Љиљана Смајловић: Сви смо ми аматери или Каја, Данас и Платнер

Дан победе (Фото: Kremlin.ru)

Силно сам се ругала Каји Калас када се шефица европске дипломатије зимус ругала идеји да су Русија и Кина силе победнице Другог светског рата. Ругали су се и други, на шта је госпођа Калас ископала још дубљи ров, тврдећи да је Русија у последњих сто година „напала сто држава, од којих нити једна није претходно напала њу“. Ни Немачка, дакле.

Није то био покушај историјске ревизије, силне поруге нису ни дотакле госпођу Калас која политику види као пропаганду. Право питање би било, да ли је стари континент икада у својој историји важније послове поверио већој безвезњаковићки?

Какав год био одговор, начин на који се госпођа Калас бави пропагандом заправо је прилично модеран и ефектан. Циљ такве пропаганде није да мења мишљења већ да производи митска уверења. И стварно, људи који прате само своје медије и на мрежама висе само са пријатељима свакодневно се уверавају да су само они у праву. А за дивно чудо, што су образованији, то више верују у мит о сопственој исправности. Граница између тога да ли је нешто истина, или пак истинита лаж, постепено се брише, што смо управо гледали на примеру Жаклине Таталовић.

Нацистички симболи

А поводом деветог маја, Дана победе, београдски опозициони лист који нема простор резервисан за писма читалаца, уоквирује један допис редакцији који нудим као доказ број један да госпођа Калас тачно зна шта ради. Под насловом „СССР је много допринео Другом светском рату“, сазнајемо да је српски јавни дискурс о Другом светском рату погрешан, треба га кориговати.

Аутор о коме не знамо ништа тврди да „мање обавештени грађани“ од њега морају да сазнају да се код нас „покушава ревизија историје“. А права је историјска истина, по њему, да је СССР први с леђа напао шест држава и да је „већ 1941. заратио са бившим савезником Немачком“. А 1945. је „замало окупирао и Југославију“. Аутор писма извлачи закључак да је допринос СССР-а Другом светском рату „неизмеран“.

Ни помена о доприносу СССР-а победи над Хитлером и ослобађању Европе од фашизма и нацизма, па госпођа Калас може да буде више него задовољна. Што она зимус рече, „данас људи ионако много не читају, па не знају историју“.

Имам и доказ број два, само није са старог, већ новог континента. У Демократској странци у Америци завладала је пометња због предизборног тријумфа извесног Грејема Платнера, кандидата за Сенат САД из Мејна, „плаве државе“ у којој Демократе имају већину.

Нова политичка звезда странке има фалинку: прекопавање његових старих објава и фотографија са друштвених мрежа показало је да је овај бивши маринац који се допада и Трамповим бирачима на грудима истетовирао Тотенкопф нацистички симбол, мртвачку главу препознатљиву као симбол ваљда најгоре Хитлерове СС јединице, оне која је чувала концентрационе логоре и била задужена за масовна истребљења, да би временом постала стуб озлоглашене Вафен СС дивизије.

Када је избио скандал Платнер је са самопоуздањем Каје Калас објаснио како се пре двадесет година борио у рату у Ираку, како је једно одсуство искористио у Сплиту, у Хрватској, како се једне ноћи тако напио да појма није имао шта су му на прсима тетовирали ни чији је симбол та мртвачка глава била. Али кад је открио да му јавно шкоди, извинио се и дао да се преиначи у нешто друго. Није му поверовала политичка директорка његове кампање која је поднела оставку, уз образложење да је Платнер љубитељ војне историје, коју аматерски изучава.

Демократска странка се скоро па поцепала око њега: у једну руку, четрдесетједногодишњак има озбиљан политички потенцијал, ратовао је за домовину, представља породичне вредности али подржава и прогресивне, залаже се за права ЛГБТ популације и могао би странци у новембру да донесе страховито драгоцено сенатско место које већ тридесет и кусур година држи републиканка Сузан Колинс јер је, поред осталог, и антиратни кандидат, барем кад је Иран у питању.

Лажне истине

Има око њега још детаља који уносе поделу у бирачко тело и праве од њега неку врсту громобрана који привлачи политичке муње и отеловљује америчке поделе, али може бити капитал на новембарским изборима. Зато некима његов Тотенкопф дође као права ситница у поређењу са бројем гласова које би можда могао да освоји на биралиштима.

Отуда и наслови у америчкој штампи типа „Платнер није нациста“, један и из пера главног Обаминог политичког саветника, а једна позната ауторка каже да ни сама доскора није умела да разликује Тотенкопф од сличних симбола, па зашто би Платнер из Мејна морао? Зар да га политички елиминишемо само зато што не зна Хитлерове симболе?

Не знам шта би о свему мислио читалац Данаса који нам поводом Дана победе прича да је СССР „неизмерно“ одговоран за Други светски рат, али бих умела да нагађам.

Уосталом, зар америчка јавност није до сада сто пута видела ову исту мртвачку главу на униформама украјинских војника, и то не само оних из Азов бригаде? Зар им амерички новинари и политичари нису до сада сто пута објаснили да Тотенкопф на униформи Украјинца из одреда који штити Владимира Зеленског, примера ради, не означава лојалност украјинским јединицама које су у Другом светском рату бориле на страни Хитлера и истребљивале Пољаке и Јевреје? Па ваљда је Платнеров грех мањи од њиховог? Лако се сложити да ту има веома селективног лицемерја, нарочито код људи који о председнику Трампу воле да говоре као о „наранџастом Хитлеру“, а о себи као о моралним судијама.

Пропаганда је кључ за разумевање и ове ситуације. Није важно шта је истина, важно је ко је на којој страни. Ако сте верник новог мита и борац против новог Хитлера, прави Хитлер престаје да буде важан, док његов Тотенкопф остаје само још један стари мит. Па шта и ако је истинит? Платнер је за час посла дао да га локални тату мајстор у Мејну на његовим грудима прецрта у стари келтски симбол са зеленим псом.

А ако Платнер у новембру победи, нико више неће причати о истини и Тотенкопфу, већ о томе где да нађемо још Платнера, победника на наредним изборима и оним после њих.

Јер ако постоје истините лажи, онда постоје и лажне истине. Које не обавезују, као ни историјске чињенице.