ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Америчко повлачење из Авганистана – ни побједа ни понашање достојно велике државе и војне силе

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: З. Шапоњић

Повлачење америчких војних снага из Авганистана најављено је још у току мандата Доналда Трампа, под условом да Талибани задовоље тачке споразума постигнутог са Вашингтоном, од којих се као најзначајније истичу прекид сарадње са терористичким организацијама, као што је Ал-Каида, те учествовање у преговорима са авганистанским властима.[1]

Преговори вођени у Дохи су започели неколико мјесеци прије америчких предсједничких избора и дјелимичног могу бити посматрани као дио Трампове предизборне кампање. Приликом борбе за предсједнички мандат 2016. једно од обећања Доналда Трампа се односило управо на повлачење из страних и узалудних ратова те коначни повратак америчких трупа кући.[2] Авганистан, као саставни дио трауматичног искуства Америке везаног уз 11. септембра 2001. године, сам се наметнуо као полигон на којем би Доналд Трамп пред америчком јавношћу показао озбиљност своје намјере да испуни оно што је обећао. Повући трупе из Авганистана значило би и ставити тачку на двадесет година „ратовања против тероризма“ које је свој почетак имало управо у тој земљи. Просјечним Американцима не би промакла ни симболика таквога чина, која би свакако дјеловала у корист самога Трампа, човјека који је окончао бесмислени рат и омогућио повратак америчких војника у сигурност сопствене земље.

Наравно, такво нешто се није десило. Као што смо имали прилику свједочити, амерички предсједнички избори 2020. су завршили као фијаско и постоји изузетно високе степен сумње, у Сједињеним Државама и ван њих, да су избори покрадени. Аутор је у више детаља писао о овим догађајим у ранијем чланку.[3] Доналд Трамп је изгубио, једним дјелом и сопственом кривицом. Као и у случају обрачуна са великим технолошким олигополом, цензуром великих друштвених мрежа, борбом против ЛГБТ и трансродне идеологије, Трамп је каснио и са започињањем озбиљних припрема неопходних организованом и постепеном повлачењу војних снага. Према расположивим информацијама, изјава претходног америчког предсједника о повлачењу из Авганистана је затекла значајан дио администрације неспремним, и штавише, изненађеним.[4] У оквиру првобитног Трамповог плана, посљедњи амерички војници су се требали вратити у Сједињене Државе за нешто више од два мјесеца, што једноставно није било изводљиво, ако се повлачење намјеравало извести у складу са војном вјештином и логистичким захтјевима.

Од значаја је чињеница да су чак и прије званичне објаве о повлачењу вршене одређене прекомпозиције снага, како у Авганистану, тако и у Ираку и Сирији. Договор постигнут између Вашингтона и Талибана се фокусирао на период од 14 мјесеци и постепено смањење броја трупа. Од првобитних 13.000 америчких војника, њих нешто више од осам хиљада је требало остати у земљи након прве фазе повлачења, као својеврсни гарант да влада у Кабулу неће бити једноставно збачена од стране Талибана када Американци коначно напусте земљу.

Упркос спором напретку преговора, америчка администрација је до јануара 2021. смањила број војника на 2.500, иако је у истом период број страних радника на авганистанском тлу износио више од 18.000, превасходно цивила запослених на помоћним пословима, са тек нешто више од 1.500 особа задужених за сигурносне послове.[5]

Годину дана након потписивања споразума између Сједињених Држава и Талибана, стање на терену је указивало на све значајније присуство талибанских јединица и њихову повећану активности и кохезивност дјеловања. Спорост преговора у Дохи између представника авганистанских фракција несумњиво је ишла у корист самих Талибана[6] с обзиром да се датум потпуног америчког повлачења све више приближавао, а са њим тренутак када ће власт у Кабулу бити остављена да се сама суочи са својим противницима.

Већ у априлу 2021. године, Талибани су, према расположивим подацима, контролисали скоро 20% територије Авганистана. У истом периоду, половина земље је представљала зону активног сукоба док су власти у Кабулу биле господар над преосталих 30% територије.[7] Најзначајнији преокрет у погледу стања на терену десио се у току јуна и јула када је значајан број спорних подручија пао у руке Талибанима који су тако остварили контролу над скоро 250 округа, односно 85% територије Авганистана.[8][9][10] Уочљиво је да талибанска доминације на терену долази паралелно са повлачењем страних трупа,[11] те немогућношћу јединица авганистанске војске да се самостално одупру нападима противника.

