмо постигли споразум, а мислим да је то много лошија вест за Иран него за Сједињене Америчке Државе.”

У томе и лежи опасност. Трамп је познат по наглим променама расположења и склоности да поверује последњој особи са којом је разговарао. То може деловати као дечија наивност, али у овом случају – под притиском јавног подсмеха у Сједињеним Државама и широм света због наводног „губитка“ рата – Трамп се налази под огромним притиском да нешто уради.

У међувремену, ционистички лоби, који има лак приступ Трампу, несумњиво улаже додатне напоре како би осујетио сваки споразум између САД и Ирана. С друге стране, како су се приближавали последњи сати, било је мало назнака да је Техеран спреман да прихвати Трампов ултиматум.

Ли Хајдунг, професор на Кинеском универзитету за спољне послове, изјавио је прошле недеље за Global Times да, судећи по досадашњим обрасцима, Сједињене Државе понекад ескалирају тензије када се суоче са растућим притиском, док у другим тренуцима нагло мењају курс кроз тактичка прилагођавања. То, како је оценио, чини наредни потез Вашингтона крајње непредвидивим.

Кинески професор је додао да „тренутна динамика указује на то да је мало вероватно да ће Техеран учинити значајне уступке, док се и Вашингтон суочава са озбиљним ограничењима у промени сопственог става. Уз то, улога Израела у обликовању сукоба значи да ће овај најновији ултиматум [који је Трамп упутио], да Иран може бити ‘уклоњен’ уколико не испуни нови рок, вероватно довести до још драматичнијег и неизвеснијег развоја догађаја.”

Ипак, то не значи да се рат може окончати искључиво под условима Вашингтона; много је вероватније да ће се сукоб одужити. Иран више нема поверења у Сједињене Државе и пристаће на окончање рата само уз чврсте гаранције да више неће бити нападнут.

Пре свега, оснажена Револуционарна гарда остаје уверена да би могла „лишити Сједињене Државе и њихове савезнике нафте и гаса из региона годинама“ уколико Трамп спроведе претњу о нападима на електране и мостове. Један ирански званичник изјавио је медијима да је Иран завршио процес припреме нове инфраструктуре за управљање пловидбом кроз Ормуски мореуз и да је више од сто бродова различитих националности већ поднело писане захтеве за пролазак кроз мореуз у складу са новим протоколом.