Штавише, досадашњи догађаји остављају утисак да су владине трупе махом недисциплиноване, деморалисане, вођене корумпираним кадровима и без стварних војних знања и техничких могућности да се наметну као стварна пријетња Талибанима.[12] Чињеница да је више од хиљаду авганистаних војника било приморано да пребјегне у сусједни Таџикистан након окршаја са талибанским снагама илустративан је примјер борбене готовости владиних снага.[13] Истовремено, Талибани су заузели и неколико граничних прелаза, од којих се по значају истичу они на граници са Ираном[14] и Пакистаном.[15]

У своме мартовском извјештају, Истраживачка служба америчког Конгреса је упозорила да су „по свим параметрима Талибани тренутно у снажнијој војној позицији него ли у било којем тренутку након 2001. иако су многа, некада јавна мјерења, везана уз вођење рата постала повјерљива или се више не спроводе“.[16]

Уопштеног гледано, рат у Авганистану је, из овога или онога разлога, био обиљежен значајним потешкоћама у свим својим фазама, те је много раније био виђен од стране одређеног броја високих америчких званичника као рат у којем је немогуће остварити побједу. Наиме, у току 2019. године Вашингтон Поуст је након трогодишње правне битке са америчким властима успио да путем Закона о слободи информација пред јавност изнесе више од 2.000 страница различитих извјештаја, интервјуа и свједочења која несумњиво указују да су високи амерички војни званичници дужи низ година лагали америчку јавност о развоју стања у Авганистану, износећи информације у потпуности супротне са стварним дешавањима. Штавише, високи војни официри, те њихове цивилне колеге, су били упознати са чињеницом да сукоб са Талибанима временом постаје рат који није могуће добити.[17]

Сама документација је настала као производ савезног пројекта који је имао за циљ препознати основне узроке неуспјеха најдужег ратног сукоба у америчкој историји. Цитирајући дио чланка Крега Витлока, Политико истиче како Авганистански папири (Afghanistan Papers) представљају „повјерљиву ризницу владиних докумета, у посједу Вашингтон Поуст-а, који откривају неуспјех званичника Сједињених Држава да изнесу истину о рату у Авганистану током читаве осамнаестогодишње кампање, радије дајући уљепшане и лажне изјаве те скривајући неупитне доказе да се рат није могао добити“.[18]

Скоро деценију раније Викиликс је на својој страници објавио више од 90.000 докумената, познатих као Авганистански ратни дневник[19][20] (Afghan War Diary), који су заправо представљали скуп интерних америчких војних извјештаја о стању у Авганистану. Документи, везани за период од јануара 2004. до децембра 2009. су садржавали детаљне податке о освјетљивим темама као што су били бројни непријављени случајеви убијања цивила од стране коалиционих војника, мноштво инцидената пријатељске ватре између јединице авганистанске војске, полиције, међународних јединица те трупа Сједињених Држава, сарадња Ирана и Пакистана са Талибанима те допремање опреме, муниције и оружија од стране ових држава талибанским јединицама, напади Талибана на цивиле, изнајмљивање дјеце у сврхе сексуалног искориштавања од стране припадника америчке мисије, те других тема иначе недоступних јавности.

Страдање цивила од стране коалиционих снага је у једном тренутку достигло ту мјеру да је чак и тадашњи прозападни предсједник Авганистана Хамид Карзаји изјавио да „су за Сједињене Државе авганистански живот јефтини“.[21]

Када се узме у обзир све наведено у неколико претходних пасуса, нагло напредовање Талибана не изненађује, нити пак изненађује чињеница да талибанско вођство и борци у америчком повлачењу виде своју побједу и пораз Вашингтона.[22]

Аутор је у једном од својих ранијих чланака[23] више пажње обратио на све америчке неуспјехе током двије деценије ратовања у Авганистану, а који се односе на кључна поља положаја и стандарда цивилног становништва, броја смртно страдалих цивила у борбама, успостављање квалитетног система образовања те оснивање и јачање привредне и индустријске базе која би служила за даљи развој авганистанског друштва и инфраструктуре.

Илустративан примјер америчког односа према локалним структурама власти може се пронаћи у начину на који су амерички трупе напустиле највећи војни аеродром у земљи. Наиме, почетком јула 2021. официри авганистанске војске у престоници су били збуњени недостатком активности у војној бази Баграм, инсталацији која је двије деценије служила као чвориште свим операцијама америчких и савезничких трупа. Два сата након што је базу напустио и посљедњи амерички војник, авганистанско војно вођство је и коначно добило потврду од америчких колега који су се у датом трену већ налазили на кабулском аеродрому. Први авганистански војници који су стигли у базу пронашли су „предузетне“ пљачкаше дубоко заокупљене крађом силног материјала и опреме остављене од стране Американаца.[24][25][26]

Овакво понашање једне од највећих глобалних сила, која још увијек саму себе види као најснажнију државу на свјету, је у најмању руку срамотно и неразумљиво. Медијски скандал који је овај догађај створио нису обрадиле само руске и кинеске медијске организације већ и значајн број најпознатијих западних медијских кућа.

Случајеви драстичнији него ли овај дешавали су се и раније, с том разликом да су у већини случајева остајали сакривени од америчке и свјетске јавности. Раније споменути Авганистански ратни дневник наводи детаље догађаја познатог као Шинварски масакр који се догодио 2007. године када је колона од неколико америчких војних возила нападнута. Бомбаш самоубица, користећи се цивилним аутом, успио је да се судари са једним од возила из колоне приликом чега је повријеђен амерички маринац. Реагујући под утицајем панике, преостали маринци су хитро утекли са мјеста напада отварајући ватру на све око себе, при чему су пуцали на дјевојке које су радиле у пољу, старце поред пута, возаче на цести и друге случајне пролазнике. Коначни  резултат америчке панике било је деветнаест мртвих и више од педесет рањених авганистанских цивила. Нити један од америчких маринаца није осуђени нити пронађен кривим за дешавања током овога догађаја.

Свима је несумњиво већ дуго времена јасно да ово нису изоловани случајеви те да је амерички рат у Авганистану још у својој првој деценији дегенерисао у асиметрично ратовање Талибана против технолошки супериорних но у дјеству ограничених западних трупа.

Интезивирање америчког повлачења, које би требало да се заврши до 31. августа ове године, довело је до настанка неколико виђења америчке мотивације и разлога за овако нагло напуштање рата на који су потрошене милијарде долара и двије деценије борбених операција. С једне стране се налазе они који у одласку америчких трупа виде несумњиви пораз Сједињених Држава и коначни тријумф Талибана, те се не либе поредити тренутна дешавања у Авганистану са америчким напуштањем Вијетнама седамдесетих година прошлога вијека. С друге стране су особе које заступају гледиште да је тренутно америчко повлачење само дио шире игре Вашингтона која има за могући циљ намјерну дестабилизацију Авганистана што би довело до дестабилизације Средње Азије чиме би се нашкодило интересима како Кине тако и Русије, обје у непосредној близини централноазијских држава и самога Кабула.

Упркос томе што се чини мање вјероватно, друго виђење не смије бити одбачено као неосновано, напротив, несумњиво је да би Сједињене Државе биле раде оставити геополитички хаос Москви и Пекингу тако слабећи оба своја велика ривала, посебно сада када је империја далеко од онога што је некада била. Да је Вашингтон одлучио повући своје трупе из Авганистана прије двадесет година, на врхунцу америчке идеолошке, економске и војне моћи, када авганистанска пустиња још није прогутала хиљаде америчких живота и милијарде долара, онда би могли говорити о намјерном изазивању хаоса, путем претварања Авганистана у пропалу државу, као примарном разлогу таквог америчког дјеловања. Штавише, почетком овога вијека и Руска Федерација и Кина су биле далеко слабије него ли данас и Авганистан захваћен хаосом је могао оставити далекосежније посљедице на обје државе прије двије деценије него ли данас.

Тренутно је консталација односа у многоме другачија. Без сумње је да ће Вашингтон покушати да очува своје мреже агената на терену, но већ сада видимо активности америчке администрације које се односе на евакуацију Авганистанаца који су радили као преводиоци за америчке и НАТО трупе, а које страхују од Талибана управо због своје повезаности са окупационим снагама. Према неким изворима, укупан број особа које би требале да добију азил у Сједињеним Државама износи више од 100.000.[27][28]

Ако је судити по оваквом развоју ситуације, Сједињене Државе неће моћи рачунати на отворено дјеловање заступника америчких интереса који се обично крију испод термина цивилног друштва, већ евентуално на класичне операције обавјештајних служби. Не треба сметнути с ума ни важну чињеницу да се стање унутар саме Америке значајно промјенило, са посебним нагласком на посљедње четири године. У том кратком временском периоду имали смо прилику гледати по улицама америчких градова дивљање слично ономе које се може уочити у државама на рубу грађанскога рата. Само америчко друштво је данас у много већој мјери подјељено и стиче се утисак да је дати расцјеп фаталан с обзиром да вриједности којима се воде двије половине скоро па да немају додирних тачака.

Цензура великих технолошких компанија је свеприсутна и досеже тако драстичне степене да се приватне корпорације не либе цензурисати изабраног предсједника САД-а као и све оне који га подржавају. Расизам против бјелачке популације се крије под флоскулама афирмативне акције и борбе за једнакост док се ЛГБТ и трансродна идеологија на силу сервирају у основним школама,[29] библиотекама[30] и обдаништима.[31] Отровна идеолошка мјешавина феминизма, мањинских права, политичке коректности и тоталитаризма временом се раширила широм америчке администрације, како цивилне тако и војне, доводећи у питање њено исправно функционисање зарад идеолошке подобности.

Илустративан примјер назадовања у војним снагама Сједињених Држава нуди извјештај посвећен стању у америчкој морнарици, настао на захтјев четири републиканска представника у Конгресу, објављен у јулу 2021. године. Повод за настанак овога документа био је низ инцидената који су укључивали губитак опреме и људских живота у релативно кратком времену. Губитак УСС Боном Ришард због пожара,[32] судар разарача УСС Џон Мекејн са нафтним танкером приликог чега је настрадало десет морнара,[33] судар разарача УСС Фицџералд са филипинским трговачким бродом Кристал када је страдало 7 америчких морнара,[34] предаја два мања пловила америчке морнарице војним бродовима Ирана[35] у Персијском мору су само најпознатији инциденти који су утицали на настанака новога извјештај.

На двадесет пет страница документа названог „Извјештај о борбеној култури површинске морнарице Сједињених Држава“[36] јасно су представљени разлози за све нижи степен борбене готовости америчке флоте. Као најкритичнији проблеми истичу се све мањи фокус високог официрског кадра морнарице на поморску борбу, доминантан и парализујући менталитет каријере без грешака, недовољна улагања у обуку морнаричких официра за површинско ратовање, лоше организовани и изведени програми одржавања и поправке површинских бродова, све присутнија култура микроменаџмента која спутава способност капетана да самостално дјелују у кључним моментима те негативна преосјетљивост на медијску културу.[37]

Да проблем није само у америчкој флоти указују знаци идеолошке трансформације унутар официрског кадра армије и ваздухопловства који су постали уочљиви до те мјере да је један од најпознатијих америчких новинара садашњице, Такер Карлсон, отворено критиковао и исмијавао амерички војни врх након што је Пентагон одлучио да промјени стандарде на основу којих је америчка војска до сада функционисала, замјенивши их са сетом политика препоручених од стране војнога Одбора за разноликости и инклузију.[38][39]

Карлсон се није зауставио на критици Пентагона већ се у једном од својих ранијих програма подругљиво осврнуо на чињеницу да је Бајден јавно промовисао увођење нових пилотских одјела намјењених трудницама. То што се један новинар изругивао политичару је занемарљива појава која се дешава на дневној основи, производња пилотских одјела за трудне жене је нешто сасвим друго и може послужити као показатељ правца у којем се крећу војне снаге Сједињених Држава.[40]

Истовремено са свим друштвеним проблемима које смо раније побројали, Сједињене Државе се суочавају са економским потешкоћама које су производ екстремних мјера карантина у току пандемије те чињенице да је у претходних дванаест мјесеци одштампано 40% од укупне суме долара у постојању.[41] Ово је био један од узрока појаве стопе инфлације која није виђена од велике економске кризе из 2008. године. У мају, инфлација је износила 5% док је у јуну забиљежен пораст на 5.40%.[42][43] Поскупљење основних потрепштина као што су гориво и храна[44] могу извршити само додатни притисак на амерички друштво какво је оно тренутно.

С друге стране, стиче се утисак да ситуација у самоме Авганистану све више иде на руку Талибана, посебно када се узме у обзир да се борбене операције против владиних јединица настављају истовремено са, по свему судећи, неуспјешним преговорима који се и даље воде између талибанских представника и изасланика власти у Кабулу.[45][46] Једини одговор на развој ситуације од стране Вашингтона, Европске Уније и њихових сателита је био јалови позив талибанском вођству да заустави своју офанзиву и положи оружије, што се може протумачити као потпуна разведеност од стварности или пак комични покушај очувања неког степена значаја у ситуацији која је давно измакла контроли.[47]

Иако апели Запада немају жељени учинак те дијалог у Дохи стоји на мртвој тачки, дипломатске активности са центром у Москви указују да је у значајној мјери Руска Федерација постала својеврсни посредник између зарађених страна у Авганистану. Штавише, талибанска делегација које је почетком јула стигла у руску престоницу јасно је ставила до знања саговорницима из Русије да Талибани неће дозволити било коме да територију Авганистана користи за напад на Русију или сусједне државе.[48]

Приликом разговора између двије стране, питања од највишег значаја за Москву су се односила на онемогућавање производње наркотика унутар самога Авганистана, борбу против исламских терористичких организација као што је Ал-Каида и Исламска Држава, те спречавање преношења војних операција на сусједне државе, од којих се посебно истичу Таџикистан и Узбекистан,[49] са чиме се талибанска делегација у потпуности сложила, поновно истакнувши да талибанско вођство нема намјеру сарађивати са терористима нити постати могући извор пријетње по своје сусједе.[50]

Руски министар вањских послова Сергеј Лавров је на конференцији одржаној 9. јула истакао да Русија неће предузимати никакве мјере сем у случају да дешавања у Авганистану доведу у питање сигурност територије Руске Федерације или њених централоазијских савезника. Овај став, неколико пута поновљен, представља само дио стратегије Москве према Авганистану. Други дио се огледа у војним вјежбама Русије, Таџикистана и Узбекистана најављеним за почетак августа. Истовремено, Русија оснажује своје војно присуство у двијема бившим совјетским републикама распоређивањем додатних снага у оквиру своје базе[51] у Таџикистану те слањем оклопних јединица у близину авганистанске границе гдје ће одржати августовски војни маневри.[52][53]

Највећа војна вјежба у историји Таџикистана, у којој је учествовало више 100.000 регуларних војника и 130.000 активираних резервиста организована је као одговор на недавни пораст борбених операција. Паралелно са ескалацијом сукоба у Авганистану умножени су дипломатски контакти између Русије и Узбекистана, док су предсједници Таџикистана и Узбекистана у јавним наступима истакли да њихове војне снаге неће бити кориштене за дјеловање на тренутно стање у сусједном Авганистану већ искључиво за потребе одбране територије њихових земаља.[54]

Све ове активности и дипломатски потези се могу превести у једноставну поруку која би требала бити сасвим јасна талибанском вођству. Из перспективе Москве, њених централноазијских савезника, те Пекинга, дешавања унутар Авганистана су унутрашња ствар дотичне државе. Нити једна од наведених држава нема намјеру војно дјеловати против Талибана осим у случају да сами Талибани не започну војне операције против сусједних земаља, отворено или путем терористичких напада. Иако позиви на политичко рјешење кризе долазе како са Истока тако и Запада, став сусједних земаља упућује на закључак да влада у Кабулу може рачунати на директну војну помоћ само од својих западних савезника који, по свему судећи, имају све мање апетита за авганистанску авантуру.

Дипломатске активности Талибана нису биле ограничене на преговоре у Москви већ су захватиле и Иран у којем су талибански представници истакли исту посвећеност очувању стабилне границе и онемогућавању преливања сукоба из Авганистана на територију Техерана. С друге стране, талибанско вођство је јасно упозорило Турску против продужавања присуства њених трупа у земљи након што се Американци повуку.[55] Истовремено, односи између Авганистана и Кине улазе у нову фазу, како због промјене на самоме терену тако и због значаја које Авганистан има за кинески мегапројекат Појас и пут. Сами Талибани су недавно, приликом једне од својих конференција за новинаре, истакли да виде Кину као пријатеља Авганистана те су позвали Пекинг да улаже у пројекте унутар земље, истовремено се обавезујући да неће пружати уточиште особама које кинеске власти виде као ујгурске екстремисте те да ће осигурати сигурности кинеских радника и улагања.[56][57]

У интересу саме Кине је стабилан Авганистан који је временом могуће интегрисати у различити евроазијске структуре,[58][59][60] те који је заинтересован за економске пројекте и сарадњу.[61] Приликом јунског сусрета трилатералног дијалога кинеских, авганистанских и пакистанских министара вањских послова, министар спољних послова Кине, Ванг Ји је истакао пет тачака чије ће спровођење позитивно утицати на стабилизацију и помирење у Авганистану.

Међу Јиових пет приједлога пронашао се и онај који инсистира на укључењу Талибана у примарне политичке токове, пуну подршку Авганистану од стране међународно заједнице, са посебним нагласком на земље сусједе, те јачање искрене сарадање између Кине, Пакистана и Авганистана.[62] Са своје стране, талибански гласноговорници, осврнувши се на дешавања у Ксинђангу, су истакли да су забирнути због тлачења муслимана, но да се неће мјешати у унутрашња питања Кине.[63]

Као што се може уочити, тренутна дешавања у Авганистану иду на руку држава заинтересованих за стабилизацију ситуације и онемогућавање ширења сукоба и екстремистичких група. Талибанима, који по свему судећи, у својим рукама држе већину територије земље не треба реприза посљедњих четрдесет година. Напротив, успјешна сарадња са Русијом и Кином би само утврдила њихову власту међу локалном популацијом те их представила као поуздане политичке актере како Москви и Пекингу, тако и осталим централноазијским земљама.

Као и Србија на Балкану, Авганистан има улогу геополитичке раскрснице смјештене у центар азијског континента, што представља извор и погодности и проблема. Сама чињеница да је талибанско вођство одлучило предузети значајне дипломатске кораке како би увјерило околне земље у своје добросусједске намјере већ говори у прилог тези да тренутни талибански покрет није по свему идентичан своме претходнику од прије двадесет година.

Иако не треба сметнути с ума да Москва и Пекинг имају своје интересе на централноазијском простору, наступ Русије и Кине је далеко од активности Сједињених Држава, чији једини стварни успјех у Авганистану, чини се, јесте повећана производња и извоз наркотика који имају свима познат негативан утицај на друштва широм Азије, Европе и Сјеверне Америке.

Без обзира на разлоге америчког повлачења, јасно је да се Авганистан, исто као и Босна и Херцеговина, може представити као примјер успјешне америчке вањске политике једино у круговима америчке елите. Присуство америчких трупа и пратеће инфраструктуре, војне и обавјештајне, више деценија је представљало проблем како за Москву тако и за Пекинг, посебно када се узму у обзир све лошији односи између ове двије силе и колективног Запада. Одлазак Американаца и њихових савезника пружа одличну прилику за интегрисање Кабула у оквире евроазијских пројеката чиме се истовремено умањују опасности по Руску Федерацију и Кину од терористичких организација, онемогућава степен америчког уплитања и утицаја на Централну Азију који је био досегнут физичким присуством америчких трупа, те се отвара простор стабилизацији и инфраструктурном развоју Авганистана у складу са евроазијским интересним смјерницама, не атлантским. Неприродна ситуација из посљедње двије деценије, оличена у чињеници да је дјелимичну контролу над Авганистаном имала једна неевроазијска сила се приводи крају.

Иако треба сачекати и коначни одлазак америчких трупа како би се ситуација на терену у потпуности могли сагледати, стиче се утисак да је тренутно стање у Авганистану само одраз ширег процеса опадања западне моћи и доминантног положаја у свијету. Према писању западних извора, до краја ове године природа америчке мисије у Ираку би требала да се промјени, те да се ограничи на обуку ирачких снага и борбу против остатака ИСИЛ-а.[64] Неки аналитичари у овоме већ виде прве кораке ка коначном повлачењу америчких трупа из ове блискоисточне земље, посебно у свјетлу учесталих позива шиитских вођа, из самога Ирака, за таквим поступком.

Без обзира на будуће потезе Вашингтона и даљи развој ситуације, тренутак, позадина и начин на који се повлачење америчких трупа из Авганистана одвија нити упућује на побједу нити на понашање велике државе и прве војне силе. Вакуум који настаје ће свакако попунити Русија и Кина, чије понашање је до сада указивало на вољност за сарадњу те узмање у обзир интереса авганистанских политичких актера све док ти исти актери имају разумјевања за црвене линије Москве и Пекинга. Несумњиво су ове двије евроазијске силе, у овоме тренутку, фактор стабилности на простору Средње Азије. Крајња иронија читаве саге америчког повлачења је да ће чак и тренутне власти у Кабулу, ако се одрже након одласка Американаца, своју сигурност више дуговати дипломатским напорима Кине и Русије него ли покровитељима са Запада.

 

 

[1] https://www.theguardian.com/world/2020/sep/12/afghan-peace-talks-with-taliban-begin-in-doha-with-rocky-path-ahead

[2] https://www.nbcnews.com/think/opinion/trump-s-twitter-promises-bring-u-s-troops-home-make-ncna1244572

[3] https://standard.rs/2021/07/04/krah-liberalne-utopije/

[4] https://www.theguardian.com/us-news/2020/oct/08/donald-trump-afghanistan-us-troops-taliban

[5] https://www.stripes.com/theaters/middle_east/troop-levels-are-down-but-us-says-over-18-000-contractors-remain-in-afghanistan-1.659040

[6] https://thediplomat.com/2021/01/the-us-taliban-deal-a-year-later/

[7] https://www.longwarjournal.org/mapping-taliban-control-in-afghanistan

[8] https://www.france24.com/en/asia-pacific/20210709-taliban-says-it-controls-85-percent-of-afghan-territory-made-no-ceasefire-promise-to-us

[9] https://www.thenationalnews.com/world/2021/07/09/taliban-claim-to-control-most-of-afghanistan/

[10] https://www.aljazeera.com/news/2021/7/9/taliban-says-it-controls-85-of-afghanistan

[11] https://www.rt.com/news/528554-taliban-afghanistan-provincial-capital/

[12] https://thediplomat.com/2021/05/afghan-forces-struggle-demoralized-rife-with-corruption/

[13] https://www.dw.com/en/afghan-troops-flee-to-tajikistan-after-taliban-attack/a-58159612

[14] https://www.aljazeera.com/news/2021/7/9/taliban-afghanistan-border-crossing-iran

[15] https://www.reuters.com/world/asia-pacific/taliban-claims-control-key-afghan-border-crossing-with-pakistan-2021-07-14/

[16] https://apnews.com/article/taliban-middle-east-3ef479b1de676f00dd16dc8dcf6f4d0e

[17] https://www.washingtonpost.com/graphics/2019/investigations/afghanistan-papers/afghanistan-war-confidential-documents/

[18] https://www.politico.com/newsletters/playbook/2019/12/09/americas-longest-war-finally-has-its-pentagon-papers-moment-487846

[19] https://wikileaks.org/afg/#

[20] https://en.wikipedia.org/wiki/Afghan_War_documents_leak

[21] https://www.theguardian.com/world/2010/jul/25/afghanistan-civilian-deaths-rules-engagement

[22] https://www.bbc.com/news/world-asia-56747158

[23] https://standard.rs/2020/08/05/americki-krah-u-avganistanu/

[24] https://www.rt.com/news/528520-us-bagram-withdrawal-dark-looting/

[25] https://apnews.com/article/bagram-afghanistan-airfield-us-troops-f3614828364f567593251aaaa167e623

[26] https://time.com/6078038/bagram-airfield-afghanistan/

[27] https://www.france24.com/en/live-news/20210716-white-house-says-20-000-afghan-interpreters-asking-for-us-asylum

[28] https://www.france24.com/en/asia-pacific/20210714-us-to-evacuate-under-threat-afghan-interpreters-as-taliban-gains-ground

[29] https://www.heritage.org/gender/commentary/promise-americas-children-warns-destructive-equality-act-lgbt-agenda

[30] https://torontosun.com/news/british-library-apologizes-for-hiring-rainbow-dildo-butt-monkey-for-kids-event

[31] https://5pillarsuk.com/2019/04/01/exposed-and-explained-the-insidious-agenda-to-foist-lgbt-on-our-children/

[32] https://news.usni.org/2020/11/30/navy-will-scrap-uss-bonhomme-richard

[33] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=266016

[34] https://www.intermagazin.rs/amerika-besna-filipinski-brod-umalo-potopio-razarac-uss-ficdzerald-video/?lang=cir

[35] https://www.propublica.org/article/trump-keeps-talking-about-last-military-standoff-iran-what-really-happened-farsi-island-navy

[36] https://www.cotton.senate.gov/imo/media/doc/navy_report.pdf

[37] https://www.marinelog.com/news/report-slams-surface-navy-culture-leadership/

[38] https://www.foxnews.com/opinion/tucker-carlson-the-woke-military

[39] https://www.defense.gov/Explore/News/Article/Article/2452807/acting-secretary-accepts-inclusion-boards-15-recommendations/

[40] https://www.washingtonexaminer.com/politics/war-goes-woke

[41] https://techstartups.com/2021/05/22/40-us-dollars-existence-printed-last-12-months-america-repeating-mistake-1921-weimar-germany/

[42] https://ycharts.com/indicators/us_inflation_rate

[43] https://www.theguardian.com/business/2021/jun/10/us-inflation-highest-rate-stocks-consumer-price-index

[44] https://www.businessinsider.com/why-are-food-prices-rising-grocery-restaurants-inflation-more-expensive-2021-6

[45] https://www.globaltimes.cn/page/202107/1229035.shtml

[46] https://www.france24.com/en/asia-pacific/20210717-taliban-kabul-officials-hold-talks-in-qatar-as-fighting-rages-in-afghanistan

[47] https://www.globaltimes.cn/page/202107/1229139.shtml

[48] https://apnews.com/article/taliban-moscow-europe-russia-51327432f1455020352826281c6c4e73

[49] https://intellinews.com/kremlin-holds-afghan-peace-talks-with-taliban-in-moscow-215321/

[50] https://intellinews.com/kremlin-holds-afghan-peace-talks-with-taliban-in-moscow-215321/

[51] https://www.chinadailyhk.com/article/229620

[52] https://www.army-technology.com/news/russia-tanks-afghan-border-military-drills/

[53] https://newsonair.com/2021/07/20/russia-to-conduct-military-drills-next-month-with-uzbekistan-tajikistan-near-afghan-border/

[54] https://eurasianet.org/tajikistan-afghan-crisis-serves-as-opportunity-to-show-off-military-might

[55] https://www.france24.com/en/asia-pacific/20210713-taliban-warn-turkey-against-extending-troop-presence-in-afghanistan-amid-us-pullout

[56] https://www.scmp.com/week-asia/politics/article/3140399/china-welcome-friend-reconstruction-afghanistan-taliban

[57] https://www.hindustantimes.com/world-news/taliban-calls-china-a-friend-promises-not-to-host-uyghur-militants-in-afghanistan-report-101625926382725.html

[58] https://nsc.crawford.anu.edu.au/publication/13223/one-belt-one-road-and-chinas-emerging-afghanistan-dilemma

[59] https://asiapowerwatch.com/chinas-economic-influence-in-afghanistan-in-a-belt-road-context/

[60] http://library.fes.de/pdf-files/bueros/kabul/15587.pdf

[61] https://foreignpolicy.com/2021/07/21/china-taliban-afghanistan-biden-troop-withdrawal-belt-road-geopolitics-strategy/

[62] https://www.fmprc.gov.cn/mfa_eng/zxxx_662805/t1881347.shtml

[63] https://edition.cnn.com/2021/07/14/asia/afghanistan-china-taliban-beijing-intl-mic-hnk/index.html

[64] https://www.bbc.com/news/world-us-canada-57970464

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.